Велми се поболих стоећи у јами,
гди јаму тој полих до врха сузами,
цвилећи за сву моћ интачно јадован,
да би ми како моћ изајти на бил дан,
зач душа ма труди и у сан и јави,
ер друго не жуди, нер тијело да остави
и с тијелом трудан свит, ки ме тач озноби,
тер не да души прит, гди јо' се подоби.
Душа би ма рада трудан свијет оставит,
к блаженству да сада к вишњему буде прит,
ну дахти и плаче и грозно још цвијели,
од вишње полаче зашто ју свијет дијели,
тер није моћ исплити из тмасте дубине,
ни духа појмити, да мало почине,
да ми се душица избави, јаох, сада
ода свијех тужица и чемерних јада,
затој ћу онуј зват госпоју од госпој,
ка може милос дат, да схрани живот мој
и живот и душу по својој милости,
да веће не тужу у овој мрклости,
да љубав и милос буде ми тужну дат,
сунчана да свитлос буде ме обасјат,
зач без ње милости по вијек вас на свијети
те вишње свитлости нећу моћ видјети,
зач сама каже пут и они друм прави,
по ком се гре у скут од вјечне љубави,
ка милос не брани тко жели прит гори,
да дух свој сахрани, гди су вишњи двори,
гди је тај ливада од траве зелене,
гди цвијетак никада ни блиједи ни вене,
гди није чут жалости ни туге с бољезни,
нер с рајском сладости, вјечни гој и пјесни,
гди је вишње краљевство и гди се не умира,
нер ли се блаженство вјекуште разбира,
гди тмасту није ноћ, ни зими ни љети,
и тмасте гди није моћ маглине видјети.
