Уздаси Мандалијене Покорнице/Уздисање осмо

Уздаси Мандалијене Покорнице
Писац: Игњат Ђурђевић
Уздисање осмо

У уживању

У те и теби вјеровати
да 'е све тобом и све уза те,
тебе од тебе само уфати
и љубити тебе, а за те,
за уживат пак на неби
с тобом, тобом, тебе у теби,

ласно е, боже, и ово је
сам пут који води гори;
тијем су испразне ријечи које
неразборна свијес говори
да умрлијех за ступаја
прем је висок пут од раја.

Ер тко да те не вјерује,
кад те у свакој ствари открива?
тко да не уфа, кад те чује
свуд и позна милостива?
тко за тобом да не гори,
кад што 'е лијепо ти лијеп створи?

Покорница покријепљена
с вјере, уфања и љубави,
којој љубав неизречена
праве у јаду сласти објави,
ето узмнажа рајом сада
љувенога сласти од јада;

тер кô узгори лети уреда
која из вода зрака сине,
кад се мјесец ноћно огледа
валовите сред пучине,
лети и она за у рај доћи,
плачна из мора, хридне из ноћи.

Гре рајскога пут свјетлила
наћ уфану радос ближу;
дворни анђели склада'у крила
тер је у кола јасна уздижу,
носећ на дан њу мнократи
бога очито за уживати.

Ну простите, вјечни двори,
ако за моћ срећу изријети
славне виле, к вами гори
и ја узлетим мôм памети
и умрле сликом сјене
дике упишем неизречене.

А ти, о срећна љубовнице,
кâ врх себе узнесена
сад привишње гледаш лице
без промјене свеђ блажена,
спусти један зрак и њиме
у спијевању просвијетли ме.

Над висинам узвишено
стање рајско нејма мјере
кôм сеј небо подложено
тле честито собом стере,
да кô земља небу овему
за подножје небо 'е њему.

Небо од неба тијем се вели,
њиме сунце свјетлос прима,
он звјездама зраке дијели,
паче зраком зраке отима,
ер свјетлости вас зрак своје
неопхитно божанство је.

Количак је врх од свита,
ван којега створа није,
прем толико племенита
сво'ем уресом зграда опстрије,
тер без измјене од годишта
све је под њом, над њом ништа;

врх темеља неумрлости
сто'и на плећијех свијех времена
створна од саме, знај, радости,
саме од славе састављена,
чијем њој за дат урес таки,
бог истрати све што 'е јаки.

I ако у вишњу свијес када се
зачуђење види пасти,
реци да у њој снебива се
свестворитељ сво'ом области
и приузет одасвуди
свемогућством сво'ем се чуди.

Туј посиједа дух стечену
свеђ похлепно чес најслађу;
туј кî жуде, слас жуђену
од жуђења већу нађу;
туј није жудјет, ер најпрече
прид пожудом даров тече.

Туј огњено срце очима
види добро сво'е највеће,
видећ љуби, љубећ има,
а имајућ зна да неће
догодит се вик да изгуби
све што има, види и љуби.

Ту је души љубовници
тријеби што јој радос дава;
нијесу срећни блаженици
нег честитос, срећа и слава;
све што имају, могу и што су,
сладос, радос, блаженство су.

Пиши што се жељет море,
збирај писôце одсвудијера,
буд' лис земља, ингвас море,
зраци од дана златна пера, -
све што жељом мож зачети,
потписано туј бит ће ти.

Чини анђелске мисли уједно
да се с људскијем мислим стану
и све мисли танко и уредно
смисле у једну мисо избрану, -
сва та мисо допријет неће
што твâ душа гори стећ ће.

У ове славе Мандалијена
за дошасте заклад чести
још у живот би виђена
врх анђелскијех крила уљести
на уздисани целов свога
љубовника љубјенога.

Тер божијеме зраком тада
просвијетљена пламенито
све што 'е видјет лијепо икада,
видје у вишњем лицу очито,
и упли свијести пуном чуда
у бескрајнос свијех разблуда.

Све што проси, све што уздиса,
све што огњено жудје, стече
и покору, с које издиса,
приблажену зазва и рече,
причестите рече своје
све минуте непокоје.

Кô цвијет зору, сунце зора
пази и тако живот прима,
она вјечно сунце одзгора
непомичнијем зрчи очима,
паче у поглед срећан вику
душу обраћа свуколику.

Не умрије, засве да од сласти
чезне, гине, снебива се,
ер не може смртим пасти
тко све добро ћути уза се,
и кроз праву радос многу
живе богом, богу, у богу;

тер је успета њеко, о боже,
на божанство тијем дарима,
ер све што ти можеш, може,
и све што ти имаш, има,
с тобом сљубјена и стучена,
у те створна и обраћена.

Опојена тијем у слави
и у божанству раскриљена
по весељу, по љубави
цавти у себи божанствена,
ни се друго спомењива
нег да љуби и да ужива.

Тако пуна уживања,
ну не вику наситјена,
сред покорна хридна стања
својијем сузам би враћена,
да унаприједа без горкости
плаче од мира и од драгости.

Кô за сунцем, кад западе,
још свијет држи зрака дио,
кô за зором, зађе каде,
још жубери славиц мио,
тач и с рајом растављена
још рај ћути Мандалијена.

Затој она к створим веће
не обзире се умрлима;
њој видјене радос среће
сва ћутјенства приузима,
докле одложи најпослије
што јој поднијет срцем није;

кличе: „Гдје сам, што сам, како,
по ком чуду још на свијети?
Ја ли могох вишњи икако,
кâ сам ништа, зрак видјети?
Од правде ли вјечне лица
смјех погледат ја грешница?

Видјех! ах не видјех, боже,
ни бих јака видјет вику,
ер кô измјеран вид да може
неизмјерну видјет дику?
Ну опет душа мâ весела
говори ми да 'е видјела.

Да ако видјех, ме гледање
би ли у тијелу? бих ли жива?
Знам и не знам, и ме знање
иста свјетлос опсјењива;
врхнаравни зрак који је,
што ми каже, собом крије.

Како видјех не знам; али
знам што видјех да је истино;
погледи су мо'и познали
битје, о боже, тве једино,
и кî затијем оста у мени
не вара ме плам љувени.

Ах тач љубим, да ме у себи
срце и живот јес и није:
дух је љубећ већма у теби
негли у тијелу, станом гди је;
и у тијелу је, хотећ тиме
да те и тијело љуби ш њиме.

Ах љуби те ш њим и тило
тер љубећи не почива;
саму у сузах рони мило,
у бесједах саму открива,
саму уздише, мој покоју,
саму одише љубав твоју.

Ти с мâ сврха, круна, уфање,
величанство, слава и сцјена,
стража, помоћ, пут, владање,
откуп, плата, лијек, замјена,
жеља, утјеха, слас, ћутјење,
срце, живот, душа и хтјење.

Тебе молим и зазивам,
иштем, просим, слиједим, стижем,
мислим, жудим, спомењивам,
штујем, клањам, дим, уздижем,
частим, дворим, сцијеним, гледам,
славим, гласим, приповиједам.

Ну засве тој, није моћ моје
пламе истакмит с твôм љепотом,
премда љубим, колико је
моћна снага с свијем животом;
ах за узмножит љубав многу
желим љубит већ нег могу.

Ах за ражећ још плам јачи
свакчас му свијес срце пита:
'Нарицај ми и томачи,
срећна о свијести и честита,
што 'е бог, кога видје, и што је
призамјемо битје своје?'

Одговарам срцу мому:
'Бог кроз славу сто'и највећу
вас опсјењен битју у свому;
ах јаох бог је, кога нећу
ни ја изријети вик видјена
ни ти допријет изречена.

Бог је, о кому да и знаш мало,
за љубит га то 'е задости,
ер то 'е веће нег све остало
благо умрлијех од љепости,
и ако у знању твом мало је,
знај да у себи неизмјерно је.

Бог не само ријечи од људи
нег и памет још надлијета,
кâ по умрлијех сликах суди,
ер њих самијех позна и срета;
тмасто мисли, ер видјене
саме јој су свијета сјене.

Тијем најбоље бога знамо,
кад мислимо што бог није:
није бог свјетлос, ку гледамо,
није бог небо, ке нас крије,
није бог сунце, кому плами
сунчани су под ногами;

није бог благо, царство и сцјена
ни створене дике дио
нег ком служе сва створена;
није бог славан, лијеп и мио
нег причудна и причиста
слава, милос, љепос иста.

Што 'е бог питаш? Он је тко је,
ер ми при њем, ријет ћу, нисмо
и у нам што је и колико је,
све ми из њега примили смо;
све што јесмо под звјездами,
он је веће нег ми у нами.

Што 'е бог питаш? Он је у себи
дух прилијепи кијем сва горе;
блажен бити кому 'е тријеби
и неблажен бит не море;
кî 'е сад све што свеђ био је,
и свеђ бит ће сада што је.

Што 'е бог питаш? Он прије викâ
у бескрајној неумрлости
себи 'е слава привелика
и приузмножном себи 'е дости,
себи плата и достојање,
себи дружба, благо и стање.

Што 'е бог питај све што гледаш:
'Он све 'е свему!' завапит ће.
Пита' и твој гријех прид кијем предаш;
'Све је он што ја нијесам' рит ће.
Питај рајске свијести и ријети
инокупно оне ће ти:

'Неизречан је и неопхитни,
непримјерни, несмишљени,
непочети, недоспитни,
нетелесни, неоцкврњени,
неподложни, недобити,
непомични, неизмјенити.'

Својој скровен у свјетлости
приузвишени бог прибива,
свеђ на истоку честитости,
свеђ у подне битја жива;
тако славан кô замјеран,
тач замјеран, кô неизмјеран.

Свакчас ствара сво'е створење,
чијем га храни пун покоја;
рука му је сво'е хотјење,
ступај му је ставнос своја,
ријеч му 'е дјело, поглед знање,
живот радос и уживање.

Није он вани и све оптјече,
није затворен и све пуни,
свуд некренут лети и тече,
све уздржи, реси и круни;
свуд је и само онди није
гријех и злоба станом гди је.

Паче буд' не по љубави,
и ту 'е с правдом, кâ гре тиха,
ер с осветом благ се објави
и педепше мање од гриха,
тер милости на његове
педепсом нас истом зове.

Свуд је и вазда, и куд пође,
с мјеста у мјесто он не ходи;
и гдје приђе, не придође,
откле пође, не отходи;
свијета у дијелијех вас станује,
како у свему вас свијету је.

Он невидјен све замијера,
видјен славне чини у њему;
он без мјере свему 'е мјера,
он без сврхе сврха 'е свему,
он без мјеста створ умрли
несвршенијем мјестом грли.

Срећа и закон воља 'е њему,
кôм све влада створење ово;
удес вјерно робује му
на тренутје брз његово;
чести, којијем свијет мијени се,
о његову хтијењу висе.

Смрт се иста му служит дичи
и на његов глас се озива;
исто ништа божјом ричи
сво'у неплоднос усплођива,
да на свјетлос провру гори
празне из тмине лијепи створи.

Он на крилијех часа хрлих
вријеме с небом врти одзгори
тер промјена пуне умрлих
бро'и ступаје сунцу и зори,
и што 'е прије и послије
временитијем кругом вије.

Не пристаје тач хрлећи
под пристољем божјем вријеме,
све заносећ и вртећи
коловратом ждерљивијеме,
докле и њега не прождере
вјековитос, кâ 'е без мјере, -

вјековитос, која неће
свршит, како није почета,
кâ 'е хип један, ну слиједеће
и минуто све сусрета,
кâ у дијеле нераздиона
свеђ је и бит ће што 'е свеђ она:

кôм бог живе, не временом,
мјером тијека небескога,
ер није мјером моћ свршеном
мјерит живот неумрлога,
кî сабира крило у своје
што бит има, што би и што је.

Још прије него из ничеса
пробудена свјетлос ова,
за опстријети сва небеса,
сво'е злаћено платно основа
и у скупу једне дике
ствари указа свијем разлике;

још не опкружи сиње море
жалим земља ставна и дична,
ни крунише земљу горе,
гору вијенци дубја обична,
китно дубје плод без броја,
слас и љепос воће своја;

одвијек свијести свôм приславном
разумијућ битје своје
и мудрости неприставном
опхитећи све он што је,
бог неизмјеран неизмјернога
роди у себи себе истога.

Ово 'е вјечни син, све од свега,
добро од добра, бог од бога,
ријеч од знања привишњега,
слика испуна ћаћка свога,
ш њим различна, ш њим једина,
иста битјем, сопством ина.

Сина љубећ с свом нарави,
љубит себе ћаћку 'е тријеби;
и син истом свеђ љубави
себе и ћаћка љуби у себи;
тијем одишу срећно у њима
вјечну љубав сличну обима.

Ово 'е љубав коју слидиш,
о ме срце, дух присвети,
кијем што видиш и не видиш
уређено би на свијети,
кî с потопом свијех добара
слази у наше душе одзгара.

Несмијешани, нераздиони,
гди 'е њих један, сви су ш њиме
и дјелују свеђер они
свемогућством здружениме;
не то ер им је помоћ тријеби,
нег ер једна ствар су у себи.

Три су у једном и наредан
један у три склад позна се;
сви три уједно бог су један,
сви три бог су напонасе;
у три сопства бог исти је,
сопство с сопством исто није.

Двор замјеран на три стране,
вјечна ријека у три трака,
дуб сверодни у три гране,
рајска свјетлос у три зрака,
и свему у свем сви једнаци
траци, стране, гране и зраци.

Први 'е живот жив, други је
из живота живот славни,
од живота свијех трећи је
оживитељ врхнаравни;
један сопство собом има,
једнијем један, један двима.

Тер кô у нами душа 'е једна,
хтијење, разбор и спомена,
тач вјерује свијес праведна
да у богу свијех времена
сред јединства вик причиста
три су ствари све ствар иста.

О ме срце затрављено,
ово 'е твога рај покоја,
ово 'е добро тве жуђено,
твâ разблуда, љубав твоја,
љубав врху сребра и злата,
тве љувезни круна и плата.

Ово 'е твој бог, кога многу
чијем славу изријет мој дух труди,
ни љепости сво'ој ни могу
задовољит мôј пожуди;
не могу изријет, а о њем рити
не могу се наситити.

Тијем љуби га љубовника,
чезни, вени, копни, гори,
чин' да љубав привелика
тијело сатре, спражи, умори
и ш њим мртвијем земљи остави
све запрјеке тве љубави.

Њега љуби гди 'е све благо,
њега хвали гди 'е све славно,
њега грли гди 'е све драго;
њега уживај гди 'е све ставно:
ти већ не ти нег он буди
у њ створена по разблуди.“

Доспје, ер поднијет јака није
већ неизмјерни плам прсима;
гине и огањ у њој кî је,
што је умрло из ње отима,
њу притвара и ње дике
за блаженства реси увике.

Тер већ достојна и справљена
за честитијех згар висина,
божјијем тијелом покријепљена
славна из руке Масимина,
од љувезни умрије и свога
за свеђ стече жуђенога.

А сад, света дикло, које
обрах љубав уздисати,
окруњено чело твоје
милостива на ме обрати
и у спијевању мом весело
примит жељу хтјеј за дјело.

Жељех допријет пјевајући
привисоке хвале твоје,
ке сâм Језус свемогући
његда слично сповиједо је, -
жељех, али нејма моћи
сунце уресит сјена од ноћи.

Ну ако небо срца гледа,
тер је и жеља с достојности,
дај ми, ах дај ми да унаприједа
мој гријех жалим твôм жалости,
пак да љубим гори у слави
твога драга твôм љубави!

Сврха осмога и најпоследњега уздисања

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.