О умрли ташти људи,
за чеса се лакомите
у тој хлепњи и пожуди
веће блага да скупите?
Знајте, знајте да најдраже
ваше стоке и похране
неће бити скоро ваше,
нег за вами ко настане.
Голијех вас је породила
из утробе ваша мати,
голијех ће вас земља и гњила,
стара мајка укопати.
По смрти се индје броди,
друзијем морим, на ине краје,
гди ови пјенез не проходи,
гди се злато не познаје.
Благо умрло не иштите
које плијесан тре и стара
и иман'је не желите
црв и рђа које хара.
Божја рука згара с неби,
ка ред свему створу даје,
о човјече, још и теби
све потребе дат моћна је.
Од Божјега провиђен'ја
звијери је свакој дана храна,
Бог да начин од живљен'ја
бијелијем птићим црна врана.
I сумњите да остави
слугу верна ки све уфан'је
с темељитом вјером стави
само у Божје смилован'је?
Не, не, не, не, над звијездами
блага му се многа хране:
злато, бисер, драги ками,
љепши источне нег је стране.
Зато благо оставите,
ке је узрок од свијех злоба,
нег за оно прионите
које прати прико гроба.
