У срцу вај мому њеки ме гњив стеза,
Да тужим свакому а не вим врх чеса.
Ако би ки скрован мом срцу удорац,
Велми т' је јадован, ох тко му би творац?
То ли је ка стрила, по ки је пут прошла, 5
Јур би се видила, биљег би туј ошла.
Али да зли пламен буде у ме зашал,
Досле бих даи зламен ки годир изнашал.
Јур би се у себи тај горкос ћутила,
А гроза мном не би студено грозила. 10
Ако сам још свезан конопцем прикрутим,
Ким узлом бих стезан, и по чем, не ћутим.
Свезан ли још нисам ну сам роб и сужан,
Зач идем свуди сам без страже раздружан.
Мним, свак је слободан ки вузи не везе, 15
Ухваћен тер продан за злате пјенезе.
Нер ако ствар ину сужанство ки зове,
Отајна, с ке гину, не знав ње јадове,
Тогај цић ако је разуман гди чловик,
Тај злед ки зна што је и може дат јој лик, 20
Ево ме слободи при нер се тај трава
По мени расплоди, ер је зла, коштрава.
У младос најлипшу од сегај јур доба
Нека т' се ја пишу вас мој вик за роба
Ер да се укријепи у срцу мом тај злед, 25
Тко да ју скоријепи, заман је сваки ред!
Извор
Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 80-81, Југосалавенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
