У смрт Марије Каландрице

У смрт Марије Каландрице
Писац: Иван Гундулић



* * *


Силни удес силном власти
силну љепос јур сатире:
гине дика рајске части,
Каландрица лијепа умире.
5 Цвијет избрани од љепости
смрт пепелом ето ствара,
и у прољетју од младости
вил небеску плеше и хара.
9 Грознијем сузам проплачите,
љубовници уцвиљени!
Драгу диклу, ку дворите,
сад вам граби гроб студени.
13 Ето и љубав пуна цвила
крши за њом своје стриле,
бивши овако изгубила
сво'е краљевство и све силе,
17 тере гроба сред студена
у смртнијема непокоји
плачна, мразна и камена
без божанства свога стоји.
21 Позна добро, да на свити,
кад једине ни'е љепоте,
ни'е јој напријед господити
наша срца и животе;
25 види у смрти драга уреса
гласовите сеј госпоје
оборена сва небеса
и пристоље славно своје.
29 Сред смртнога ево ваја
Каландрица лежи оди,
кâ божице све од раја
рајском славом свôм надходи.
33 Лежи, ах јаох, без живота:
худа ју је смрт сатрла,
анђеоска ну љепота
у њој мртвој није умрла.
37 Кад ње љубав у злу прику
жалосно се прем скончава,
ер влас губи свуколику
неумрлијех својих слава,
41 кроз тој и ти по сва доба,
о путниче, ње смрт цвили,
паче остави врху гроба
њој у завјет твој дух мили:
45 ер не могу већ живјети
без живота твоја лита,
прави живот чим на свијети
смрт умори једовита.
49 Тијем с разлогом избрала је
трајат вас вијек својијех дана
у истом гробу, гди остаје
рајска дикла укопана.
53 Да што ћемо, вајмех, веће,
худа смрти, ми под неби,
ако с ове зле несреће
умријет нам је свјема тријеби;
57 ако имамо без радости
уздишући издисати,
и погубној у жалости
без пристанка умирати?
61 Живјети нам ни'е начина
уздисане без љубави,
кад сред овијех ноћнијех тмина
свијетло сунце нас остави.
65 Умријети је тријеби нами,
једном смеће да свршимо;
тијем грознијем у сузами
вјековито свеђ плачимо:
69 да дај нека вода обилна
удуши нас и утопи,
или да нас болес' силна
плачну у ријеку свијех растопи.
73 Ну што ћемо цвилит прије
у твôј смрти, лијепа вило?
Али очи, од кијех није
свјетље од неби сунце било?
77 Али усти примедене,
гдје у милом перивоју
лијепе русе и румене
смијаху се слатко у гоју?
81 Али она славна лица,
вишња крепос кијех нареси,
којим дзора и даница
клањаше се згар с небеси?
85 Али златне праме од коси,
али остале тве љепости,
у којијем се још поноси
слава праве изврсности?
89 У неизмернијем чудесима,
сред кијех би ти дано сјати,
не знаш, срце што при'е има
за пожалит, разабрати,
93 не знајући у несвијести,
који живот траје сада,
гди жестокој у болести
сред смртнога гине јада.
97 Ах, о Боже, ово што је?
Гди је она рајска младос,
кроз липости која своје
узрокаше слатку радос?
101 Толи јесу похудиле
оне русе и ружице,
и свој мирис изгубиле,
кијем ресаху лијепо лице?
105 То два сунца од источи
вјечни у запад зашла јесу,
толи свијетле, вајмех, очи
оди мртве склопљене су?
109 Љубице су дакле изникле
врху усти прируменијех;
и ни'е чути рајске дикле
дразијех ријечи и меденијех?
113 Није чути, уста блага
милом ријечцом да жубере,
ни да каже скровна блага
слатки посмијех прико мјере?
117 Мраморне су и камене
очи, усти, руке и ноге,
мразне, вајмех, и ледене
њих милости стоје многе;
121 и зато се сад не гизда
ступај тихи, кијем словјаше,
кî танашце ноћнијех звизда
и свијех вила надходјаше.
125 Ах, жалости вјековите!
Очи наше прем опаке
мртву драгу вил пазите
и живете јоштер јаке?
129 Што с оваке, јаох, болести
распукнут се сад нећете,
али таште изван свијести
да још болес не чујете?
133 О госпоје рајска и мила,
мраморна је срца одвише,
гди 'е смрт тебе уморила,
тко за тобом не уздише.
137 Камене је душе у себи,
тко остаје у животу,
тер не иде тијеком к теби,
за слиједити тву љепоту,
141 тву љепоту, за ком цвили
небо, земља, вода и море,
и смрт иста, кâ дан били
скрати твоје јасне дзоре;
145 која горко сад каје се,
јер овако без милости
миле умори тве уресе
и неизмерне тве крепости.
149 Ну што жалос та помага
и плач грозни сад на свити,
ако умрије вила драга,
и ни'е моћ је повратити?
153 Ако опаде лијепа руса,
свијетла дика од прољетја,
и остави врху буса
драче смртне мјеште цвијетја?
157 Ако силна смрт умори,
вајмех мени, љепша лица,
нег их вику досле створи
вишња крепос и десница?
161 Ах, опака клета чести!
I јоштер је дух у нами,
ни нам пуца од болести
тврдо срце, тврди ками?
165 Умрла је, утекла је
од нас дикла божанствена,
и друго нам не остаје,
разми слава ње имена.
169 Остаје нам сама крипос,
да 'е пјевају грозне сузе,
покли у земљу пође липос,
смрт немила ку нам узе.
173 Али, лијепа о госпоје,
тко ће изријет моћ икада
стоти дио хвале твоје,
ке вик свјетлос не запада?
177 Тко да изкаже лица твога
све липости божанствене,
тко ли срца привриједнога
мисли и жеље прихрабрене?
181 Кô те нарав лијепом створи
над диклице све остале,
тако и срце тве сатвори
славне жеље, свијетле хвале.
185 Да твâ мисô и твâ душа
не пожудје ино вику,
разми славе, у кôј куша
вриједно срце праву дику,
189 тере, засве би гледана
од тисућу љубовника,
вику липос твâ избрана
не учини дјела прика:
193 неоцкврњеној у чистоћи
твоји данци свијетли бише,
кијех глас исти у бјелоћи
кô сњежани лијер мирише.
197 Лијепа и вриједна, вриједна и лијепа
лијепој живје у вриједности,
ни би друго твâ похлепа,
разми само од крепости.
201 Надалече од таштинâ
изпразнога блудна свијета,
пуна мудријех ти бистрина
сва проведе твоја љета,
205 тер указа у зелени
и у цвијетју љетнијех дана
зрело воће од јесени,
плод разумна срца и знана,
209 да твој' вјерни, с кијем те с неби
права љубав чисто свеза,
крипос видећ ту у теби
оста у робству твога уреса,
213 тер дочим би у животу
твој вјереник причестити,
вик не приста тву доброту
вјерно дворит и љубити.
217 Али небо, да притопи
тве крипости злато вриједно,
дође смећам, да те утопи
неправедно и нередно.
221 Уграби ти младца мила
младијех добâ сред прољећа,
у кому је теби била
сваколика слава и срећа,
225 тер том худом немилости
хотје срце тве кушати,
за видјети, у жалости
ку ће крепос указати.
229 Ну такога сред пораза,
кî ти умори дух наполи,
ти свијес ставну свијету указа
и узтегну плахе боли;
233 дигну очима сузе грозне,
тужбе плачне устим узе,
а жалости немилосне
хотје укопат само у се,
237 да ти су оне успомена
од једине тве љубави
драга младца и љубљена,
с кијем те худа смрт растави.
241 Подније вриједнос твâ висока
ставно и крепко таке јаде,
засве рана прем дубока
у тве срце да западе;
245 днх указа племенити,
кî владаше младос твоју,
да уми'е цијелу час добити
у противном сваком боју,
249 и да ни'една зла несрећа
нејма у себи таке моћи,
да вик може с горкијех смећа
твôј крепости врха доћи.
253 Али душа твâ честита
смртном труду засве одоли,
нарав, кâ ни'е каменита,
би подложна љутој боли.
257 Унутрњи црв изгризе
тве срдашце милостиво,
ке у себи прикрати се,
што би веома бољежљиво,
261 покли радос нејма пута,
у тве прси да уљезе,
одкада ти згода љута
у гроб добро тво'е понесе.
265 I законом засве од неби
мнози искаше и просише,
вјерни друзи да су теби,
те им молбе заман бише,
269 ер ти вриједна у сва дјела,
за урес већи твојијех дика,
промијенити нијеси хтјела
вјеру мртва љубовника.
273 Паче за управ бит његова
и слободит себе од јадâ,
тач болес те љута отрова,
да га брзо слиједиш сада.
277 Ето златнијех мјеште двора,
гдје могаше уживати,
сад мркли те гроб затвора,
чим ти жалос живот скрати:
281 жалос, кâ твôј у погуби
очито је указала,
да си права вјерна љуби,
кому вјеру тву си дала.
285 Слиједи душа твâ храбрена
драгу душу све љубави,
и засве ер би остављена,
њу вијеку она не остави.
289 Ах, крепости племенита,
нечувена при'е на свити,
твâ спомена гласовита
за изглед ће увик бити.
293 Сви језици, сви народи
припијеваће славнијем пјесни
свијетле и славне ове згоди,
засве пуне зле бољезни.
297 Али на чем болес наша,
о љубави, свршит има,
гди се свак час плач узмнажа
нашијем плачнијем у очима?
301 Ти, видимо, гдје поплеса
све божанство славно твоје
и да за рај и небеса
гроб изабра сеј госпоје.
305 Ми, тријеби је, да иштемо
поспијешит се, за доћ к теби,
и да сами оберемо
смрт немилу подат себи;
309 рајске виле да милости
не желимо на сем свити,
нег да вјечној у радости
с њом будемо причестити.
313 Кроз то грозно свеђ плачите,
очи наше болежљиве,
пачек се овди сатворите
двије ријеке воде живе,
317 тере вашем у ромону
свједочите прем жалосне
нашу болес усиону
с ове смрти немилосне!
321 А ти, душо прихрабрена,
кâ уживаш вјечне среће
и честита и блажена
озгар гледаш наше смеће,
325 чим с худога непокоја
сад опака смрт нас мори,
од рајскога перивоја
славна врата нами отвори,
329 тер честита ти божица
уведи нас у весеље,
да блаженство твога лица
уживају наше жеље!
333 Уцвиљена тужна пјесни,
плачна кћерце мога јада,
ако љутој у бољезни
икад цвиље ти досада:
337 сад умножи горке цвиле,
тер жалосна унаприједа
смрт незрелу рајске виле
грознијем сузам приповиједа';
341 паче, да јој под небеси
глас увијеке буде сјати,
пођи, на гроб ње понеси
ријечи ове изписати:
345 'Ови мрамор вил затвора
рајске дике и љепости:
тко ни'е срца од мрамора,
оди издахни од жалости!'