У СМРТ ПОШТОВАНОГА ОЦА СВОГА ГОСП. МАРОЈА МАЖИБРАДИЋА.

У СМРТ ПОШТОВАНОГА ОЦА СВОГА ГОСП. МАРОЈА МАЖИБРАДИЋА.
Писац: Хорације Мажибрадић



* * *


   Дочим дуб зелени љети у дубрави
харан је свом сјени, дотле га свак слави,
   а нетом сјевер зли и зимња година
листје му ополи, нитко га већ не зна:
   тач и ти, мој боре, дочим сјен чињаше 5
за тобом, неборе, сваки дуб бисњаше;
   а сад си усахнул тер човјек на свиет ни,
ки би се споменул од твоје пријазни,
   Да ки год рече дај: ови т' се лис каже,
ки убрах с тебе, знај, у вриеме најдраже. 10
   Није видит' на свити садањих времена,
тко би пожалити приатеља љубјена:
   камо твој Бурина толико љубљени?
камо ли т' Рањина врху свих жудјени?
   камо ли т' остали, који те љубише, 15
велици и мали? сви те са. забише.
   Знам вриедних пјеснивац не желиш ке славе,
ловоран јер виенац стек'о си врх главе,
   с којим си сад гори у вишњи крам и двор,
Андрији и Гјори за велик разговор. 20
   Уживај у слави с том дружбом на неби;
и с виенцем на глави, ки стече по себи.
           А ди 23 Феб. 1591.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.