Калуђер дум Мавар мир божји посила
властелом у град Хвар свијем срцем из тила;
ер се тој посила с великом љувезни,
од драга до мила појући у пјесни.
А ка је дража ствар на свијету овому,
нер срце дат на дар пријатељу драгому!
Тијем вам се посила, подобно како је,
с коријенком из тијела срдачце све моје,
нека се познава од вас тер до мене,
кога су нарава пријазни љувене.
Властеле честити, а ви сте за дости
опћено сви сити разумне сладости;
тијем ваша тај вриједнос и с десна и с лијева
јак сунчана свјетлос Далмате обсијева,
ер вам је дано згар од божје љубави
да вазда вами Хвар дичи се и слави,
и јер вас напуни разумнога блага
и круном окруни од камен'ја драга,
нека се познава по вашој кријепости,
кога су нарава разумне вриједности,
најлише гдје тако вриједно се владате
и у вријеме у свако пјесанце складате.
А пјесни прислатке, које се туј плоде,
нада све облаке до звијезда проходе,
с толиком сладости, ку мнозијем на свијети
ни мојој слабости није дано изријети.
Кастаља прислатка ер при вас извира,
гди се сладос рајска у пјесни разбира.
Тер гдје се тај чује у Хвару рајска слас,
велми се радује словињски котар вас;
и остале државе нашега језика
у Хвару све праве да је вриједнос велика.
Водено корито још мнози туј сцијене,
што је коњско копито избило из стине;
тер тече врјело тој из бијела мрамора
у сјенци зеленој у гају од ловора,
при ком се усхрани Петре Хекторовић
и витез избрани Јероним Бертучић
и мнози честити, ке обилно за дости
Ганимед насити небеском сладости;
најлише властеле, којијем се може рећ
да друго не желе нер вриједан разум стећ
А добро тој знају госпоје Камене,
ке пјесни складају врх горе зелене,
прид бистријем језером тер гди почивају,
златом и бисером венце повијају,
која се красна ствар од планинсцијех вила
властелом свијем у Хвар за милос посила.
Достојно ер то је и хоће суд прави,
с музами тко поје да се тач прослави.
Затој се Хвар слави, властели гди такој
с веначци на глави проводе живот свој,
весело служећи Камене госпоје,
и Орфеа дружећи дубравом гди поје,
појући гдје такој с меденом пријазни
племенство све хварско на пјесан приблазни.
Минерва још такој често вас походи,
тер висок разум свој меју вам расплоди;
примудре танчине тер ке се туј плоде,
високе планине и горе надходе,
и Атланта онога, ки уздржи над нами
врх рамена свога небеса звијездами;
тер се Хвар тач гизда разумном вриједности,
јак јутарња звијезда источном свитлости.
Минерва ер тако, како се пристоји,
опћено свијех слатко разумом опоји,
да толик ваш разум пританке нарави
познава змијам друм, куд пљежу по трави;
земља, лијес и ками тере се снебива,
толики меу вами гди разум прибива.
Од пјесни најлише тер тко туј слас чује,
срдачце му уздише, а дух се радује.
Још пјесни медене, ке из Хвара исходе,
из дубин сирене на скоруп изводе,
на скоруп изводе рад пијетја рајскога
тер пловом доходе до порта Хварскога;
тер како у блуду, гдје туј слас оћуте,
све своје забуду пјесанце минуте,
и гди те слишају пјесанце медене,
пловом се скитају јакино манене.
Тер такој у несвијес себе ван заходе,
јак пчеле цвијетни вријес гди гором находе.
I за туј красну ствар, гдје исходи сладос тај,
сцијени се да је Хвар земаљски други рај!
Тијем драги Хвару мој, ти с божјом милости
напредуј и настој на мудре вриједности;
не друго за сада, за сада не друго,
нер да вас бог влада и схрани у дуго.
I ови лис примите за милос и љубав,
и сви ми простите, ако вам нијесам прав;
с моје добре воље ну није липсало,
да се пише боље нер се је писало.
Ну мојој уфанци друм заприје слаба моћ,
да овојзи пјесанци није моћ на врх доћ;
тер се овди уставих приз вољу зловољно,
ер вас не прославих како је достојно,
ер сам крипос моју од пјесни изгубио,
ер веће не поју, како сам прије пио;
зач старос скончава по наравној ћуди
и јакос од лава и кријепос од људи.
Тај ме труд притеже, да и моја пјесан
слађе вам не пише, нер вам сам обвезан;
зач бо сте и ви мене с књигами збрајали,
у пјесни медене које сте складали,
тер да вам не одслужу, како би разлог хтио,
гријех би ми на душу и пријекор велик био.
