О присвета пеленице,
која прими мило и благо
Језусово тијело наго
кад се роди од Дјевице!
Врх небеса ти би ткана,
достојна си покли била
сред твојега врућит крила
Божје чедо с рајскијех страна.
Тере сама ти обкружи
кога обкружит (ах, чудеса!)
вијек не могу сва небеса,
рај и пако кому служи.
Сред оштрога платна твога
своје пристол'је Вишњи слими,
тијем ти у славно рухо прими
свемогућа славна Бога.
Нитко да се већ не боји
видјет, ко прије, Бога огњена,
ево је завит сред пелена,
ево у њих повит стоји.
Ево зебе, ево стине,
о пелено, прем припроста,
мому Богу нијеси доста
да од зиме зло не гине!
Али волак ето хаје
свога Бога да погрије,
да дјетешцу зима није,
у јаслијех га ер познаје.
А и Дјева, Мајка драга,
усред прси плодна крила
свога синка љубка и мила
згрлила је помна и блага.
Тере бијеше складна измјена
за врућити пут присвету
малахному том дјетету:
мајка, волак и пелена.
Они га су заврућили
и најдраже и најјаче
да не цвили, да не плаче,
синак слатки, пород мили.
Мој језиче, хтјеј пристати!
Славу од свете пеленице
с његован'јем од Дјевице
ти не умијеш припијевати.
Анђеоскога за језика
овака се пјесан проси,
ти високо узишо си,
смионос је тва велика.
