Удовица — Ле Цомтелссе д'Есцарбагнас3

Удовица
Писац: Жан Баптист Поклен Молијер
ШЕНА ТРЕЋА

ШЕНА ТРЕЋА

Антонија, Деша, Аница, Иван и Петар

     Иван: Иде у вас Петар од госпара канџе.
     Деша: Нон ц'е алтро, ево ти и овди његова товарства! Колико те веће учим семпре пеггио. Један дјетић који зна икако се живе и који умије живјет то би био реко да га нико не чује дјевојци која је око •госпође, а она би дошла полако на уши госпођине и тракла: »Ево ти дјетића тега и тега од госпара тега,
који би вам жудио ријет једну ријеч«. На што би госпођа одговорила: »Чини да уљезе«.
     Иван: Уљези, Петре.
     Деша: Товарство иза товарства! Без да му је ико рекö, а он га зове. Ту није друге, они ваља да тешу своју. Цхе нова, дјетићу? Што носиш то лијепо?
     Петар: Ово је госпар канџе, који вам се поклања и који, прије него дође, пошло вам је ове крушке, што је убрö у њега у џардину на Пиилам, заједно
с овом малахном. књижицом.
     Деша: Ово су москатјелице и њеке које буду јако добре. Однеси то и пореди онамо на десак, пак донеси опет тацун овамо. (Односи Антонија тацун, пак опет након мало доноси) Одкле си ти?
     Петар: Из Чибаче, госпо.
     Деша: Даси си ти покојне Маре Антунове? Имаш ли веће кога?
     Петар: То ми је била баба, а ја сам од ње кћере, ма ми је омро отац и мати; то ме и узö госпар да га служим.
     Деша: Буди добар; не знаш ти која ти је добра жена била госпа, то што ви зовете баба; који би, како сам чула од мајике, она нами лан опрела; споменивам се и ја веома добро од ње; знам је доходит у нас, веће је била стараца, ма чишћахна и ушесна; пак је веће насврху уријетко у град доходила.
     (Антонија с тацуном)
     Деша (Дава на тацун): На, то се ти читни.
     Петар: .Немојте, госпо, не смијем ја тега узет.
     Деша: Узми, кад ти ја говорим.
     Петар: Простите, госпо, заповидио ми је госпар да ништа не узимљем.
     Деша То не импорта ништа.
     Петар: Простите, госпо, молим вас.
     Иван: Узми, Петре; ако не узтијеш ти за тебе, дароват ћеш их мени.
     Деша: Поздрави госпара и захвали му.
     Иван: Да, даруј ми то.
     Петар: Сад ћу, сад. Која је ово лудорија!
     Иван: Да ти није било мене, ти их не би био узо.
     Петар: Не бој се, узö бих их и без тебе.
     Деша: Ово ме делекта од госпара канџе да умије живјет с чељадим од моје квалитати и у себи је јако риспетоз.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.