Грлица без друга и вила без горе
и славиц без луга живјети гди море
и остале све птице, које су на свијети,
без бистре водице гди могу живјети?
Гди ли бит може тој, без мора и воде
у дуго живот свој да рибе проводе,
гди ли се находи, да јељен гиздави
далече заходи к планинској држави,
у тојзи зелени, о вишњи мој Боже,
вир воде студени гди најти не може
и нарав од свијета гди учинит може тој,
да пчела без цвијета проводи живот свој,
ни мао час ка заман не траје у блуди,
од с јутра по вас дан нер мучи и труди,
почанши од зоре, чијем сунце западе,
сва поља и горе и равне ливаде
поспјешно походи свуди по све стране
и гди мед находи, туј мнократ осване,
све драго годиште тер тако испуни,
да своје улиште меда се напуни,
да пчели не липше за храну медна слас
у зиму најлише, кад приде снијег и мраз?
Пчељина то је ћуд, да иштући храницу
проводи толик труд, страђаје снажицу,
тијем тко ће на свијети замјерну толи ствар
очима видјети од Бога славан дар,
врх себе стан мало, тер с божјом љубави
раз[з]бирај зрцало пчељине нарави,
тер ћеш сам чинит суд, тер ћеш сам познат тој,
од пчеле што је труд, чијем пасе живот свој,
наредбу толику још ћеш туј видјети,
ка мому животу није дана изријети,
зач рука човјека ни хитрос остала
по вас вијек до вијека не би тој сновала,
што својом нарави пчелица оснива,
гди с дружбом борави и сладос ужива.
Ну пчела кад зајде далече на вољу,
медни цвијет да најде у гори и пољу,
противном нарави тер се наћ не море
меден цвијет на трави од поља и горе,
колико жалостан свој живот проводи,
гди празна на свој стан из паше доходи,
кад вријеме цвијет скрати; медену тер сладос
пчелици обрати у тужбу и жалос.
Овој се све мени приклада небогу,
ки трпим по све дни, што трпјет не могу,
у уздах цвилећи жељно без пристанка,
покоја желећи тихога и санка,
складаје све тужбе и мој плач гласовит
по себи без дружбе и уздах јадовит,
јак тужна грлица, кад здружи јавор сух,
гди од плачнијех тужица за другом дијели дух,
и остале све птице, ке тужбе разбиру,
без бистре водице гди жедне умиру,
и вила без друга ван дружбе љувене,
тер је тужби слуга, гди живот свој вене,
и како јељен плах планином жеднећи,
кад пусти свој уздах језера желећи.
А мој труд, не вијем ја, тко може на свијети
под сунцем, које сја, језиком изријети,
нит' ја сам, вајмех, суд учинит не могу,
коли је жесток труд при мени небогу,
толико бољежнив кад стојим и ходим,
мртав ли али жив мој живот проводим,
ни кад спим, ни кад бдим, тер у сан, тер јави
тих покој не видим, нер ли труд крвави
с тужицом толиком, ку ниткор на свијети
не може приликом измислит ни ријети,
ни пером исписат, сто љета да пише,
кад почнем уздисат, у он' час најлише,
вај, кад се споменем љувене од дружбе,
тер блидим и венем од плача и тужбе,
јак цвијетак румени, ки вене и блиједи,
кад га мраз студени и слана повриједи.
Спомена, вајмех, тај тер чини, да ћути
мој живот плачни вај и чемер приљути,
којијем ме смрт порази, напев лук и стриле,
да мили и дрази са мном се раздиле,
да ја сам останем, да цвилим и тужим,
докли се растанем, дресел'је да дружим,
да дружим дресел'је, гди се смрт наклати,
тер моје весел'је све у земљу обрати,
по све дни да се тач не дијели од мене
до гроба грозни плач да живот мој вене,
тер, вајмех, понављам јадове и тужбу,
гди заман ја страђам љувену туј дружбу,
тужећи све такој, тер се ће скончати
прије рока живот мој, ки трпи и пати
толике бољезни, вај мени небогу,
у плачне ме пјесни ке изрећ не могу,
зач веће што јадам; појући у пјесни,
то веће прикладам тужице к бољезни,
пријеку смрт видећи; злосрдо гди такој
гњијева се цвијелећи чемеран живот мој,
да туге ни јада, ни друзијем ни мени
не липше никада до гроба по све дни.
