Уздаси Мандалијене Покорнице/Уздисање третје
| ←Уздисање друго | Уздаси Мандалијене Покорнице Писац: Игњат Ђурђевић Уздисање третје |
Уздисање четврто→ |
У погрђењу
уреди Вјекостворац љуби и ћути
вјечном њему слично што је;
све што може погинути,
прид неумрлијем припросто је;
вјечну душу ћути и љуби,
ку за освојит себе изгуби;
кôј за живот дат, у зноју
и у крви свôј угаси.
Ах виђ, душо, цијену твоју,
ах спознај се колика си,
ер вас урес од небеса
замјена је твога уреса.
Ах и урес твој остави,
кијем замамит могла 'е бога
његда слијепа при љубави
од уреса телеснога
Мандалијена, свога лица
затрављена љубовница.
Али у кратко позна вријеме
ке љепости јесу праве,
тер сузама текућијеме
смакну с лица све направе,
да ње крепос виша устане
врх таштине поплесане.
Видје небо, кад јој с чела
од направа облак мину,
кад ње прође зора бијела,
тад је рајско сунце опсину;
воће у души провре, каде
ње љепости цвијет опаде.
Тер кô мјесец, кад прострле
на њ су свој мрак кобне сјени,
све притеже к себи умрле,
да га пазе зачуђени,
тако и она тамна и блиједа
рај притеже, да је гледа.
Скупнијех капаљ влажну силу
згар лијеваше хридна спила,
кô да и хрид плачну уз вилу
бјеше цвилит научила,
и грезњаше страна свака
кућнијем даждом без облака.
Ромонито чијем падаше
вода низ врх пуклој стијени,
сва наједно протјецаше
у наравни суд камени,
ком чињаху свуд околи
тврду ограду станци голи.
Евријенкиња једном млада
кон језера тога сједе
тер у њ уприје пуна јада
уцвиљене сво'е погледе
велећ: „Сузе јаох смућене
тебе узмноже, скраћа'у мене!
Плаче даждом хрид у спили,
да ти растјет будеш стога,
о језеру, друже мили
мога цвила покорнога;
плачем и ја, ну смућени
гине у сузах живот мени.
Ти, камене, плачеш тако,
засве плакат нејмаш тријеби,
ер ти вјеран доба у свако
живио си краљу од неби,
и једина би твâ жеља
с жељом твога створитеља.
Теби он рече: 'Земљу реси
величином врха твога', -
ти се уздигну пут небеси
и прослави створца бога,
ни се тужиш, што те удара
самосилнос злијех вјетара.
Заповидје да те изгрди
сво'ом страхоћом дивљач тмаста
и да т' чине заклоп тврди
заплетенијех жиле од храстâ;
нареди ти: 'Ставан сједи',
а ти опслужи што он нареди.
А ја вајмех...!“ - пак испусти
уздах издно срца свога,
ријеч утопи њој сред усти
ријека плача ненаднога
тер и мислијех задубена
оста врху стијене стијена.
На скут руку сво'у наслони
а на руку плачно лице,
пазећ воду гди ромони
протјечући низ литице;
кад у води тој пазећи
назре слику сво'у по срећи.
Лице у лицу кад не угледа
кијем од лијепијех сíва у броју,
нег образа сухор блиједа
и без слике слику своју,
сплете руке, главом стресе,
пак вапити подиже се:
„Гдје сте, о млади? ах теците,
таште душе, к овој страни,
вашу лијепу да видите,
кâ вас њекад слатко израни
и кушати вас усили
драгу у пламу немир мили.
Ах кâ несвијес вас опсјени
да живете с мене у вају
и дворите затрављени
једну љепос ку харају
прво туге, пака вријеме,
смрт на сврху, црв затијеме!
Љепос свака на свијет оди
поправ има ријет се у створу
зид на снијегу, снијег на води,
вода у ријеци, ријека у мору,
згледна свјетлос кâ скраћа се,
бјегућ урес брз на часе,
гроб позлатјен, штетна мама,
медни чемер, смрт жуђена,
пјена, магла, вјетар, слама,
плам, хип, сан, глас, прах, дим, сјена
с мало славе и годишта,
земља из земље, ништа из ништа!
Ето ви исти свједочите
и нехтећи ову истину,
до небеса кад славите
пјесним љепос ку једину;
ах ваша иста хвала каже
да 'е замало што 'е најдраже.
Ви зовете зором чело,
ви даницам очи миле,
ви гласите да 'е весело
сунце у лицу дичне виле;
ну дан један, знате, у мору
гаси звијезде, сунце, зору.
Припијевате прси од снијега;
а што од снијега брже мине?
усти од цвијетја живућега;
а што од цвијета лашње изгине?
посмијех ведри; а ведрину
с неба облаци часом скину.
Ну што 'е горе: јур двористе
ви бјегуће ме разблуде,
даре дарим приложисте,
молбе молбам, трудим труде -
ку за стећи плату на ње
нег без створа празно уфање?
Ер ви знате, зна и бог с неби,
зна и душа мâ скрушена
да у мени вику не бî
негли од блуда сама сјена,
свијет ме судећ за блудницу
не по дјелу, нег по лицу.
Ну још да бих блага одвеће
вашој жељи, младци огњени,
и да с једром пунијем среће
прибродисте вал љувени,
реците ми, кâ би била
вашем труду плата мила?
Једна радос ку гријех пода,
драча у цвијетју ке ће опасти,
цвијет прошасти с мало плода,
плод отровни с мало сласти,
слас кâ брзо гре на мање
а за сласти покајање.
Ако чистом ви велите
без љубјења дикла кâ је,
уистину сви судите
да љубјење гнусоба је;
ах тер хотећ упливате
у гнусобу, ку познате?
Тијем нејмате оправдања
драгос иштућ гнусну у калу
и топећи без пристања
у јаз поган мудрос палу, -
мудрос славан, лијеп и мио
од божанства зрак и дио!
Ну што корим инијех сада
ја прикорна вајмех мени,
чијем занесе тач њекада
мене урес мој љувени,
да потратих у направу
разбор, крепос, вјечну славу.
Зрак бјегући лица мога
за узмножит моћ задости
пустих душу, пустих бога,
пустих изглед свијех љепости,
кî дворове од небеси
рајом а рај собом реси.
Мн'јах да ови свијет не гине
за ме својој у промјени,
и мој урес пун таштине
сам бог бјеше слијепој мени;
урес за му час једину,
а час држах за кривину.
Заман разбор: 'Што 'е гиздаво
оди, рече, вик не сцијени;
ах што чиниш? тој није право!'
Заман разлог вика у мени;
ман спознање рече моје:
'Све што ресиш, замало је'.
Ер ке истрајах вријеме, која
блага, помоћи и хитрине,
да наравна дика моја
пристављеном диком сине
и да лијепе са свијех страна
љепша гледам, свијем гледана.
Сметах ноћне ме покоје
и привраћах вас мрак тмасти,
мислећ кô бих лице моје
уредила дан дошасти;
још и спећи сн'јах гиздаве
дворбе, гледања и направе,
хтећ сплетени да мо'и прами
праме од звијездâ придобију,
да се зора собом срами
видећ мене руменију,
драже зраке да заскочи
сунце у сунцу мојијех очи.
Ето свијетли краљ од дана
јаснијем колом исток злати:
ето устајем и ја израна
с зрцалом се свјетовати
кô да исхитрим невиђени
склад разблудан нови у мени,
кô да чином свијести морим,
а посмијехом душе вежем,
кô да рањам, кад говорим;
кад погледам, кô да ужежем;
кô да у ропство срца уводим,
плијеним, владам и господим.
Дворкињицâ коло околи
дружи и служи мене одсвуди:
свака урес мој охоли
склада вјештôј у разблуди,
вадећ златне из похране
драге масти, воде избране.
Дразијем водам прво умивам
снијег наравни пути биле;
повраћам се, промјењивам
иза водâ воде миле,
али у тему није ми дости
задовољном сјат свјетлости,
нег из суда мириснога
присађивам хитром власти
још на лијере лица мога
од сњежане лијер помасти
и над русам мо'им истиним
силни тратор ницат чиним.
Пак на праме руку уздижем
и њих мучећ себе трудим;
правим, дијелим, скубем, стрижем,
спуштам, плетем, вежем, рудим,
докле учине у два дијела
златну дúгу сунцу од чела.
Коликрати не идући
на мој начин ред ми од лица,
мој обратих гњијев горући
пут праведнијех дворкињица
и педепсах све што моје
урешење скривило је.
Коликрати на зрцало
мој се ужеже бијес огњени,
ер не бјеше приказало
сасма угодну мене мени,
тер пометнух гњијевно одвеће
и потлачих цкло мрзеће.
Сва бјех урес, ну мâ слава
још на уресијех гради уресе:
с цијеном свјетлос од направа,
цијена с редом натјече се;
мјеста уресим није већ, и ја
још бит жудим гиздавија.
Златно цвијетје, златом свито,
трепти златнијем над косама,
уши и грло поносито
горе у зрацијех златна плама
и златом се опкружило
бијелијех рука сребро било.
Сво'ом танчином поглед вара
копреница кôм пут ресим;
рухо облачим које одзгара
изатканијем сја чудесим,
на ком доби са свијех страна
исту нарав игла знана.
Бисером се побјен вије
око бедар пас замјерни,
на гримизној свили крије
ткане цвијете град бисерни;
обућа је бисер доли,
да га ступај плеше охоли.
Пуна блага бјех свакога,
уз то благо да се укаже
колико је блага од тога
ме љепости благо драже;
а под благом тијела мога
мраше од туге душа убога!
Мраше у мени душа жедна
вјечне сласти божанствене,
гладна дарим ке праведна
јур ужива допуштене,
мразна, црна, гола одвеће
свијех крепости без одјеће.
Од зрцала оглед злати,
прид кијем справљах ред од тијела,
к мојој души да тко обрати,
каква би се јаох видјела,
гди ње очи назреле би
грђи од пакла пако у себи?!
Ер створени цијећ једнога
вјечни јази гријеха бише,
а худ пако срца мога
све кривине саградише,
наваљујућ смеће у смећи
и зла на зла приложећи.
Ах јаох тада видјела би
мâ направа кô њу изгрди,
гдје притече, гдје приграби
страховитос свакој срди,
гдје наказни исте худе
придобите њом се чуде.
Цијећа мога руменила,
гди се жари кужнијем пламом,
цијећ бјелоће мога тила,
гди тамности блиједи самом,
цијећ уредбе мога прама,
гди горућијем ври змијама,
њу охолас с једне стране,
с друге злоба разносаше,
њој врх главе поплесане
најежена несвијес сташе,
њој дераше унутрња
љубоморнос пакла црња.
Гријеху врућа, добру мразна,
чијем за добро што 'е зло суди,
пометаше безобразна
страх од неба, срам од људи,
подушена у брлогу,
жива гријесим, мртва богу.
Тач мâ душа с свога уреса
од вјечне се среће одијели,
парја очинство од небеса
слична ружној Језабели,
кâ немило паде стрена
о направах забављена.
О направо вјечна од раја,
о ме душе рају прави,
за те плахос мâ не хаја,
али ти ме не остави,
нег обрати мило к мени
твој благ поглед разведрени.
Жудјех њекад, о гиздави
над свијем људскијем синовима,
да те љепос мâ затрави,
ну стрављена тво'им зрацима
и пожудна твога плијена
бих у плијену заплијењена.
Ето раскошне и веселе
дни пометнух, тер му злоћу,
кôм ти укратко скривих веле,
смрсит дузијем плачом хоћу
за наресит моћ се увике
с тве виђене божје слике.
За помасти ме жуђене
ето умивам сузам лице,
за одјеће ме злаћене
нага умирам сред литице;
за растат се с мôм таштином
сахнем гладон, страхом, тмином.
I ако таштијех цијећ разблуда,
себе мучећ и морећи
за бит љепша, нејмах труда
поднијет сваки труд највећи
и ријех: 'Старос чекат нећу, -
ако и умрем, лијепа умријет ћу',
старос желим сад за моћи
боље смакнут дике штетне
да телесној при грдоћи
сво'у грдоћу душа одметне
и по дугу непокоју
пригрлиш ме ти за твоју.
Свијет му изгрди душу прије,
ја ћу тијело грдит ово;
он изгрди што 'е божије,
ја ћу грдит што 'е његово,
докле плати с праве освете
све што 'е злоће, све ме штете!“
Тако изрече, тер у руке
стиште нагло бич крвави
и храбрене пуна одлуке
пут мрзећу бит се стави
толи силно, да не удара
тако у хриди муња одзгара.
Туче и дере што дохита,
дажде ране здесна, слијева,
звижде увит гвоздовита
и потопом крв пролијева,
докле год јој паде од муке
снага из тијела, бич из руке.
- Сврха трећега уздисања
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.
|