Јездећ ја једноме по једној дубрави
велми се жељоме ма мисал постави
да би ми како моћ ки год лов створити
при нег дан буде поћ друзима свитити.
Напокон свим славну улових к вечеру
пловку, ка по травну пловаше једзеру,
и он час потекох узам њу за тиме
тере ју запекох с направам чудниме,
пак сједох весел туј пун жељнога ктин'ја
благоват траву онуј, ку оцат начиња.
Мачка у тој зла приде у дилу химбену
тер с ражња туј скиде му пловку печену,
и скровно засједе, да нитко не зна тој,
тер мој лов изједе, ки жуђех толикој.
Ну ки чтиш згод овуј, знај добро свис твоја,
ако кад мачку туј ухитит буду ја,
тако ми вик немир у тузи не имати,
чинићу на ње пир све мише дозвати,
нека зна, туђу ствар тко на свит вазима,
како вик он худ вар с пријеваре све прима.
