У СМРТ ОД ФИОРЕ МАРТИНОВЕ ШУМИЧИЋ
* * *
Гиздава младости, ка грозне сузе треш
за мојом липости и прику смрт кунеш,
која ктје потлачит у вриме, кад цтјеше
младости моје цвит, ким се свит ресјеше,
кад сјаше ме лице меу липим вилама
како но суначце меу свитлим звиздама,
теј сузе устави, сузе су теј заман,
јер у вишњој слави уживам вјечни дан,
ки вриме не влада, ни стиже мркла ноћ;
гди ни при нег сада и гди смрт не има моћ;
гди горко дресел'је не има ниједну влас,
ма гди је весел'је и гди је вјечна слас;
гди верним справил јес у вике слатки стан
владалац од небес, без ноћи гди је дан.
I ако телесном липотом славна бјех,
на небу духовном љепша сам вила свих,
ку прика худа смрт изагнана с небес
не може вик сатрт; вјечни ње живот јес.
А и ти ћ младости сјемо доћ, а не мниш,
за што у тамности телесној санак спиш;
ма очи отвори и дјелуј дјела тај,
са мном да и ти гори уживаш вјечни рај
и вишње липости, ке су ине нег моје
у вјечној свитлости, ким се душе гоје.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|
