Вај, чудна љубави, и твоје хитрости.
Велике т' Бог стави у теби разности!
Кроз гњиван твој пораз које су прилуте,
Зна се на блид образ ме прси што ћуте.
Ни дриво ко плове сред морске пучине, 5
Тач помоћ не зове ни жели кад гине,
Како ја толику трпећи усилос
I тугу разлику за љубав и милос.
Инога јур диља свитлога суначца,
Ко љубав издиља сред мога срдачца, 10
Ње рајска прилика да у мни одсива
Тер да ш њим довика мисал ми прибива.
Ну засве у прси ње липос сунчану
Ме срце ер дрзи и гоји њом рану,
На сваки час приде да очи изгубим 15
Тач желе да виде у срцу што љубим.
Тргајућ за вилом кроза ње ка мину,
Створив се јур стрилом цић које погину.
Тер тужан вас сахнем и себе ван зађу,
Ни нигдар одахнем докле ју не нађу. 20
Ње позор прилијепи врх свега најдражи,
Једа ме покријепи и сај труд утажи.
А прид њом кад приђу, узгрози мном гроза,
Остину, поблиђу, како цвит од мраза,
I оно још мало изгубим крипости, 25
Што буде остало мојојзи младости.
Тер вас се смраморим мрамора студенî
Пак весел узгорим кроз пламен љувенî,
Ну ми се поврати, тер буду велекрат
Забаву туј дати и себе покарат. 30
Зач венеш и блидиш, прикор ти може бит,
Али се не стидиш такој се изгубит?
Ово је цвит они цић кога не суста
По свијету да т' звони не слава из уста,
Срце ти туј жуди: одахни, одахни, 35
Љувено тер блуди, јур тако не сахни,
Тве срце тој жели, сад хоти починут,
Мнози би вазели кроз таку изгинут.
Уживај очима очи ње од звизда,
По вас свит којима нарав се сад гизда, 40
Позирај, позирај, ер није земаљска,
Видит су свитли рај ње лица анђелска.
Анђелска ње лица, ај врх ких цафти ми
Румена ружица и љети и зими.
С љувеном областју не вим тко написа 45
Ње уста помастју црвена гримиса.
Што биље тко створи, је ли џиљ прибили,
Али сниг на гори јур несен тој вили?
Ја не вим, мој Боже, изврсну туј липос
Сатворит тко може нер сама тва крипос, 50
Ки цић ње уздише, душа му блажена,
Од кога најлише ни заман љубљена.
