О ти, ка створ сваки раствараш на свиту
кроз твој мач пријаки у гњиву срдиту,
да ли хоћ моћју твом, прид којом свак преда,
му младос животом раставит прî реда?
да ли ће небо згар и звизде поднити,5
да ми сад туј нехар ти будеш створити?
да ли ће дух се мој од мене дијелити,
с ким мало толикој живил сам на свити?
да ли ће раставит душа се од кости
у први моје цвит незреле младости?10
да ли ће тве стриле прî ме, јаох, ранити,
нег буду ме виле вриједну час изрити?
да ли хоћ, далече од мога да стана
ма душа утече од мене скончана?
Овди нидно крило родјака мога ни,15
милосно да дило плакаје учини.
Од мојих овди ни никога на двори,
свом руком да мени ме очи затвори.
Цвит, ки се усади тер свенув паде ван,
опет се помлади, кад дође љетњи дан,20
и змије напокон, ке стоје у трави,
тјерају тај закон усионе нарави,
а небог кад чловик једноме свит ође,
никада веће вик на живот не дође.
Тежак, ки сва лита гре њиве копати,25
не хоће вик жита незрила збирати,
и што год сунач зрак на запад не отиде,
никада тмасти мрак од ноћи не приде.
О смрти немила, а ти твој тамни јад
на моја незрила још љета водиш сад.30
Прид твим се образом ме битје сад чини,
како цвит прид мразом у зимњој години.
Да сасма сву дику младости ме свене,
поче смрт сву слику стављати на мене.
Мољу те ја за тој на конац ових дни,35
о вишњи боже мој, ки створац би мени,
хоти ме помоћи, да смрт зла, немила
кроз страшне ње моћи не би ме смутила;
и кад ме утруди ње силос зла прика,
ме згрехе надиди тва милос велика.40