Дочим дуб зелени љети у дубрави
харан је свом сјени, дотле га свак слави,
а нетом сјевер зли и зимња година
листје му ополи, нитко га већ не зна:
тач и ти, мој боре, дочим сјен чињаше 5
за тобом, неборе, сваки дуб бисњаше;
а сад си усахнул тер човјек на свиет ни,
ки би се споменул од твоје пријазни,
Да ки год рече дај: ови т' се лис каже,
ки убрах с тебе, знај, у вриеме најдраже. 10
Није видит' на свити садањих времена,
тко би пожалити приатеља љубјена:
камо твој Бурина толико љубљени?
камо ли т' Рањина врху свих жудјени?
камо ли т' остали, који те љубише, 15
велици и мали? сви те са. забише.
Знам вриедних пјеснивац не желиш ке славе,
ловоран јер виенац стек'о си врх главе,
с којим си сад гори у вишњи крам и двор,
Андрији и Гјори за велик разговор. 20
Уживај у слави с том дружбом на неби;
и с виенцем на глави, ки стече по себи.
А ди 23 Феб. 1591.
