Уздаси Мандалијене Покорнице/Уздисање друго
| ←Уздисање прво | Уздаси Мандалијене Покорнице Писац: Игњат Ђурђевић Уздисање друго |
Уздисање третје→ |
У сповиједању
уреди Привара је у грешнику
кî на прави пут се обрати,
да кривину сво'у велику
с мало суза сцијени опрати
и устати моћ икаде
ласно, како ласно паде.
Знам да мнократ уздах један
неизмјерну милос стјече
и да остане дух праведан,
нетом једно вај изрече;
ну је опета страшна одсвуди
вишња правда, вјечни суди.
Тијем човјеку свеђ тријеби је
да с покором гре наприједа;
прав је тко мни да прав није,
блажен је они кî свеђ преда,
и тај само свет се вели
кî свеђ сумњи још свет је ли.
Мандалијена, кôј се објави
бог за парца на свом суду,
ку пригрли, ку постави
свога срца за разблуду,
ето у плачу сво'их кривина
свеђ покору сво'у почина.
Потврђена у милости
и на вратијех јур од раја,
к свом драгому вапи „прости!“
без пристанка, мјере и краја,
тер се страши, суца од свога
у целовијех суца истога.
Она иштући да отвори
свијету старе злоће своје,
нек је слиједи у покори
тко њу у гријеху слиједио је,
изван себе поче у гласе,
чијем да 'е сама не ставља се:
„Дикле, с драга кијем погледа
међу лијепијем расте хвала,
у цвиљењу мом наприједа
виђ'те како почне смала
тко год срне за упасти
свијех кривина сред пропасти.
Од почетка чува'те се,
затеците плам љувени,
чијем сте саме кроз уресе
његда лијепој сличне мени,
и у вами час узмнажа
драга од тијела душа дража.
Знајте да би танка хвоја
храс кî круни врх од горе;
слаба истече ријека која
лијева од вода море у море;
згар громове, трешње оздала
рађа од земље пара мала.
Тако и душа поглед плоди,
поглед ријечи, ријеч пожуду,
тер на свак час напријед ходи,
докле утопи нас у блуду;
ах јаох нитко у час један
не учини се неправедан!
Успрегнут би могла прије
тријес кî пада, вал кî пјени,
прах прид вјетром, вјетар кî је
рват напро крај стрмени,
негли себе једна вила
кâ је љубав пригрлила.
Гди се злоћа мâ сповиједа,
хоћу да ме вас свијет чује,
нек се чува с мога изгледа,
чијем се изгледом мо'им срамује,
ну што велим? куда слиједим?
ткога зовем? с кијем бесједим?
Замани се мој плач гласи,
ако оди није никога;
са мноме су сами уздаси
и спомена гријеха мога,
звијери, хриди, страси и тмине -
слична дружба ме кривине.
Ну није заман: корит хоћу
мо'им животом себе сама:
без срама ћу пронијет злоћу
у ку падох јур без срама,
и мој сваки гријех скровити
на мој ћу исти суд донити.
Чујте, лузи, ме таштине,
чујте, звијери, ме прикоре;
и ти, о спило, кâ кривине
моје не знаш, знаш покоре,
познај сада коли 'е мање
мога од гријеха ме кајање.
Ах да може хридју у твому
удјељат се мâ бесједа,
да у тем писму неумрлому
вас зачуђен вијек разгледа
му нехарнос, милос мога
увријеђена неизмјернога.
Чујте! - Изгубих младо у доба
од прољетја дјевичкога
родитеља једном оба -
мајку и ћаћка љубјенога -
и у госпоству остах сама
над обилнијем државама.
Брат о себи Лазар сташе,
Марта с мало веће љета
ни смијаше ни могаше
по годиштијех дат ми свјета;
бјеше себи младос моја
и свјетница и госпоја.
Облас, благо, младос дична
на њека ме пригну дјела,
дјела младу срцу обична,
дјела приљубна и весела,
дјела у којијех зла не има,
ван што на зло пут је у њима.
Самоћом се вик не кријах,
по прозоријех честократи;
не завиђах, ну мрзијах
чут ку вилу лијепом звати;
бјежах љубав, ну ми бише
пр'јатељеват драго одвише.
Вељах: 'Бит ћу љубежљива,
да подложни пук ме љуби;
што се ресим, нијесам крива,
ни се у тому мâ час губи,
ер госпоско за госпоје
урешење пристојно је'.
Тад несрећном срцу мому
за забаву јаох омили
у таначцу разблудному
складно извијат ступај мили,
тад бесједу дворну учити,
вјешто писат, писма штити,
тад златјенијех ромон жица
с меднијем гласом угађати,
судит туђе мисли и лица,
све знат, све чут, све гледати
и не штедјет помње и блага
за хваљена бит и драга.
Докле зачух, тамо овамо
да ме слави дружба млада
не госпођом града само
негли од срцâ свијех од града,
и да по мом рајском лицу
суђена сам за божицу.
Тада моја свијес узбјесни,
тад ми рече мисо опака,
без забаве од љувезни
да 'е залуду љепос свака,
тер није друго лијепа бити
нег бит љубјена и љубити.
Почех љубит, ну нередно
цијећ невјешта плама мога:
љубјах љепос сваку уједно,
особито не ниткога,
и неставнијех жеља у смећи
свијех не љубјах свијех љубећи.
Љубјах, али још не смијах
љубовницом звати мене,
ер љубећи још не умијах
знат да љубим ме љубјене;
знах што кушах да драго је,
али не знах прем то што је.
Знах да 'е њека скровна сила,
кôј није моћ дух да се оглуши,
да је њека болес мила
кâ ме слатко шкакље у души,
њека жеља, ну сметена,
паче од жеље слика и сјена.
Ер што жељах, не иђах стећи,
ни тој могах стећи икада,
чијем ме жеље тијек пршећи
срам устеже, страх припада
и новина жеље не да
жељет жељи мôј наприједа.
Мнократ рекох сама у себи:
'Да то и жудим, што би било?
Што 'е то не знам, ну је тријеби
да је добро, покли 'е мило', -
ну страх тајчас моју пријеку
присијецаше мисо у тијеку.
Вељах опет: 'Прије немила
да ме прождре земља хоћу,
нег ја вику оцкврнила
том пожудом му чистоћу';
замишљах се пак у тему
и уздисах не зна'ућ чему.
Бјех у лицу проблиједила,
пуштах урес, мучах сама;
сад се ужижах из бљедила,
сад се стварах лед из плама;
мрз'јах, љубјах, кушах свуда
труд из сласти, слас из труда.
Јакно ловор, кî с пламеном
за не изгорјет дуг бој бије,
во'евах с жељом мôм љувеном;
али удуго најпослије
њу тјерајућ, њу мислећи,
ш њом се обикнух нехотећи.
Страх ми умину; поче овако
с собом судит свијес смамљена:
да није љубав зла прем тако,
пак да 'е добра и хваљена,
затијем да се и дјелима,
кô ствар добра, слиједит има.
Уто младе дрúге моје,
које од мене веће знаху,
све љувезни туђе и своје
потанко ми сповиједаху,
велећи ми: 'Није кривине
чинит све што мнози чине'.
Ах, зла дружбо, чему дости
твом поразу нијеси сама!
чему и друзијех пут тамности
од вјечнога водиш плама,
ако у паклу страшном доли
свака 'е дружба теже од боли?!
Једна врху свијех диклица
бјеше између скупа тога
мога срца потајница,
паче срце срца мога, -
мâ погуба, за ријет боље,
и сва напас ме свевоље.
Она над свијем лијепе ке су,
сва раскошна, сва љувена,
у мирису и уресу
поносито разблуђена,
знаше све што може знати
дух затрављен домишљати.
Ње ријеч, изглед и хитрина
куда мене вај не упути,
да узбуде мâ таштина
ње таштине пристигнути
и да скрију веле гори
ње срамоте мо'и прикори.
Са мном је она на прозору
и каже ми младце избране,
пак ми у скровну разговору
приповиједа шаптом с стране
њих имена, њих разблуде
и што могу и што жуде.
Чијем то вели, исто у вријеме
љубовници нарешени
с пошетајим разблуднијеме
клањају се оздал мени,
одговарам а ја њима
веће срцем негли очима.
Горим срцем и скончана
на горко сам њих скончање;
ну стид кажем и гледана
не гледајућ гледам на ње,
ер за гледат без свједока
доста ми је крај од ока.
Говори ми дрúга тада:
'Њихов јаче плам раздражи;
посмјехни се сад, а сада
скриј тве лице, сад га укажи.
Хоћ дворена бит задости?
стучи драгос с немилости'.
Она тако ријечи узмнажа,
на ње ријечи невам ја се;
час ми 'е драга, љубав дража,
мислим на њу, мислим на се,
и разбирам криво и пријеко
што би о мени тад свијет реко.
А не мислим срцу у мому
да што мислим, све бог види,
кî све, кî свеђ, кî у свакому
прије гријешења гријех привиди,
и да виси врху мене
мач његове правде огњене.
Ну зла дрúга худу одлуку
са мном тјера свакијем путом
и ње ријечи држе руку
с ћуди на зло мóм пригнутом,
кâ засједе свјета крива
скровно изнутра пригрљива.
Перивоја драга у сјени
бјехмо једном обје саме;
убра она цвијет румени
и с посмијехом сједе уза ме
велећ: 'Твâ је слика мила
у овем цвијету, цвијете од вилâ!
Ну да између тамне траве
цвијет сад нијесам ови убрала,
његова би туј без славе
сва љепота на тле опала;
да ти чему твој цвијет губиш,
засве скровно мним да љубиш?
Чуј ме укратко! Ти с' госпоја
и битје је тве слободно;
теби 'е закон воља твоја,
теби 'е часно што је угодно;
љуби очито! свијет, љубити
да те и види, што ће рити?
Није разлог да те страши
они кî се страши од тебе;
нами радос страси наши
грабе мнократ без потребе,
ер госпоске, знај, разблуде
слиједе пуци а не суде.'
Бесједа ова, не знам како,
би плам, би тријес за ужећ мене;
придобита остах тако
да за испунит жеље огњене
не хт'јах ино нег да пода
пут ми и начин кâ пригода.
Ах кô у мало научих вријеме
што пак парјат не бих јака!
врћ се на врат ласно 'е свијеме,
ну се уставит није моћ пака:
у јаз пакљен пут је одсвуди,
ну вратит се? - туј су труди!
Згоди се у ме да државе
приђе еџипске из крајине
пун крепости пригиздаве
вриједан младић над све ине,
својијех љета у цвијет први,
срећан благом, свијетле крви.
У раскошах он задојен
и у дворничком хитропћењу,
с кога еџипски пук је бројен
над свијем складан у дворењу,
бјеше с дрúгôм мôм једином
брат и родом и хитрином.
Иштом у град с пута дође,
нукајућ га сестре свјети,
како своје у госпође
у дворове ме долети,
да би на час му записо
дворном ријечи службу и мисо.
Видје и плану, а и ја таде,
ер његова влас погледа
нарече ми изненаде:
'дај ми, дај ми срце уреда!'
У час тако наш скровени
с пламеном се плам замијени.
Сестра своја, мâ дружица,
кад он пође, дође к мени
и у промјени мога лица
позна нови плам љувени;
посмјехну се хитро на ме, -
ја се смутих, лице изда ме.
Дакле видећ упућену
добро срећу брата свога
и му душу придобјену
сусретишта сред првога,
узе слутит свакчас веће
свом витезу славе и среће.
Тајчас доније ми исписане
пјесни у листу позлатјеном,
у кијех познах ме спјеване
хвале туђијем под именом.
Питах: 'Пјесник тко бијаше?'
'Мој брат,' рече, пак уздаше.
Донесе ми даре изнова,
кијех богатство замјерно је:
'Мени их, рече, брат дарова,
а ја теби, мâ госпоје;
ти за харач љупко прими
брата и сестре срца у њими.'
Од тијех пјеснî, од тијех дарâ
виђах сврху и што искаше,
али пуштах да ме вара,
ер с приваром том иђаше
моје срце, а без труда,
на смирење сво'их пожуда.
Мој драг тако не ман стави,
за освојит ме, помњу и смјење;
пр'јазан поче, плам се објави,
затијем наста заљубјење;
много стече он служећи,
ну не све што жудје стећи.
Ставно ер држах да госпоји
свијетле крви, многе области
увијеке се не пристоји
прем низоко љубећ пасти;
ну да падох тко ријет неће,
кад приступих к јазу одвеће?
Дај не створом, падох мисли
и приступих к погибију;
свак убјене мни кî стисли
у крило су љуту змију;
кî су у валијех, људи их сцијене
веће у валијех утопјене.
Убо'ица је себе истога
тко страшнога лава грли;
да и не удре тријес ниткога,
најближњега љуто испрли;
бог изнутра, а свијет здвора
суди слику од прикора.
Лијепи сраме, по којему
женска љепос љепос стјече,
тешко увијеке, тешко онему
тко се једном тебе одрече,
и да ружан не спозна се,
тве зрцало врже за се.
Ти си слика од небеси,
звијезде тамни свјетлос твоја;
ти гиздави стражник јеси
дјевичкога перивоја,
урес тијела непрошасти,
час од душе, душа од части.
Краљица се час одијева
тво'ем гримизом без процјене,
од крепости сунце сијева
иза зоре тве румене,
драже исходи твога из плама
од чистоће злато у нама.
Твојијем вијенцом од ружица
круни дјевство прам највеће,
тебе из срца дјевојчица
трудно а трудње с лица одмеће,
а још трудње тисућкрати,
кад одметне, назад врати.
Ја те изгубих у несцини,
а сад познам цијену твоју,
његда уресу мој једини,
сад изгубљен мој покоју!
у невријеме јаох познани
цвијете од раја, сраме избрани!
Срам поштени кад ме остави,
мјеште њега срце у моје
сједе химбен срам неправи
лицимирство ке звано је,
то јес крепос без истине,
веле гора од кривине.
Тер лажива лицу у мому
и хотећи, кô да нећу,
према мени у свакому
стварах жељу свакчас већу
и под сјеном од доброте
тјерах скровне ме срамоте.
За засјенит ме плахости
водих са мном дворбу сиједу,
а то да при ње старости
мил'ја синем у погледу;
скратих урес, нек се објави
кô сам лијепа по нарави.
Опћих цркву, да и туј желе
кî му виде драгос плаху;
мало с богом уста а веле
очи с људем говораху;
к небу уздисах, ну бог знаше
да к њему уздах мој не иђаше.
Ах коликрат љубовника
ријечим хулих што знах горе,
да с хуљења прем велика
позна он силне ме говоре
и у њима прозрет буде
унутрње ме пожуде.
Ах коликрат вил гиздаве
ријех грјешне, ер се ресе силом;
звах несличне њих направе,
њих бјелоћу звах бљедилом
и њих чела звах за злобу
мртвијех прама гроб на гробу.
Чух да гори с драга лица
млад љубовник, викнух: 'Зло је!'
чух да љуби кâ диклица:
'Живу 'е спражит, ријех, право је!'
Чух да лијепом кâ звана је:
'Ако 'е добра, ријех, лијепа је'.
Утолико у потајно
даре примат, даре слати,
с мојијем драгијем непристајно
љувезним се натјецати
и примат га моје у дворе
на скровите разговоре,
вријежит срцем зле похлепе,
чином, оком бесједити,
хитро писат листе слијепе,
слијепе листе хитро штити
бјеше ружна мâ забава,
а здвора се казах права.
Тако и облак, из висине
прије нег штетни даж пролије,
унутрње страшне тмине
здвора уресном дúгôм скрије;
тач се скрије сва под цвијетје
трава отровна у прољетје.
Ах јаох у чем нијесам крива,
кад за слиједит ћуд нечисту
вјечној правди супротива
ја подигох крепос исту;
указах се добра паче
за доброту грдит јаче.
Нађох начин власти опаком
с потиштене ме хитрине
за поцрнит сунце зраком,
за узмножит сунцем тмине,
за потамнит пријеко дости
крепос истом вај крепости.
Ну бог, кî проћ опациме
сво'е трјескове свеђ не трати,
мо'ем оружјем порази ме
и ме химбе на ме обрати,
тер кривине ме мучеће
већма огласи, што их крих веће.
Пук све узазна (ах што икада
земља издавна пронијет неће!)
тер свак судит узе тада
да што не зна, веле 'е веће
и да помња мâ толика
таји дјела сасма прика.
Њеко од злобе, с кôм јачега
гледа тко год може мање;
њеко, изгледа да с мојега
своје оправда дјеловање;
за освету њеко од вила
кијех ја отприје бјех судила, -
ови оному шапће: 'Није
часно опћење тој никако;
њим се срами, кад га крије;
кад се срами, тот је опако;
љубе свјетлос свијетла дила,
дјелу 'е тамном тамнос мила'.
Тако гласе ме прикоре
младе и млади сви једнага;
свак зло вели, мисли горе,
свак распреда, свак прилага,
докле вајмех кратко у вриме
од грешнице стекох име.
Тијем ријечима јак на витру
мој худ огањ плану јаче;
ћуд повргох ротну и хитру
и растворих ме полаче,
охолећ се унаприједа
да ме злоће вас пук гледа.
Тер кô најприје кад под неби
укаже се сред дубрава -
себи пород, мајка себи -
лијепа фениче и гиздава,
све ине птице с собом води,
да је дворе, куд проходи; -
тач не само мој једини
дворити ме узе очито
нег и мјештани и туђини,
кијех још далек огњевито
мој драг урес непознани
сво'е љепости гласом зани.
Ја им мјесец бјех од ноћи,
ја им сунце бјех од дана,
ја божанство вишње моћи,
ја хваљена, ја спијевана -
ја за прикор неба и свита
мôм срамотом поносита!
За ме игре привеселе
за ме части справне стаху,
за ме у танцијех ноћи цијеле,
у посједијех данци иђаху
и крвавој у завади
за ме мраху стари и млади.
Онијех држах у уфању,
овијем драго ријеч продавах,
свијех у таштом обећању
варах, и опет обећавах
и свађах се велекрати,
све што обећах за не дати.
Што не мотрих! што не чиних!
сметах, грабих, распе будих,
морећ блазних, блазнећ хиних,
хинећ љубих, љубећ удих
себи и друзијем са свом моћи
мислим, дјелом, у дне, у ноћи.
За стећ ваје вјековите,
о Језусе мој жуђени,
за изгубит се, за изгубит те,
толи иструдих, да би мени
тега од труда стоти дио
за стећ тебе, доста био.
Ташта у мени слас отрова
све што 'е твоје, краљу од неби,
што ми обилнос твâ дарова,
све обратих супроћ теби,
и нехарна нада свима
увриједих те тво'им дарима.
Му нехарнос са свијех страна
врх сионски замнијеваше,
бистра ријека од Јордана
ме срамоте ромон'јаше
и сузама мириснијеме
китни Либан плакаше ме.
Плакаше ме, ну залуду,
с мудријем братом сестра света
пазећ срнут му разблуду
без обзира, стида и свјета;
ну весела мо'им штетама
ја не плаках мене сама.
Тер што 'е души од потребе,
све погрдих цијећ слободе
и стрмоврат вргох себе
кô низ ријеку сила од воде,
пут пакљене вас грâд пећи
занесена заносећи.
Ах мој боже, на те гледам,
к теби вапим: боже, прости,
прости злоће, ке сповијéдам
прид пристољем тве милости;
прости и на мој гријех прихуди
већа од гријеха милос буди!
Ти с' пун жеље милостиве,
тебе 'е за рај свој рај обро,
иде из тебе, тобом живе,
у те улази све што 'е добро;
ти смрт нећеш довик вика
нег скрушење од грешника.
Није наћ плате, знам, под неби
за мој платит дуг неправи:
сасма, сасма скривих теби,
увријеђена мâ љубави!
сасма увриједих, ах јаох мени,
тебе, о ћаћко божанствени!
Да би била мâ покора,
за свеђ рањат душу моју,
вјетри уздаси, сузе мора,
очи ситне звијезде у броју,
то 'е све ништор, кад мој оди
све покоре гријех натходи.
Покора би та мучила
мене, кâ сам црв на свити,
а кривина мâ немила
привишњега смје ранити,
кî у битју јес својему
сам свет, сам лијеп, сам све у свему.
Ах није мјере у бесједи
кôм се измјерит мој гријех има,
ер по оному ткога увриједи,
уврјеђење мјеру узима;
ах није мјере гријеха мога,
покли увриједих неизмјернога.
Ну ти, о ћаћко, у ком неће
вир милости вик свршити,
простит можеш веле веће
нег ја тужна сагријешити!“
С тијем устави ријеч и пусти
срцу огњеном влас од усти.
- Сврха другога уздисања
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.
|