Уздаси Мандалијене Покорнице/Уздисање четврто
| ←Уздисање третје | Уздаси Мандалијене Покорнице Писац: Игњат Ђурђевић Уздисање четврто |
Уздисање пето→ |
У напастовању
уреди Давид славни, рука обласна,
страшна охолијем свијем веоми,
кî Голију горостасна
јур дјетињом праћом сломи,
бјежа усплашен пут планина
исприд сабље свога сина,
кажућ да није друга сила
тач погубна и страшива
коли искрња рат немила
и домаћа супротива,
с које отуда примаш ране
откле уфо си саме обране.
Три злотвора наш дух има:
свијет, худобу, сама себе;
ну надступим извањима
мож се одрват сред потребе;
најштетнији ми смо нами
унутрњијем засједами.
Што хоћ чини: твâ наравна
жеља неће доћ на мање;
свуд те слиједи мисо издавна
и тве грешно понукање.
Ах што човјек умрли је,
кад му у себи вјере није!
Али милос божанствена,
кâ свијех брани који ишту је,
с вјернијем душам садружена
стога од славе круне им кује,
како у рајској сада дици
мôј покорној добитници.
Ноћ изиде тер у спили
врх тамности тамнос сједе,
приклопише мрак немили
придошасте сјени блиједе,
а хукаху из литице
муклијем гласом ноћне птице.
Ноћни страси бјеху стисли
иштом хриди сеј дивјачне,
кад од тмине тамн'је мисли
дух стиснуше виле плачне,
тер ње памет силом плаху
глухијем колом привијаху.
У ње свијести скупној оне
ноћнијем муком јакос стјечу
и досадом силе смионе
свуд насрћу, свуд је оптјечу,
нукајућ је да промијени
ње живота пут хваљени.
Јур ње срце јадовито
оштре, благе, ротне, испразне
лако, плахо, скровно, очито
дубу, вију, страше и блазне,
да покоја нејма, и када
од њих бјежи, у ње упада.
Тако плавим силу чини
брзијех вјетâр плаха измјена,
тако и срна по планини
по све стране затечена
за утећ ловце - лава клета,
за утећ лава - ловце срета.
Тјера их она, тер бој бије
завађена собом сама,
докли једна приблазни је
добросличнијем приварама,
и засве од ње непримљена,
дај достоја бит чувена.
Вељаше јој: „Ах устави
сузе и себе не умори;
од покоре ред је прави
мјеру држат у покори:
неће вишњи, Мандалијена,
да погинеш прије времена.
Ломе дубје вихри штетни,
стријела огњена хрид раствори,
доста 'е вјетриц примаљетни
за отрунит цвијет на гори,
а ти ломиш твој цвијет млада
тријеском, вихром трудâ и јадâ!
Марта, твоја сестра знана,
таки живот, знаш, не живе,
нег франачкијех прико страна
стерућ руке милостиве
свуд помоћи дијели и свуда
бога гласи, твори чуда.
Бјеж' из спиле! крепос свака
непознана - крепос није;
тамна 'е зора сред облака,
тамно 'е злато ке се крије.
Сíни дакле и откри' свијету
чудо од чудâ, љепос свету.
Ствар замјерну врх свијех ствари,
вишу од сунца сунцу објáви,
то јес тебе, кâ привари
пун привара свијет неправи
и под ноге врже твоје
све што у њему прилијепо је.
Држава те родна зове,
која у теби свој лијек наћ ће:
тко јур жудје тве целове,
сад твој ступај целиват ће;
тко те истјера његда и смете,
сад сво'у у душу примит ће те.
Ах видећ те (кô веселе!)
узиграт ће горе у себи;
китни чедри, вите јеле
приклонит ће врхе теби,
уставит ће тијеке опћене
бистре ријеке зачуђене.
Тад вас исток с чистијем дари
ит ће у теби частит бога,
одисат ће пуни отари
дима облаке мириснога
и горјет ће без пристања
лузи арапски на сто огања.
Клањати ће народ жељан
у сто ступа твоје уресе,
под ногам ти пако издјељан
у мрамору кривит ће се
и казат ће потлачену
тво'ем ступајом хвасту и сцјену.
Сјат ће писмо златно оздала:
'Ово 'е вијецим посвећена
земље евријенске круна и хвала,
господична Мандалијена,
кâ придоби млада у љета
свијет и себе већу од свијета.
Звијерим спила, крепос слави!
што цкниш веће, што цкниш оди?
твога изгледа зрак гиздави
поред с даном стерат ходи;
тако ер добро, разлог вели,
свему свијету да се удијели'.“
Њу овако мисô издавна,
паче у мислијех свијет потиче,
ну се варкам дикла славна
стави и са свијем гласом кличе:
„Ах познам те, ах проклета,
слици у туђој, мисли од свијета!
Дали ја ћу хвале искати
по евријенској краљевини,
гди би вријеђан толикрати
откупитељ мој једини,
гди би њему час најпрва
врх прикорна умријет дрва?
Ја врх крви да његове
зграде уздижем таштијех слава?
мене светом да пук зове,
гди јур њега зва неправа?
њему болес, мени сцјена,
он прогоњен, ја дворена?
Он у драчах, ја у злату,
он на ранах, ја на столу?
ја у двору прибогату,
он у гробу хридну и голу?
Не, не! слични у прилици
бит имају љубовници.
Бјеж', о свијете, надалече!
бјеж, од мене, нијесам твоја:
други витез мене стече
сред крвава давно боја,
кад ти прид њим и смрт каде
прид његовом смрти паде.
Чуј ме: твоја дворња дика
заман сада са мном хини,
ер се оному дах довика
кî за мене веће учини:
мене увријеђен бог обљуби,
кад ме обљубјен ти погуби.
Невјерниче, што 'е твâ слава?
варка од мисли сред таштине!
Што 'е твâ хвала пригиздава?
дах од уста без истине!
Што 'е твâ свјетлос, што 'е твâ сцјена?
плод времена, плијен времена!
Ја да слиједим, знајућ што си,
тво'их захвала дим и сјену?
мој у тебе дух да проси
кроз пожуду потиштену
што се од тебе свеђ давало
мало, малијем и замало?
Малијем, ер је трудно стећи;
мало, ер добро тве празно је,
а замало, ер пршећи
гину с тобом славе твоје,
ке проходећ стрјеловито
тву химбенос кажу очито.
Све тве битје, све тве имање,
кијем се гиздаш над сва ина:
здравље, јакос, племство, знање,
благо, љепос, величина,
за знат све што собом носе,
оди са мном виђ напосе.
Славно 'е благо, ну неблага
од блага је хваста и слава:
нестечено дух примага,
а стечено жељу издава,
тер нас чини с добра мала
тамнијем сужњим свијетла кала.
Славна 'е љепос, ну по мени
познам славе ње лаживе:
на се мрзи тко њу сцијени,
ер ш ње умира тко у њој живе
и једнако вајмех труди
и тко је има и тко 'е жуди.
Славно 'е стећи знање умрло,
ну то знање колико је?
ер још да се свуд прострло,
не би знало нег свијет што је.
А свијет што је најпослије?
ствар кâ свакчас јес и није.
Славно 'е носит царску одјећу
и бит дворен с круном гори,
ну не тебе нег твâ срећу
двори само тко те двори,
и у вајијех за вај тежи
твоја дворба с срећом бјежи.
Драгос копни при времену
и у себи се сама изједа;
племство удијели потиштену
срећа, а вриједну мнократ не да;
тко има веле над инима,
од веле се страшит има.
Пр'јатељство је мâле вјере,
а здравље је слабо дости;
весеље се за час стере,
младос лети пут старости,
и честократ не помага
нег је штетна снажну снага.
Ну још и да 'е права твоја
свјетлос, свијете прихимбени,
још да даре тве без броја
с врхом проспеш у скут мени,
једа у крилу таке чести
живјела бих без болести?
У највећој честитости
ова би ми мисо устала:
докле, ах докле сеј радости
уживат ћу? јаох домала!
тијем не уживам по разлогу,
ер не уживат брзо могу.
Ах кô вјетар вјетре у боју
а валове вал разбија,
мијени у честу непокоју
благе среће чес горчија,
тер од добра изгубљена
плачна остаје успомена.
Сама 'е ставнос гори у рају,
ер рај бог је, кî не умире;
туј сва добра не пристају,
туј свеђ нова слас извире:
туј свеђ стјече све што жели
опит славом дух весели.
Туј неизречнијех сит је дара
и тијех дара дух сит није:
сит је, ер тоне сред добара,
није сит, ер му не додије,
тер све имајућ с тијем дарима
жуди имати их, засве их има.
Туј зрак сунца божанствена
не запада блаженијеме;
туј злом смрти смрт сатрена
и без крила лежи вријеме;
туј се у вјечном стану обећа
вјечном пуку вјечна срећа.
Сад ти осуди судом правим,
ако истине јес што у теби,
је ли разлог да ја оставим
за тве славе славу од неби
и за сјене пустим твоје
што је истино, што вјечно је?
Затој заман ти блазнећи
цркве на час му нарица:
црква 'е мâ рај, гди видећи
бога остат ћу ја божица,
у њ створена и у њему
узвишена привишњему.
Заман частит ти приправи
мене отарим мраморнима;
рај отар је ме љубави,
на којему горјет има
без изгари моје огњено
срце богу посвећено.
Ти буд' плата тебе истога,
кôм неставно све драго је;
дај ми небо, дај ми бога,
а узми теби славе твоје,
и таштином тво'их добара
тебе нуди, блазни и вара'.
Плач мој и труд доспјет неће:
трудих, плаках - плачем, трудим;
и колико плачем веће,
веле веће плакат жудим;
ну не за те, нег ер мому
мој плач драг је придрагому.
Тај покорни плач икада
ако умрлу плату иско је,
новијем сузам ја ћу сада
плакат предње сузе моје
и чинит ћу тежу и гору
цијећ покоре ме покору.“
С тијем умукну, ну химбена
мисо опета ње свијес рани
говорећ јој: „Мандалијена,
плачеш, трудиш, бдиш замани:
ташто 'е дјело, знај, пустити
што јес за оно што има бити.
Земља 'е теби прид очима;
а тко 'е тко зна што је гори?
Себи небо а људима
свијет дарова тко свијет створи;
земља твоја заисто је,
може и не бит небо твоје.
Добро 'е добар што бог даје,
и није гријеха туј н'једнога;
злоћа 'е сцијенит да злоћа је
насладит се дарим бога,
и достојан дара није
даре уживат тко не умије.
Сад уживај, чијем ведријеме
зраком младос твој прам злати;
бога љубит свеђ је вријеме,
није свеђ вријеме за уживати;
мучно 'е умрле стећ радости,
за стећ небо хтјет је дости.“
Тако мисо њу заводи
у заходе пријека свјета:
тјера је она, ну доходи
истјерана мисо опета,
докле пуна сумње и муке
к небу уздигну глас и руке:
„О небеске дике и гизде,
о приведри свијем простори,
о писане златом звизде,
о побјени звијездам двори,
о причисте стране свете,
ке све добро ме кријете,
ви ме чујте и догласити
мом Језусу хтјејте за ме:
'Твâ сам и твâ хоћу бити,
али издавни свијет смета ме
и силује, мој покоју,
проћ мôј вољи душу моју.
Мислим све што мислит нећу,
чијем је мисо мâ неправа,
и невољу за му већу
мисо моја мене издава;
што да учиним, мој жуђени,
кад није вјере мени у мени?
Ну свијес прши а не хтијење,
ком си жеља свако у доба;
мисли у мени ме гријешење,
мисли обичај старијех злоба
и на мене срне сада
све што худа бих икада.
Добро моје, сини, сини
за лијек мому непокоју;
ти за мене веле учини,
ти брани ме кô ствар твоју;
твâ сам и твâ бит ћу, а и ти
мој си, ер не мож нег мој бити'.
С тобом, свијете, говорећи
нећу дуљит већ разлога:
разлози су мо'и највећи
бичи и чавли мога бога;
његове усти проблиједјеле
и мучећи вéле веле.
Он на крижу тешком гори,
за стећ мене, себе изгуби;
да ме грли, руке отвори,
пригну лице, да ме изљуби;
да ме чекат не пристаје,
гвоздјем приби сво'е ступаје.
Он ми вели: 'Ја над свима
замјена сам твâ богата;
ја сам изглед тво'им дјелима,
ја сам сврха, ја сам плата;
ја дах урес свијету овему,
да ти двориш мене у њему.
Ја ти кажем како узити
имаш к ћаћку привишњему;
жудиш ли се не изгубити?
ево т' пута, ход' по њему:
сред пучине сеј смућене,
ја са звијезда - гледај мене!'„
Тако устави сво'е бесједе,
и о свјетовној мислећ злоби
веселит се с собом сједе,
што у мислијех свијет придоби,
кад ту радос њој отрова
предње из мисли мисо нова,
кâ би: „Ето си јур добита
од весеља твога истога,
ер што доби мисли од свита,
охоло се дичиш стога:
није твâ добит нег вишњега,
нехарнице, - хвали њега!“
На то ублиједје вил једина,
пак што може тање и јаче,
ста разбират је ли истина
што химбена мисо заче;
ну кад нађе да је инако
сво'е затече мисли овако:
„Пођ'те, ах пођ'те, мисли, од мене
крепке у вашој некрепчини;
мисли у тмини порођене
и прем сличне слијепој тмини,
у што уфате, куд пршите?
што хоћете, што просите?
Прије нег стријела сунце хрли,
прије нег сунце вјетри слиде,
брже од вјетра гре тријес врли,
брже од тријеска поглед иде;
а ви, о мисли, брже веле
вјетра, тријеска, сунца и стријеле.
Враћате се ви бјежећи,
ви мир кажућ бијете ме;
ви стерете тијек мучећи
глуше од ноћи ноћно у вријеме,
да мнократи јаох не сцијени
мâ свијес иста да сте у мени.
Није времена, моћи није
за справит се да не идете,
ер хрлите справе прије
и сву справу размећете,
тер гди не мни, дух вас срета,
ер сад нијесте, сад сте опета.
К небу идете, ну без крила,
вал без плави приходите,
ви без очи, ви без тила
све гледате, све ћутите;
ви ћутјење, ви вам исте
крила, тијело, плав, очи сте.
Предњем битју мом прикладне
лице из лица привраћате:
благе, миле, худе, јадне
сад блазните, сад рањате,
и хитрина ваша чини
што није другој моћ хитрини;
да није скровно што се крије,
да што 'е далек', близу 'е очима,
да што 'е прошло, прошло није,
да не прође што проћ има,
да узбуде што бит неће,
а што ће бит, да јес веће.
А у себи што сте пака
нег врх воде празно писмо,
час од часа, муње зрака,
искре од огња кијем живи смо,
вјетар, који прши и лети
по просторијех од памети,
плод од душе за њу смести
кроз промјене сво'е разлике,
ријеч без гласа, глас без свијести,
слика од ствари, ствар без слике,
често штетна, злобна и тмаста,
свеђ неставна, свеђ прошаста.
Ман у помњах мој дух вене,
ман вас тјерам из памети,
ер кад тјерам вас из мене,
моја на вас мисо лети,
а кад мисо на вас пада,
вас, о мисли, мислим тада.
Тако 'е, видим, ер жив тко је
није без мисли своја у лита;
али уфам се мисли од моје
да бит нећу придобита:
мисо брзо а увијек проћи
нећ ти, рајска мâ помоћи!“
Тач диклица пут вишњега
мисли тлачећ тијек простира
слична сунцу, ке чијем њега
тијек од неба назад тира,
недобитној у слободи
златно коло напријед води.
У то зорни сан жуђени
сво'ом разблудом изненаде
смири немир ње скровени
и од мисли све заваде;
докле на плач, који и прије,
зрак сунчани пробуди је.
- Сврха четвртога уздисања
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.
|