У мјесто прћије прим', КАТЕ, сузе ове
налипа горчије и плачне целове
и уздах и овој цвијетје ко дава ти
несрићни отац твој и тужна тва мати.
Кад очи отвори тер види, кћерце, свит, 5
нагло их затвори за већ га не видит.
Не би ти угодан, тијем њега остави,
а пође бољи стан уживат у слави.
Јак звијезда на ноћној ведрини просине
носећ прам свијетли свој и ончас изгине, 10
овако твој украс меу нами видисмо
липотом свитал вас и опет згубисмо.
Уфање даваше у свему нами ти,
да овди имаше дуг живот твој бити,
уфање, које сад приније нам жесток плач, 15
покле нас изненад остави хрло тач.
Остасмо, вајмех! ми како дуб кому згар
најљепше изломи све гране плах вјетар;
а ти сад уживаш радости велике.
Породе слатки наш, стој з Богом у вике!5
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 161, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
