Војевање Церногорацах и Русах с Херцеговцим

* * *


Војевање Церногорацах и Русах с Херцеговцим

(год. 1807. L. M.)

Пије вино цетињски владика,
У Цетињу, на срид горе церне,
Вино пије пак је бесидио:
„Пит ћу вино до Јурјева дана,
Кад ми лицем Јурјев данак сине, 5
Узјашит ћу дебела дората,
Пак гонити до новога града,
До конака Москов ђенерала,
Заискат ћу војску убојиту,
I на војску храну и џебану, 10
А од краља убојне топове,
На топове кухвет и џебану,
Прехваћат ћу сву Херцеговину,
Од Никшића до Коњица била;
Од онуд ће побро ударити, 15
Бобратиме Карађорђе силни.
Скоро сам се побратио ш њиме,
Побратио, говор учинио:
На Коњицу да се састанемо,
Узимљемо земљу Босну равну, 20
Од Косова све до међе суве
Сто и шесет турскиех градовах,
А толико ситних паланаках.“
Што мислио цетински владика,
Што мислио, то и ућинио. 25
Кад је њему Јурјев дан свануо,
Он одлази к Москов-ђенералу,
I запита, што му жеља иска,
Ал му вели Москов-ђенерале:
„Продји ме се целињски владика! 30
Недам теби друга ни једнога,
Недам теби топов ни џебане;
Јер сам чуо, ђе ми људи кажу,
Да је Дадић војску сакупио,
Цетердесет барјаках скројио, 35
Под барјаке пописо јунаке,
Вазда держи на окупу војску;
Хоћеш моју похарати војску,
Оставити топе у Тураках;"
Ал му вели цетињски Владика: 40
Ниј истина, честит ђенерале
Ниј истина, што ти људи кажу:
Јер ми синоћ танка књига дође
Из Мостара, од мог побратима,
Из под Спилах покрај воде хладне, 45
А од Шкуља, и од Вертигуза,
Они мени књигу начинили:
„Побратиме цетињски владика!
Води војску, ево вакта сађа,
У Мостару неима јунака, 50
Да узјаше коња од мејдана,
Да изтјера прама каурину,
I убије пушком од очиух,
Посијече ћордом од бедрице;
Ђорђе се је кершно опремио, 55
Па зашао Шабцу и Ужинцу,
Прехваћати цареве градове,
А Дадић је опремио војску,
Четердесет спремио барјаках,
I пред њима Мемиш агу сина 60
Отишли су Шабцу и Ужинцу,
Ђе се срели, ту се ударили,
Па по Турке лоша срећа била:
Што пропало, што у Дрину пало.“
Када Москов ричи разумио, 65
Он подиже силовиту војску,
I краљеве убојне топове,
Па ју води ка Цетињу равну.
(Превари се, уједе га гуја!)
На Цетињу уставио војску 70
Покрај двора цетињског владике,
Док владика силу сакупио
Води војску уз Цетиње равно
Гору-церну и Морачу тверду,
Низа Жупе све до Дубровника 75
Војску воде, а топове вуку,
I за њима кухвет и џебана.
С Кулашина, до Никшића сиђе
Под Никшић је ноћју доходио,
Метеризе тверде затрапио, 80
Кад се свану и ограну сннце,
Никшићани том се зачудили,
Одкуд војска на пољу широком
Владика је зохор учинио,
На силене своје Церногорце, 85
Те сплетоше од боја кошове,
Наваљују земљу и камење,
На кошове топе узваљују.
Стали бити Никшић на крајини,
Никшић бију два биела дана, 90
А бране се аге Никшићани.
Кад је треће јутро ударило,
Виеће су учинили Турци:
Опремили коње и јунаке,
А пред њима Осман капетана 95
А за њиме Џинић Усеина,
А за њиме Бечу Пињевића,
А за њиме агу Авдиљуца,
Па ударе граду ка капии
Кроз капиу на поље широко, 100
До табора Москов-ђенерала.
Јадовит су џењак заметнули,
Џењак био два пуна сахата,
Ал залуду, фајде неимаде;
Пуно Влахах, а мало Тураках! 105
Побјегоше Турци Никшићани,
Побјегоше к граду и капии,
Пак се бране из камена града.
Бранили се за недјељу данах,
Помоћи јим ни одкуда нејма. - 110
Једно јутро подранили Турци,
Прие зоре, и дана биела,
Изходили граду на табиу,
Ђено леже цареви топови,
А пред њима Осман капетане, 115
Пак су вјеће учинили Турци.
Вели њима Осман капетане:
„Моја братјо, и дружино мила!
Ми што ћемо од живола свога?
Бранисмо се ев’ недиљу данах, 120
I на живој ватри изгорјесмо,
А ни одкле помоћи нам нејма!
Дај, да дамо од Никшића кључе,
Кључе дамо, живот избавимо,
Бранисмо се... живит неможемо?" 125
Ал му вели Џинић Усеине:
„Курве сине, Осман капетане!
Зар ћеш дати Никшић на крајини,
Нашег града брез велика јада,
А топове, брез мертвиех главах? 130
Бре дишери, Осман страшљивице,
Неда богме! Џинић Усеине,
Тако мени дина и амана,
Док ми ј’ руса на рамену глава,
I десница при рамену рука, 135
Недам града церном каурину;
Већ кад сване и огране сунце,
Добре ћемо коње узјахати,
А пјешаци пушке прихватити,
Па ударит у поље Никшићко 140
До табора Москов-ђенерала:
Ил ће нам се изорити главе
У добриех покрај ногух коњах,
Ил потиснут Москов-ђенерала,
Из широка поља Никшићкога?“ 145
Када свану и сунце ограну,
Спремили се коњи и јунаци,
Коњаници коње посједнули,
А пјешаци пушке прихватили,
Те ударе граду на капиу 150
Пред њима је Осман капетане,
Полетјели низ поље широко,
До табора Москов-ђенерала.
Док сиђоше, чарку заметнуше;
Велики се бојак учинио, 155
А топна се ватра проломила;
Бојак био три дебела сата,
Бојак био, пак се разметнуо:
Турчину је, мили Бог помого,
Па потисну Москов-ђенерала, 160
Гонили га пољем и планином,
Побратиме, два пуна сахата,
А могли су трипут још толико,
Ал град јим је саман остануо.
Најбољега изгубише друга, 165
По имену Џинић Усеина,
У широку пољу Никшићкому.
Ту се били, па се и вратили
Боље сриеће, мира чекајући.
Ал копиле, цетињски владика, 170
Њему врази мироват недали:
Изтурио табор на Грахово,
На Грахово, на поље широко,
Колико је све Грахово пусто,
Све Грахово, и Граховац мали, 175
До Трешњева села церногорског,
До Вехџида, до турске џамие,
До Засклопа турског и каурског,
До Клобука, до турске крајине,
Све каурска војска притиснула, 180
Капа шавка, као церна чавка,
Чадорови као лабудови,
А барјаци, ко мерки облаци!
Па превукли краљеве топове,
До Клобука, до царева града. 185
Клобук бију са четири стране,
А бране се аго од Клобука,
Бранили се два биела дана.
Када треће јутро освануло,
Састали се аге Клобучани, 190
А пред њима Бијадићу стари,
Пак су вјеће они ућинили:
„Ми што ћемо од живота свога?
Ми од ватре живе изгорјесмо,
А ни одкле помоћи нам нејма!“ 195
Ал вели јим Бијадићу стари:
Братјо моја! царски витезови,
Да ми ситан мазар начинимо,
Пак шаљемо к камену Мостару,
Баш на руке Дадић Алиаги?“ 200
Томе аге одмах приволиле,
Стали, ситан мазар написали.
Мазар пишу, харзе преписују,
Сиротинске персте ударају;
У мазару говорили Турци: 205
„Алиаго, царева газио!
Ил нечујеш, ил нехајеш тужан?
Да ми давно јесмо обсједнути
I на живој ватри да горимо;
Бранисмо се два биела дана 210
Ал се убранит болан неможемо.
Није шала Москов-ђенерале
I џидиа, цетињски Владика!
I краљеви кухвет и топови
I широка Гадска половина — 215
Гадачка се одметнула раја,
I Владики вјеру заложила.
Берже дижи војску од Мостара,
Берже боље, до недјељу данах;
Ако нећеш до недјељу данах, 220
Ми дадосмо кључе од Клобука,
I шест стотин царских сиротицах.“
Тако аге мазар начиниле
Под мазара мазарџиу дају,
Пак га шаљу ка Мостару граду, 225
А на руке Дадић Алиаги.
Кад је мазар њему долазио,
Мазар учи а сузе прољева.
Кад он виђе, шта му књига каже,
230 К себ’ дозивље сердар Резикала: 230
О ђетићу, сердар Резикало!
Хајде, јаши вранца од мејдана,
Пак га гони друмом чавлеником,
Крај Неретве, покрај воде хладне,
До Дрежнице села великога, 235
Дижи мени војску преголему,
Сву Дрежницу и горњу и доњу
I Цекића старог барјактара
I старога Џинић Јусуф-агу,
Води војску ка мојему граду.“ 240
А завика Кевру буљукбашу:
„О Кевране, моја слуго вјерна!
Хајде јаши широка дорина,
Пак га јаши крај мутне Неретве,
До широка поља Биелога, 245
Дижи мени Бјелопољце силне,
До Порима и до Подвележи,
I Бубала Салих барјактара,
Па јих води на моју Царину.“
Када тако Дадић разредио, 250
Он ми сиде на мехка душека,
Па узимље дивит и артиу,
Ситне књиге пише на кољену.
Једну био књигу сачинио,
Пак ју шаље к касаби Коњицу, 255
А на руке Бекташевић бега:
„Дижи војску од Коњица твога,
Па ју води на моју Царину,
Ваља земљу цареву бранити.“
Ту опреми, а другу написа, 260
Пак је шаље к Почитељу равну,
А на руке Гавран капетану:
„О газио, Гавран капетане!
Дижи војску с Почитеља твога,
Сву Габелу и горњу и доњу 265
До Тесане села великога,
I до међе турске и каурске,
Дижи војску до суботе перве,
Води боље, у Видово поље;
Када пукну топи на Мостару 270
Нек одпукну и на Почитељу."
Ту опреми, а другу написа,
Пак ју спреми к граду Љубушкоме,
А на руке Махмут капетана:
„О соколе, Махмут капетане! 275
Дижи војску с кершна Љубушкога
Дижи војску, до суботе перве,
Води боље у Видово поље,
Када пукну топи на Мостару,
Нек одпукну и на Љубушкому." 280
Ту опреми, а другу написа,
Пак ју шаље к граду Љубомиру,
А на руке Арслан капетана:
„О соколе, Арслан капетане!
Дижи војску од твог Љубомира. 285
Све Попово и долње и горње,
Дижи војску до суботе перве,
Води боље на Видово поље;
Када пукну топи на Мостару,
Нек одпукну и на Љубомиру.“ 290
Ту опреми, а другу написа,
Пак ју шаље на Утово равно,
Ђено сједе цареви пандури,
А на руке старца Хаџи-бега,
Хаџибега Ризван беговића: 295
„О соколе, старче Хаџибеже!
Дижи војску од Утова равна,
Дижи војску до суботе перве,
Води боље, на Видово поље;
Када пукну топи на Мостару, 300
Нек одпукну на Утову равну.“
Ту опреми а другу написа,
Пак је шаље к Стоцу каменому,
А на руке Омер бега млада,
Омер бега Ризван беговића: 305
„О дјетићу, силан Омер беже!
Дижи војску од Стоца твојега,
Расно листом и доње и горње,
Дижи војску до суботе перве,
Води боље на Видово поље; 310
Када пукну топи на Мостару,
Нек одпукну и на Стоцу тверду."
Ту опреми, а другу написа,
Пак ју шаље к Стону каурскому,
А на руке Францез-ђенерала: 315
„Побратиме, Францез-ђенерале!
Можеш ли ми помоћ учинити?
У суботу под Требињом наћи,
Ја ћу турску земљу пречувати,
I цару ћу послух учинити... 320
Када пукну топи на Мостару,
Нек одпукну на дну Стона твога,
На дну Стона, код Пласнога бора."
Ту опреми, а другу написа,
Пак ју шаље Гадском капетану, 325
А на руке Ченгић Смахил-аги:
„О соколе, Ћенгић Смахил-аго!
Дижи војску од Гадска твојега.
Дижи војску до суботе перве,
Води боље, на Видово поље; 330
Када пукну топи на Мостару,
Нек одпукну и на Гадску твоме.“
Када Дадић књиге разтурио,
Мало вриме, задуго небило:
Јека стаде друма широкога, 335
Крај Неретве, покрај воде хладне,
Помоли се од Дрежнице војска,
А пред њоме сердар Резикало,
А за њиме Цекић барјактаре;
А за њиме шест алај-барјаках 340
I шест стотин силних Дрежњичарах;
Вриска стоји атах и парипах,
Звека стоји ратах и пушаках;
Попуцују свјетли џевердари,
А пјевају Турци крајишници. 345
Вију јим се ките низ рамена,
А гребу јим токе о јараке.
Сва та војска на Царину сиђе.
Мало вриме постајало било,
Јека стаде крај воде Неретве 350
Помоли се војска Бјелопољска,
А пред њоме Кевран буљукбаша,
I Бубало Салих барјактаре,
А за њиме пет стотин друговах;
I та војска на Царину сиђе. 355
Кад то види Дадић Алиага,
Он завика Чорбу Салихагу
Хајде јами ти алајбарјака,
Пак га носи ускием сокаком
Баш до двора Берцурановића, 360
Подај барјак Омер аги силном,
Нек га носи на Тепиу стару,
Побије га у равну калдерму,
Нек се онде моја купи војска.
А завика Бећира Бошњића. 365
„Ој дјетићу, Бећир аго млади!
I ти јами зелена барјака,
Пак га носи до на Тепу стару,
Побиј њега у калдерму равну,
Нек се онде моја купи војска.“ 370
А завика Креху од Мостара;
„О соколе, Крехо од старине!
Носи барјак до на Тепу стару,
Нек се онде моја купи војска.“
А завика Тинаковић Ибру: 375
„Ибрахиме, мој соколе сиви!
Бубњарина твоја је старина,
Хајде јами даулбаса твога,
Пак га носи широким сокаком,
Добро вичи, у даулбас туци, 380
Нек се спрема Мостарска крајина,
Док се спреми Дадић Алиага.“
А завика Казачића Мују:
„О соколе, Казачићу Мујо!
Ајде јаши хата ђогатаста, 385
Пак га гони до на Тепу стару
Бит ћеш мени сераскер пред војском
Од Мостара, до Грахова равна.“
Када тако ага разредио,
Јошт завика четири Сехиза: 390
„О Сехизи, моја дјетцо вјерна!
Опремајте коње од мејдана
I четири дебела једека,
Све зелена, ко четири вука,
I медједа коња великога.“ 395
Док се ага опремио бише,
Сехизи му коње тимарише.
Скочј ага на ноге лагане,
Са својим се опрашта кадунам.
Па он спаде низ биелу кулу, 400
А за њиме дванаес момаках
Аги носе скуте и рукаве;
Док сишао на мермер авлиу,
До међеда коња големога,
Па је њему турски бесидио: 405
„Пани медо, да узјаше дедо,
Јер је плахо дедо остарио,
Остарио, мејдан оставио.“
Паде медо, а узјаши дедо;
Пак полетје преко Тепе старе. 410
Кроз голему војску сакупљену,
Кроз капиу, низ долњу чаршиу;
Кад сишао на софу хаџинску,
Туд коњаник коња одсједнуо,
Барјактари подјели барјаке 415
А пјешаци пушке прислонили;
Док сиђоше оџе и хаџие,
Туде оџе дову уциниле,
Оџе дову, а зићер хаџие.
Кад се Турци Богу помолили, 420
Своје бисне коње узјахали
Пак тјерају низ Бишће широко.
Бубњи бију, а свирале свире,
Ударају зиле и борие.
Напред иђе Дадић Али-ага 425
А за њиме бези и спахие,
До на Буну сиходили Турци,
Па су туде конак учинили,
А у јутро рано уранили;
Подигли се низ поље широко 430
Прек Ротпуље на Воде-пашине
К каменоме Стоцу си ходили,
До Видова поља широкога.
Туде они дане дановали
Док се силна неизкупи војска. 435
Кад се она била изкупила,
Дадић ју је лепо разредио,
На алаје, по зелен’ барјаке;
Пак је води покрај Љубомира,
Када сишли ниже Љубомира, 440
До чатерње до воде студене.
Находили просјак’ невољника,
На сред пута гладна и жеђахна.
Просјак проси иза гласа виче:
„Удиели јадну и невољну, 445
Пораз Бога и својега пута
„„Свак је тузи и невољи дужан.““
Верло Турци милостиви били
Свак дарује туцак просиака
I садаку даје племениту 450
Пораз Бога и својега пута.
Кад све прође мало и големо,
Најнатрагу јунак налегнуо,
На гаврану коњу од мејдана.
Дат’ је било стати па гледати! 455
Добра коња, а бољег јунака;
На њему је зелена долама,
На персих му токе од три оке,
А на глави капа Мисиркиња,
Око капе крила и челенке, 460
А у среди на диреку крило,
Којено се тамо амо вије
У сахату по четири пута.
То је био јунак од старинах
А на име Пајићу хаџиа, 465
Из под тверда града Љубушкога,
Око њега ћорда обиграва,
Ко шарена око стиене гуја;
Звека стоји китах и синџирах.
Кад га спази туцак просиачо, 470
Он завика изза свега гласа:
„Свак је тузи и невољи дужан.
Кад га спази Пајићу хаџиа,
Он на њега очи изколачи,
Па завика страховитим гласом. 475
„Тил’ си курво, Озетовић Мујо!?
Штоно крадеш коње по крајини
Па продајеш по земљи каурској;
Што си крао више красти нећеш...
Зар те посло Москов-ђенерале, 480
Да увидиш ти Дадића војску?
У зао час њега послушао!
Увела те на жераву гуја...“
То Пајићу реко и нереко,
Баџак диже а наџак потеже 485
Па га лупа и два и три пута;
Док педесет броја набројио —
I с церном га земљом саставио,
Покупио гроше и бешлуке,
Што је њему адака нањела, 490
Тако било, кривцу нахудило. —
Од тале се сила подигнула,
Путовала преко горе сиње.
Кад је била на Погачи равној
495 Дадић пусти два хитра телала: 495
Свак да пјева танко гласовито,
А измеће по дви пушке мале,
Нека јече од берда до берда,
Страх сиходи у поље Грахово,
До чадора Москов-ђенерала, 500
I онога цетињског владике,
Да он знаде, да серце имаде
Од Мостара старац Али-ага
I његова сехрат и крајина.
Дружина се у послуху нашла: 505
Свак запјева танко гласовито,
А изпали до дви бреше мале. —
Тако ишли бердом и планином,
Док је сила под Требиње дала,
Под Требиње, на поље зелено 510
Ту атлие коње одсједнули,
Барјактари подјели барјаке,
А пјешаци пушке прислонили,
Па су стали они почивати,
Почивати два дебела дана, 515
Док је ситни мазар достигао
Од Клобука, града обсједнута.
Мазар шаљу аге Клобучани.
Жаловити мазар начинили,
Сиротинске пчрсте притиснули: 520
Да се иђе, што се приа може,
Док су кључи, од Клобука тужна,
Док су кључи, у турскиех рукух.
Када мазар Дадић проучио,
Он се скаче на ноге лагане, 525
На међеда коња големога,
Пак пролетје кроз силену војску,
Као муња кроз густе облаке.
Војску дјели на дви половине:
Једну шаље уз плоче камене 530
Преко села Засклопја малога,
Да му иђе доли у Грахово.
Пред Турцима Казазићу Мујо,
Пред кершћаним Фра Никола фратре.[1]
Пред Риштјаним старац Танасие, 535
Танасие, ђере, калуђере.
Другу Дадић половину води,
Под својием алајли барјаком,
Ка Клобуку у поље зелено,
540 Ђено табор Москов учинио, 540
Метенизе твчрде затрапио,
Па обија Клобук на крајини.
Колика је зелена пољана.
Колика ли берда и хумићи,
Колике ли прегусте дубраве, 545
Све то војска силна притиснула! —
Пошто Дадић био сиходио,
Одмах џењак 'кервав заметнуо:
Ђе се срели, ту се ударили;
Џењак био до пол била дана, 550
До полдне се знати немогаше
Тко ли гине, тко ли задобива!?
Ал по подне турска сриећа била:
Потискоше Москов-ђенерала,
Потиснуше низ то поље равно. 555
I разбише силу Владикину. —
Дову чине Турци добитници,
Дову чине, Богу хвалу дају,
Хвале дају, а све шенлук чине
Шенлук чине три биела дана. 560
Пак се они натраг повратили.
Непита се тко је погинуо,
Нег на ком је мејдан остануо.
Тко ме слуша на част њему било!
565 Вјеруј побро све јц тако било.565 [2]

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг


Референце

  1. Фра Никола Илиић тадашњи жупник Мостарски, а барјактар пред керстјаним Никола Зубац.
  2. Пиесма ова истинити казује догађај, како је ајан Мостарски Алиага Дадић, посредством Францезах предобио Русе и Церногорце, а пиевач, од ког је ова пиесма потекла, и од ког је преписана, кад је уз гусле пиево, био је Турчин из Херцеговине, како је опазити у ниеким риечима: увода — уход; ђено — гдино; ђетић, ђетић — диетић; јами — узми итд.

Извор

Босански пријатељ, садержавајући потриебите користне и забавне ствари. Уредник: I. Ф. Јукић Бањалучанин. Свезак II, Трошком Дра. Људевита Гаја, у Загребу, Берзотиском народне тискарнице дра. Људевита Гаја, 1851., стр. 150-165.