Вае вицтис или побијање критике Дра Душана Поповића и Васе Стајића

I.
ОДГОВОР НА ОЦЈЕНУ
Г. ДРА ДУШАНА ПОПОВИЋА

Многе необјективне оцјене, које су лансиране у јавност да у лошем свијетлу прикажу моју књигу Повијест Хрвата у Војводини, потичу ме, да напишем ову расправу по којој ће свакоме бити јасно камо стижу критичари који се у своме раду тако често служе неистином и тенденциозним приказивањем ствари.

Први је овдашњи Дневник напао моју књигу у чланку од 23 ожујка 1930. под насловом „Један национални злочин“. Томе се не ћемо чудити кад помислимо, да је његов уредник рекао, да ће са фанатизмом^[1] радити, па на такво писање само толико одговарамо, да са фанатичним људима не желимо имати посла. У истоме листу су изашле и изјаве г. г. Дра Стјепана Матијевића, Мије Мандића и гдје Маре Дјордјевић-Малагурске са којима се, такодјер, не ћемо позабавити, јер оне ни за Србе, а ни за Хрвате управо ништа не значе. Стога је вјероватно и издана брошура^[2] у којој се тврди, да су Буњевци Срби, али њен аутор признаје (стр. 5) да због тога очекује, да ће бити ударен проклетством и проглашен за изрода. Тиме није могао боље доказати колико га Буњевци осудјују, јер кад он сам осјећа ту страшну осуду, онда сам и увидја, да је доиста заслужује.

Послије толиких напада, изашла је напокон у Гласнику историског друштва^[3] од Г Дра Душана Поповића оцјена моје књиге Повијест Хрвата у Војводини. То није толико ни оцјена колико промишљени напад и очито заводјење јавности читавим низом неистинитих цитата па према томе и неправедних закључака.

Да је ту фамозну оцјену написао непријатељ наше државе и нашега народа, она би дочекала оправдану осуду, али, пошто ју је написао професор Београдског Универзитета, она заслужује анатему. Мом критику је важнија улога буњевачких издајица него рад наших родољуба. Он вели (стр. 326):

Било би свакако од великог интереса знати колико је католички део нашега народа из бивше Угарске учествовао у стварању мадјарскога народа и мадјарске културе, а о нашој прошлости тврди, (стр. 326), да она за хисторичара не пружа згодан објект. А зашто не? Зашто је важније знати оно што се чинило за Мадјаре од онога што се чинило за Славене? Зар не зато да се тиме потцјењује национални рад из наше прошлости? Оцјена Г. Дра Поповића нам то најбоље доказује. Доста је жалосно кад тако пише професор универзитета који сам себе сматра хисториком, а о мени вели (стр. 322) да нисам хисторичар по струци ни признати јавни радник. Ја нисам крив што он не зна за ранија моја дјела о којима је у разним листовима и часописима више пута било говора, али му велим, да сам ја, по несрећи, аутор његове оцјене, онда никада не бих хтио бити ни хисторичар, ни јавни радник па ни професор универзитета.

Узрок таквоме расудјивању Г. Дра Поповића, чини нам се, да је у наслову моје књиге. Он спомиње (стр. 323), да су Буњевци сва друштва, новине, календаре, политичку организацију до 1918. називали буњевачким именом; Антуновићев позив да је упућен Буњевцима и Шокцима. Затим он сам наводи (стр. 323) да су то чинили зато што би називом свог народног хрватскога имена били изложени прогонству од стране Мадјара. Тако он сам себе сјајно побија. Даље Г. Др. Поповић мисли (стр. 323) да Буњевци нису Хрвати зато што је Иван Михаловић написао Граматику илирског језика. Баш то и доказује, да смо Хрвати, јер се под именом илирским разумијева хрватски језик Филип Грабовац још 1745. пише своју Хисторију народа илиричкога или орвацкога а Јоацхим Стулли Рагусинус у свом великом дјелу Леxицон латино – италицо – иллирицум (Будае, 1801) тумачи, да Илир значи Хрват. Друкчије, напокон, не може ни бити, јер ни сами Срби у прошлости нису сматрали Буњевце Србима.^[4] Након свега тога мислим да је сувишно доказивати, да су Буњевци Хрвати. Јеси ли разумео, бре?

Видјели смо, да је наш критик открио своју намјеру, па нас, према томе, не ће чудити што је управо срамота како је у његовој оцјени биједно и сакато приказана цијела наша прошлост и борба против помадјаривања. Ни један непријатељ нашега народа не би горе приказао ту ствар. Он цитира факте из разних епоха наше прошлости, а не објашњава какве су биле прилике у тим епохама, јер није на пр. свеједно ако се исто чинило у осамнаестом и двадесетоме вијеку. Тиме је створио врло нејасну слику његове оцјене чему је узрок или злонамјера или незнање, а можда је по сриједи и једно и друго. Политички успјех Буњеваца (који је у вези био са националним успјесима) за њега ништа не значи, а од исте вриједности је за њега и наша просвјетна борба. Он о свем томе говори са очитим потцјењивањем и најљепших момената из наше хисторије. Ми овдје не ћемо оцјењивати наш рад у прошлости; ми смо га објективно приказали у нашој књизи, а на другима је да о њему кажу праведан суд. Ми ћемо само скинути маску са нашег критичара да се види како је неспретно бацио у јавност своју неистинитим цитатима покријепљену оцјену.

Наш цитатор вели (стр. 327): г. Пекић мисли, да су Југословени римокатолици у бившој Угарској добили слободу захваљујући Вилсону (Предг). У мом предговору Вилсон није нити споменут. Даље тврди (стр. 322) да по материјалу из моје књиге странци у прошлости Буњевце никада нису називали Хрватима што није истина, јер на стр. 46 и 64 моје књиге се види, да су више страних писаца убројили Буњевце у Хрвате. Затим вели (стр. 326) како ја тврдим, да су Прћићи добили племство 1565. а у извору којим сам се служи пише, да се то десило 1758. Није истина да у извору пише, да су Прћићи добили племство 1758. Неистинит је такодјер и његов цитат (стр. 326) из моје књиге, да у Суботици живе Буњевци и Шокци. Не одговара истини ни његово тврдјење, (стр. 326) да у мојој књизи стоји, да је 1869. био састанак у стану Ивана Антуновића. Није истинит ни његов цитат из 160. стр. моје књиге, да је први буњевачки дневник штампан 1870. Исто тако је неистинито приказана и буњевачка књижевност. Мој цитатор вели (стр. 326): г. Пекић сматра као велики успјех г. Будановића да је 1910. основао у Баји Кршћанску читаоницу и да је у Баји одржано 1911. прво велико прело. Ја сам тај за одржање наше националне свијести значајан догадјај описао онако како се догодио, али нисам рекао, да га сматрам великим, како то он неистинито тврди. Не одговара истини ни његов цитат (стр. 326) да сам ја рекао, да у Војводини има 150 000 Буњеваца и Шокаца. Напокон није истина, да сам ја на стр. 247. моје књиге рекао: ради истине коју топло поштујемо. По томе видимо колико је мом критику стало до истине и са каквом савјести је писана његова оцјена. Зашто су му требали ти неистинити цитати? Зато што он у мојој књизи ништа није могао побити, па кад не може ништа побити, он ће криво цитирати само да постигне свој циљ. Али се баш обратно догодило од онога чему се надао. I Псеудо Изидор је више обрукао сам себе него што је мислио постићи својим лажним декреталима.

Поред толиких његових погрјешака, мој филозоф се још усудјује да ме упозори на неке погрјешке и то на какве погрјешке! Он вели (стр. 323): Г. Пекић греши у основној ствари. Буњевци и Шокци нису дошли из колевке хрватске државе. Него одакле? То је свакако требао рећи ако мисли да истину говори. Надаље ми приговара (стр. 326) што сам рекао да су Буњевци пуни народног поноса. Јест, пуни су хрватског народног поноса. Замјера ми (стр. 326) што Цара Јована зовем и Цар Иван, а ја му замјерам што он разликује Ивана од Јована, особито кад зна да је то иста личност.^[5] Криво му је (стр. 324) што су Буњевци у прошлости понекад очитовали лојалност према царској Хабсбурској кући. Но то нису чинили само Буњевци већ и Срби, јер, уосталом, друкчије није могло ни бити. Ја сам, дакле, рекао истину, ако је пак њему криво кад се истина говори, онда нека не буде ни хисторичар ни критичар. Приговара ми (стр. 326) што сам осудио Сантовчане који су због притиска власти иступили из католичке цркве и то, наравно, зато што су они примили православну вјеру којој и он припада. Тако Г. Др. Поповић!... Прибацује ми, што је, по њему (стр. 326-327 више него жалосно моје резоновање о животу Буњеваца у својој држави за ових десет година, а ја му одговарам, да сам и ту изнио саме факте које сви живи свједоци могу потврдити. Али њему је, вјероватно, криво што сам се усудио рећи истину.

Веритас одиум парит (Тер. Андр. 68)

Напокон мој Платон вели (стр. 326): Г. Пекић има једну другу, тежу погрешку. Писац, чини нам се, није ни довољно Југословен да би о овим стварима могао писати објективно. Ја мислим, да је сваки поштен Србин, Хрват и Словенац довољан Југословен. Ако он ипак разликује, довољне Југословене од недовољних, онда, признајем, јао недовољнима! по његову писању пак разабиремо, да је и он недовољан.

Поред критике моје књиге, мој Платон искрено замера „Матици Хрватској“ којој, вели (стр. 327) треба да је увек више свега на срцу нација и домовина и која треба да је далеко изнад утицаја партије и улице. „Матица Хрватска“ ужива углед и признање не само код нас већ и далеко иза наших граница. У њеном одбору су признати хрватски учењаци који су проучили и прихватили моју књигу не старајући се шта ће касније о томе рећи поједини простаци. Тако је то, бре.

Пошто смо изнијели и побили његове главне аргументе против моје књиге, држимо, да није потребно, да се код његове оцјене дуље задржавамо. Није на пр. потребно побијати његово тврдјење (стр. 327), да поред Буњеваца, Муслимана и Шокци припадају маси која чини прелаз од Срба Хрватима, јер у нашој књизи смо доказали да су Буњевци и Шокци Хрвати. Ту чињеницу не може уништити ни његова примједба (стр. 323) што Буњевци имају своју локалну химну и заставу, јер је доказано која је била 1918. наша народна химна и застава.

По свему што смо говорили видимо, да је оцјена мог Платона само утолико важна уколико је открила његову тенденцију која му је очито сметала да говори оно што је као критичар требао говорити. Он је без икаквог смисла из разних поглавља моје књиге нагомилао пуно цитата и то тако неспретно , да они немају никакве медјусобне везе нити значе какво објашњење. У таквом каосу и сами његови читатељи исто тако не ће разумјети његову оцјену као што по њој не ће имати ни појма о мојој књизи. Тиме је постигао то, да његова оцјена не одаје ни знање, ни логику, ни објективност за писање стручне критике. Осим тога честим и непотребним опетовањем наше националне припадности те потцјењивањем наше прошлости је и сувише манифестовао своју пристраност која у науци не би смјела имати мјеста.

II.
ОДГОВОР НА ОЦЈЕНУ
Г. ВАСЕ СТАЈИЋА

„Си јудицас цоносце”

—Сенеца

I.

Послије г. Дра D. Поповића је доскора и г. Васа Стајић у 1-3 свесци 325 књиге Летописа Матице Српске објавио опширну критику једнога дијела моје књиге Повијест Хрвата у Војводини, јер, како он сам признаје (стр. 159), нема специјалну наобразбу да оцијени цијелу књигу. Но по његову разлагању видимо, да он није способан да оцијени ни први ни други дио моје књиге, што је и разумљиво, јер г. Стајић није хисторичар. Он је, вели (стр. 159), хтио доказати како сам ја хисторијски нетачан па је доказао да је он нетачан. Не велим да у мом тако опсежноме дјелу нема николико погрјешака, али није свеједно кад гријеши аутор и кад гријеши критичар, јер овај заслужује много тежу осуду кад оптужује писца због оног у чему он сам гријеши.

II.

Ми г. Стајића не ћемо увијек пратити оним редом којим је он писао његову оцјену, јер у њој нема никаквог суставног реда. Он више пута 30-50 страница касније спомиње оно што је, кад већ толико хоће да говори, на почетку његове оцјене требао рећи. Ми ћемо цитирати и упоредити његове ријечи, да се пажљиви читатељ увјери како његова оцјена, поред мало дубљега проучавања, сама себе уништава.

III.

Г. Стајић у првоме реду критикује мене као аутора (стр. 159) и установљује, да ја немам оспособљења за рад на хисторији (стр. 208). То би тако било, да то оспособљење г. Стајић на цијелом свијету сам даје, али он никоме не може дати оно што ни он сам неме. Откуда, дакле, он може тврдити ко је способан, а ко неспособан, он, који је у хисторији сасвим неспособан? Откуд он то може тврдити, он, који сам признаје, да није у стању ни да оцијени цијелу моју књигу? Откуд он долази до тога, да одредјује да ли сам ја спреман или нисам да напишем књигу коју он не може ни да оцијени?! Није ли ту очевидна контрадикција? Није ли ту видљива тенденција која га је руководила да напише његову мизерну оцјену? Свакоме читатељу ће то бити сасвим јасно ако пажљиво прочита ову кратку расправу.

Након што је казао свој суд о мени, г. Стајић, наравно, почиње своје примједбе већ код самога наслова књиге. Он, додуше, вели (стр. 158), да нема ништа против тзв. кроатизације Буњеваца и Шокаца, али надодаје да сам ја хрватство Буњеваца и Шокаца пројицирао чак на све претке данашњи Буњеваца и Шокаца, а Буњевци су се, тврди он (стр. 199), 1908. год. први пут више изјавили за Хрвате него за Србе. Напокон г. Стајић закључује (стр. 201): Није несрећа што се Буњевци хрватизују него што хрватство данас значи тако много мржње на српство.

IV.

На те примједбе одговарамо, да кроатизација Буњеваца и Шокаца не постоји, јер као што се Србин не може посрбити тако се ни Хрват не може похрватити. Не одговара истини ни тврдња г. Стајића, да сам ја хрватство пројицирао на све претке данашњих Буњеваца и Шокаца, јер ја сам у мојој књизи проучавањем поријекла Буњеваца доказао да су они хрватскога поријекла, која чињеница ми пружа права, да своју књигу назовем хисторијом Хрвата. То право г. Стајић не може оборити својом неистинитом тврдњом, да су се Буњевци 1908 први пут више изјавили за Хрвате него за Србе, јер се Буњевци николико нису издавали за Србе и јер је Антуновић још 1878.^[6] и 1882.^[7] истакао хрватство Буњеваца, а Павао Кујунџић потврдјујући то вели^[8]: Наш велики Антуновић је на толико јавно исповидао хрватство, да му се замерало да и не пише буњевачки.^[9] Осим тога хисторијски документи нас много раније називају Хрватима. Тако канонска висита од 1731. за Буњевце вели да су Хрвати; турски хисторик Евлија Челеби већ у седамнаестоме вијеку то исто каже, а с њиме се слажу и други писци. Зато се и сви наши знаменитији људи као што је Мирољуб А. Еветовић, Матија Кујунџић, Петар Панџић, Павао па Илија Кујунџић и многи други истакнутији родољуби вазда признају Хрватима. Према томе како по хисторијским доказима тако и по националном осјећању Буњеваца је очевидно, да ја хрватство нисам пројицирао на наше претке, јер они су Хрвати увијек и били.

V.

На тешку оптужбу г. Стајића против свих Буњеваца-Хрвата, да наше хрватство данас значи тако много мржње на српство, одговорит ћемо са његовим властитим документом. Г. Стајић тврди (стр. 208), да су Мадјари с много више плана и памети покушавали мадјаризирање Буњеваца и Шокаца него што се чинило, да се посрбљују Буњевци и Шокци. Према томе он сам признаје, да су Срби покушали посрбити Буњевце и да су с Буњевцима непаметно поступали, па ипак сваљује кривицу на Буњевце! Дакле кад г. Стајић вели, да хрватство Буњеваца значи тако много мржње на српство, а шта би онда Буњевци могли рећи да значи српство према хрватству кад он сам признаје, да су Срби горе поступали с Буњевцима него Мадјари?! Дали су из љубави према њима тако поступали, г. Стајићу? Али магни аними ест ињуриае деспицере, вели Сенеца (Де ира, 2. 32. 3). Сва је срећа што хрватство не значи мржњу на српство ни српство на хрватство, а г. Стајић је са врло жалосним писањем још више открио своју праву намјеру зашто је написао ту непријатељску оцјену.

Г. Стајић надаље вели (стр. 161): Г. Пекић пише историју Хрвата у Војводини. Шта је њему Војводина?... Да ли његову Војводину чине делови Баната, Бачке и Барање који су припали Југославији? На први поглед... имало би тако да буде. А ипак г. Пекић не заборавља Аљмаш, Бају, Чавољ, Гару, Горњи Сентиван... иако та насеља остадоше у Мадјарској. То је природно... Али ова историја обухвата и споменута места у Мадјарској, зашто не говори о Тукуљи, зашто не о Печују... зашто је прећутао Раце у Табанској плебанији, зашто шест и по хиљада Шокаца у Шомодју, 5228 белих Хрвата у Шопронској жупанији те 15.781 Словенаца и Хрвата у Жељезној и Зала жупанији?

VI.

На 99 стр. моје књиге стоји: Наше излагање се овдје неће протезати само на мјеста у Војводини већ и на она у Мадјарској гдје живи знатан број нашега народа. Ту су споменуте оне опћине које су донедавна биле у вези са Војводјанским Хрватима. То је природно, потврдјује и сам г. Стајић. Али би, држим, неприродно било писати Повијест Хрвата у Војводини у коју би ушли сви Хрвати из цијеле Мадјарске паче и сви Словенци из Жељезне и Зала жупаније, јер у наслову књиге се не спомиње, да је она повијест и Словенаца. Но г. Стајић нам вели (стр. 161.) да би њему то било природно. Њему је, дакле, све природно, а најприродније би било да шути. Али г. Стајић хоће да говори и да нам каже оно што не зна. Он ми замјера (стр. 161): Да би доказао да Хрвати у Војводини имају своју историју, он приповеда Мохачку погибију, оснивање Војне крајине, Ракоцијев устанак, бандерија и инсурекција племића, Буну 1848/9, а све се то пре може назвати учешћем Хрвата у тудјим пословима.

VII.

То његово мишљење ме доводи у сумњу, да ли г. Стајић уопће зна шта значи хисторија. Живот свакога народа је и његова хисторија.^[10] Изнимку не чини ни то да ли је политички самосталан или не. Према томе живот Хрвата у Војводини сачињава и њихову хисторију. У тој хисторији се, наравно, не може прешутјети тако велики догадјај као што је Мохачка битка. Али послије тога, особито пак по изгону Турака, Хрвате видимо, да у сваком погледу заузимају прва мјеста од свих народа у Бачкој па и од самих Мадјара. I послије свега тога сумњати да Хрвати у Војводини имају своју хисторију значи дубоко незнање у домену повијесне науке. По томе видимо колико је г. Стајић верзиран у хисторији.

Г. Стајић говорећи о архивском материјалу моје књиге (стр. 160) вели: Не, г. Пекић није радио у архивима. Кад г. Пекић не зна разликовати Државни Архив од Архива Дворског Ратног Већа, већ из тога доста јасно видимо колико је у њима радио.

VIII.

За градњу моје књиге је потребан био материјал из архива свих хрватских опћина Војводине. Тај као и остали материјал сам сабирао кроз више година. Док је наша војска држала Бајски Трокут, обашао сам сва наша мјеста, те сам тражио и употребио потребне податке. Тако сам чинио и у другим нашим градовима и селима у Војводини. Зато су у хисторијском прегледу хрватских опћина у мојој књизи код сваке опћине наведена и прва хрватска презимена која се у њој спомињу, што досада још нико није публиковао. Осим тога моја књига је обогаћена читавом силом разних нових података. Већ по томе видимо колико неистину говори г. Стајић. Што се пак тиче његовог другога тврдјења, ја сам у предоговору моје књиге рекао, да сам се у држ. архиву у Бечу користио неким документима из његова протокола, а на 59 стр. моје књиге се види, да је то био Архив Дворског Ратног Већа. Нека ми г. Стајић докаже, да Архив Дворског Ратног Већа није државни архив! Пошто он то не може доказати, значи да је опет неистину говорио, што нас већ ни не изненадјује, јер код њега то није ништа ново.

IX.

Г. Стајић тврди (стр. 208), да наше старјешине нису одржале 1868. вијеће у Суботици на коме су одлучили под којим именом ће ступити у борбу против помадјаривања, али ту своју тврдњу ни не покушава да докаже, јер зна, да је не може доказати. Јест, наше старјешине су одржале то вијеће^[11], а ко без доказа противно тврди да тај сам потврдјује да говори неистину. Но г. Стајић, како нам изгледа, за то много не мари.

Г. Стајић затим опширно говори о помадјаривању Буњеваца па треба да чујемо и његов суд о насиљу Мадјара. Он тврди (стр. 163): Мадјаризирање у најмање случајева значи насиље. У већини случајева оно је као неки природни закон. Дакле у најмањим прогонствима значи насиље, а у већим и тежим прогонствима природни закон. Да је о томе закону говорио на мировној конференцији у Паризу, онда не знам гдје би данас биле државне границе.

X.

По таквом расудјивању г. Стајића не ће нас изненадити његова примједба на стр. 194.; Г. Пекић много више говори о прогонима које су Мадјари чинили на Буњевцима. Читаоцу то може најзад да досади и да се пита: Ко је стрељан или обешен, ко ухапшен, ко лишен службе? Мало даље пак исти г. Стајић на то питање одговара, да су ухапшени двадесетак Бајмачана Буњеваца (стр. 195) Павао Бачић^[12] (стр. 194) Дјено Дулић предсједник Пучке Касине и другови му (стр. 195), а лишен службе да је мишко Матковић учитељ у Сантову. Тако г. Стајић сам себе одлично побија. На његову досаду пак одговарам, да осим њега ни једноме родољубу није досадно приказивање догадјаја где је говор о насилном отимању наше славенске нарави и нарињивању тудјег национализма. Он се досадјује зато што је и сам досадан па га је и читати више него досадно.

Отпором Хрвата против помадјаривања је настала и њихова национално-просвјетна борба. Наравно, почетак је бојажљив и најскромнији, вели г. Стајић (стр. 171). Сам Антуновић је прикривао снажно своје родољубље кад се, год 1869. одлучивао, да издаје своје „Новине“. У Позиву, он изјављује, да ће све што буде чинио радити под заштитом мадјарске Светог Стипана апостолске круне, као најсигурнијим окриљу за нашу милу виру и народност.

XI.

Наравно да је тако говорио, јер друкчије није могло ни бити. Ко би се усудио и да ли би паметно било само прешутјети Угарску или круну св. Стјепана? Да ли би паметно било очитовати какву политичку аспирацију? Сам Антуновић каже, да такве владе неима која би то и за један сат трпила^[13]. Зато почетак није био бојажљив него разборит. Најзад зашто г. Стајић тако радо цитира оно што су наши родољуби морали казати, а не цитира оно што су они осим тога казали? Ту је могао изнијети врло лијепих момената из нашега препорода. Могао је на пр. истаћи Антуновићеве заслуге и његов рад за свој народ. Али г. Стајић то не ће да чини. Он радо цитира изјаве лојалности наших родољуба према угарској држави да тиме омаловажи њихов национални рад^[14]. Зато и не истиче довољно заслуге Бозе Шарчевића, а према Антуновићу је још неправеднији, јер му приговара и оно што он нимало не заслужује... Још је жалосније, вели г. Стајић (стр. 171) у судбини великога будиоца то што он умире, а на час смрти му се учинило да је безуспишно диловао и трошио“. Ми нисмо криви што г. Стајић не разуми те ријечи. Антуновић то није рекао зато штосе покајао за свој родољубиви рад већ зато што није постигао онај успјех који је мислио постићи. Дакле његове ријечи нису за осуду већ за похвалу, јер по њима видимо да је он за свој народ више хтио него што је могао учинити. Тако је то, г. Стајићу! Но ту није само погрјешка критичарева него и увреда наше националне борбе, јер г. Стајићу насиље Мадјара никад није доста жестоко. На толике жалбе Буњеваца, он одговара (стр. 164) да још нико није због буњевачкога говора пребачен преко границе. Да не знамо, да то пише г. Стајић, чинило би нам се да нам то говори какав дивљак из Африке. Зар је само то насиље кад се неко изагна из државе? Зар се на други начин не може чинити прогонство, насиље и безакоње? Може се, али г. Стајићу то није доста. Тако резонује он о нашој прошлости и тако оцјењује рад наших родољуба. Све то довољно карактеризује колико он има знања и правичног схватања и колико је дорастао за хисторију.

Док с једне стране очито потцјењује рад Буњеваца Хрвата, с друге стране г. Стајић демонстративно истиче заслуге Срба. Као историк, г. Пекић треба да зна, вели он (стр. 188 и 189), да је г. Карановић, на молбу четири попа Кујунџића, напустио и своју свршену богословију и своја маштања о студирању права у Паризу, те добар део свог имања уложио у штампарију Душана Петровића, у српско-буњевачку банку и у Суботичке Новине.

XII.

Да су Кујунџићи одговорили г. Карановића то је више него сумњиво па и онда кад би нам то и сам г. Карановић потврдио. То ћемо повјеровати само онда ако нам г. Стајић покаже докуменат у било којим новинама, да су то та четири (како да нису два или три већ баш сва четворица?) ваљана католичка свећеника учинили. Дотле пак то сматрамо грубом неистином. Г. Карановића пак није заслуга за Буњевце зато што је он потрошио своје имање. I други људи су уложили свој новац у штампарије и новине па су многи од њих стекли капитале. То је, дакле, чисто трговачки посао. Колико је пак г. Карановић радио за Буњевце, признато му је на 296 стр. моје књиге.

XIII.

Затим г. Стајић истичући опширно заслуге Срба говори о штампарији Душана Петровића (стр. 187), о Србобуњевки (стр. 200), о српско-буњевачким браковима (стр. 200) па како је Матиша Бачић-Палковић оженио Српкињу па се посрбио (стр. 200) и како су неки Буњевци примили православље (стр. 200 и т. д., јер то је све г. Стајићу врло важно. Надаље нам прича како је код Бошка Вујића приредјена вечера на којој су се љубили српски и буњевачки попови (стр. 198). Чуди ме како није споменуо шта су и вечерали. Ето како изгледа историја г. Стајића.

XIV.

Г. Стајић ме напада (стр. 184) да сам Калору Милодановићу дао, сухо и зловољно, четири кратке реченице на 160 и 294 стр. моје књиге. Наравно, да г. Стајић опет није рекао истину. Ја сам на поменутим страницама моје књиге истом љубављу говорио о Милодановићу као и о другим нашим националним радницима. Милодановић је 1876. као добровољац отишао у Србију, и прешао на православље, а г. Стајић тврди (стр. 186), да се он 1877. пером борио против тога што су по налогу владе у Суботици Мадјари и помадјарени Буњевци славили турске побједе^[15] и тиме признаје, да опет не говори истину. Даље г. Стајић тврди (стр. 186), да се исти Милодановић борио против насељавања 200 мадјарских породица из Буковине у Суботицу и ако се то догодило седам година послије његовог одласка у Србију, што значи да је г. Стајић рекао још једну неистину више. Но ми смо већ научили на то, да г. Стајић неистину говори.

XV.

Г. Стајић критикујући рад „Кола Младежи“ вели (стр. 180): Треба се само часом зауставити код првог јавног иступа (који је, по г. Стајићу, под именом „Великог кола“ одржан 12 априла 1896) нове ове буњевачке интелигенције који је г. Пекић, својој тенденцији за љубав, прећутао, иако је то једна од најлепших појава из прошлости југословенске Суботице. Ово је први пут, да г. Стајић искрено признаје значај буњевачког дјеловања, а то чини зато што тврди, да сам га ја прећутао и зато што су ту и Срби учествовали. Но ја упућујем читатеља на 300 и 301 стр. моје књиге гдје стоји дословце: ... Дне 12 априла 1896. Приреди (Коло Младежи) Велико коло које је ванредно успјело. Забава почне са пјесмом Чуј, Буњевче, весел глас... Затим Др. Стјепан Матијевић одржи говор, а Лујза Прћић декламова једну пригодну пјесмицу иза чега је слиједио плес до зоре. На тој лијепој забави је било и много Срба, особито интелектуалаца. Ту су пале красне здравице братској слози Срба и Буњеваца који су доиста живјели у медјусобом разумијевању. Послије тако простачке неистине г. Стајића, нека читатељ сам просуди са колико савјести је он писао своју оцјену.

О помадјаривању буњевачких школа г. Стајић заступа њега достојно мишљење. Он вели (стр. 162.) Што се школа тиче, треба необавештеноме читаоцу Повијести г. Пекића рећи, да правих буњевачких и шокачких школа није у Војводини ни било, те их Мадјари нису ни могли укидати. Било је општинских школа у којима се све учило буњевачки, али су учитељи предавали и мадјарски. Школе, дакле, нису затваране. Још мање је ко забрањивао издавање буњевачких уџбеника. Напротив. Још год. 1896. Невен (стр. 122) пише: Влада и данас издаје књиге за пучке шкуле на хрватском (обашко за жељезну жупанију, обашко за Медјумурје).

XVI.

Он, дакле, тврди, да није било буњевачких већ опћинских школа. А чије су биле опћине? Зар не буњевачке? Ако неко село сачињавају Буњевци, зар то није буњевачко село? А школе, у којима се предавало све буњевачки, зар нису биле буњевачке школе? Најзад г. Стајић пада у тешку контрадикцију, јер он, као што смо горе видјели, тврди, да је било опћинских школа у којима се све учило буњевачки, а у исто вријеме вели, да су учитељи предавали и мадјарски. Надаље ја нисам рекао, да су школе биле затваране ни да влада није издавала хрватске књиге за пучке школе за Жељезну жупанију и Медјумурје, јер тамо се можда и учило хрватски. То је баш и зло што је сама влада издавала хрватске уџбенике, а Буњевцима је то ипак забрањено било, као што је зло што је влада донијела закон по коме се и буњевачки имало предавати у основним школама па ипак се већ поткрај деветнаестога вијека није предавало, а мадјарске власти не само да нису кажњавале такву незаконитост него су фаворизирали оне учитеље који су је чинили, јер помадјаривање се сматрало патриотским дјеловањем. Тако сам ја ту ствар приказао у мојој књизи, а тако је и било. Да је г. Стајић добио неколико пута батина као што су их добили буњевачки ученици због употребе свог матерњег језика, онда би јамачно друкчије судио о буњевачкој настави у основним школама.

XVII.

Притисак помадјаривања се опажао и на црквеном подручју. Г. Стајић нам о иступу Сантовчана из католичке цркве вели (стр. 159) да тако што не може желети добар Југословенин, а на стр. 200 ми опет прибацује што сам осудио иступ Сантовчана из католичке цркве. Тако дакле г. Стајић! Он потврдјује , да добар југословенин не може чинити оно што он сам чини! Ето какав је он Југословенин!

У вези са помадјаривањем Хрвата, г. Стајић вели (стр. 184): На стр. 175. Казује г. Пекић ... како је темишварска Дрептатеа световала Буњевце и Шокце, али казује нетачно... Г. Пекић је фалсифицирао тај савет.

XVIII.

Ја сам на 175. стр. моје књиге припадно рекао како „Дрептатеа“ савјетује Буњевцима, да читају хрватске књиге и новине. I тачно сам рекао оно што је она писала, али нисам рекао, да она није више писала него што сам ја навео, јер нисам донио дословце цио њезин чланак, пошто сам сматрао, да није толико важно оно што је она савјетовала колико је значајно оно што су наши родољуби и без њенога савјета чинили. Иначе ми није криво ако се г. Стајић без разлога љути.

Послије неоспорне чињеницу о насиљу Мадјара, г. Стајић, наравно, не криви Мадјаре, него, напротив, каже (стр. 194): Двострука је срамота осудјивати Мадјаре за дела која су они чинили служећи се нашим родољубима, какав је у овој „Повијести“ Лазо Мамужић. А само је једнострука срамота ако у сваком случају измеримо колико је било и нашега греха.^[16]

XIX.

Дакле није срамота што су Мадјари прогонили Буњевце него је срамота осудјивати Мадјаре што су то чинили. Према томе Буњевци су увијек били криви, а Мадјари увијек прави. О људи! Има ли на свиејту веће неправде од ове? Да ли је ико на свијету више бранио насиље, да ли је ико страшније осудио правду? На то нека нам одговори г. Стајић. Не, није двострука или једнострука срамота осудјивати поступање Мадјара него је најтежа осуда за г. Стајића, а највећа увреда за Буњевце што им он као Србин тако говори. Са жаљењем осудјујемо тако неправедно и управо непријатељско становиште које он заузима према националној борби наше прошлости. Он треба да зна, да се насиље не може оправдати било преко кога да се оно врши. Не мислим овдје бранити Лазара Мамужића за кога г Стајић тврди (стр. 174) да ће га историја упоредити са претходником му Ернестом Мукићем и наследником му Бирó Кáролyем, јер о њему сам рекао свој суд у мојој књизи. Овдје ћу напоменути само то, да је с његовом новчаном потпором и гаранцијом саградјен 1904 дом Пучке Касине у Суботици и да је он у својој опоруци оставио фонд за школовање студената и то у првом реду Буњеваца. Да ли је томе слично учинио Иван Мукић (а не Ернест како то г. Стајић у своме незнању тврди) и Биро Карољ? Па и сам г. Стајић цитира ријечи Лазара Мамужића (стр. 164) да ће он вазда сматра прогоњеним кад којег Буњевца зато дирају што је Буњевац. Да ли је тако говорио и Биро Кáролy, г. Стајићу?

XX.

Напокон г. Стајић, чини нам се, хотимице говори неистину само да ме у јавности прикаже да сам нетачан. Тако на стр. 207. тврди, да је Бурнаћ-Батори 1882. почео издавати свој лист Буњевац, а не 1883. Како је то речено у мојој књизи. Медјути ја сам истину рекао, јер је Буњевац доиста покренут 1883. год.^[17] Даље г. Стајић наводи (стр. 202) један мој погрјешно штампани датум у акцији Павле Кујунџића за подизање приватних школа. Човјек би у први мах мислио да г. Стајић мора бити, према томе, и у ситницама врло тачан, али ће се изненадити кад види, да он на стр. 202. вели, да је Павао Кујунџић поднео молбу са правилима школске задруге 1913, а на стр. 205. тврди да се то догодило 1914. године. Ту г. Стајић говори двоструку неистину, јер тврди (стр. 203), да сам ја рекао да се то збило 1913 што није истина, а у исто вријеме признаје, да се то десило 1913. оно што даље тврди да је било 1914. По томе као и по раније наведеним доказима видимо да г. Стајић гријеши у малим као и у великим стварима.

XXI.

Дуго би нам било цитирати све погрјешке и нетачности што их је г. Стајић нагомилао у својој неуспјелој оцјени. Ми смо вијерно цитирали његове најјаче примједбе, а њихово побијање значи најстрашнију осуду за његов рад о Буњевцима у чију средину је и он дошао да живи. Многе смо његове неистине прешутјели, јер иначе би нам требало два пута више писати, што он са његовим неистинама не заслужује. Нама на пр. ништа не смета што он у своме незнању тврди (стр. 160) да је Антуновић био посвећени бискуп, кад ми добро знамо да је он био насловни бискуп. Таквих погрјешака и нетачности је пуна његова оцјена чему се не ћемо чудити и ако се наш Ментор хвали (стр. 208) да је његова оцјена поштена студија. Видјели смо колико је поштена. I кад се такав књижевник као што је он усудјује тврдити (стр. 209), да и неталентовани људи могу писати историје и већих народних целина, онда му искрено признајемо, да у томе има право, јер кад је и г. Васа Стајић у стању да нешто пише, онда доиста могу писати и неталентовани људи.

1. Дневник од 25 студена 1929.
2. Алба M. Кунтић: Буњевац Буњевцима и о Буњевцима.
3. Гласник историског друштва, књ. III. св. II. стр. 322.
4. Икавска Качићева и Релковићева дјела концем осамнаестог и почетком деветнаестога вијека преводе Срби на српски језик. Релковићев Сатир је од Стефана Раића „преведен же на просто сербски језик (Стојан Новаковић: Српска библиографија за новију књижевност п. 111) Год. 1818 Гаврило Ковачевић преводи Качића на српски језик. По томе се види, да ни Срби икавце нису сматрали Србима.
5. Цара Јована једни хисторици зову Јованом, а други Иваном, и то досада никоме није било криво.
6. Писмо Ивана Антуновића Дјени Дулићу приликом отварања Пучке Касине од 16 студена 1878. Штампано у Суботици код Биттермана. На 13 страни те прошуре Антуновић очито каже да су Буњевци Хрвати.
7. Расправа, стр. 132 и 133.
8. Народносно питање и будућност Угарске, стр. 29 и 30.
9. То јест икавски.
10. То исто важи и за покрајине, насеобине, градове и т. д.
11. Зато у Даници од 1922 (стоји стр. 27): За вријеме аустријског владовања... да би имали у свом родољубивом раду слободније руке, задржавали смо свој покрајински назив: Буњевац и Шокац...
12. Г. Стајић ми приговара (стр. 194) што сам рекао, да је Бачић у затвору имао најфинију храну и најбоље вино... А душевне муке које је могао имати обућар кад иде пред суд за чланак који није писао, тек да спасе учитеља и родољуба, то за г. Пекића није важно. Вара се г. Стајић, јер држим да није потребно доказивати да се у таквим приликама сноси и душевни терет. А зашто је требало спасавати учитеља родољуба? Није хероизам написати чланак па се пред судом закрити за Бачићева ледја. Бачић је као родољуб издржао затвор, а захвални Буњевци су га зато хонорирали оним чиме су могли. То је похвално и од Бачића и од Буњеваца, а није похвално од г. Стајића кад ме осудјује за оно што нисам рекао.
13. Писмо Ивана Антуновића Дјени Дулићу, стр. 10.
14. О Паји Кујунџићу г. Стајић много говори, а мало каже, те у каосу његове оцјене личност Паје Кујунџића је слабо истакнута.
15. Мадјари су се живо сјећали вилагоске капитулације па су више вољели да у руско-турскоме рату побиједе Турци него Руси. Зато су приредјивали манифестације у славу турских побједа.
16. Г. Стајић гријехе наших издајица зове „нашим“ т. ј. I његовим гријехом чему се не ћемо чудити кад помислимо, да он не осудјује насиље Мадјара као што га нису осудјивали ни наши одметници, и тиме сам признаје, да се ту нашао у колу са нашим издајицама. Ето камо је доспио г. Стајић! Видимо, да није узалуд створио закон о помадјаривању Буњеваца. Он покушава да га брани па доказује да му не ваља ни закон ни критика ни хисторија.
17. Даница 1921, стр. 37.