Турчин дворбу двораше у Ива Хрваћанина
Турчин дворбви двораше у Ива Хрваћанина,
хваљена јунака,
тер ми дворбу двораше ни за добро ни за злато,
нег за драгу сестру Ивана Хрваћанина.
Ма му се јунаку навршили девет годин, 5
нигда није видио драге сестре Иванове,
вјеренице своје.
Ма ти иде Иване у планину лов ловити;
и двору ми оставља поуздану слугу своју,
ма ти пође шетати око двора Иванова, 10
на прозору видио драгу сестру Иванову,
своју вјереницу,
ни је може ухитити, ни јој може наудити,
најбрже се одвргао у цара у честитога,
слуга Иванова, 15
тер му иде лаживо св’јетлу цару говорити:
»Што је било за мене, теби хоћу даровати,
мој царе охоли;
ма ну мени ти зајми великога коња твога,
и зајми ми, мој царе, куду сребром оковану, 20
мој драги господару,
и зајми ми, мој царе, стотину златнијех дуката,
да ми је купит’, мој царе, на пазару чисте свиле,
хоћу теби добавит’ л’јепе Хрватке дјевојке.«
Цар му бјеше зајмио што бјеше запитао: 25
а он бјеше купио сто дуката гране свиле,
тер је свилом отиш’о у лијепу Хрватију,
тер је шатор разврг’о посред поља хрватскога;
а све добро зачуле л јепе Хрватке дјевојке,
и добро је зачула драга сестра Иванова: 30
»Пушта’ мене, Иване мој браче, у равно пољице,
да је мени купити с другам мој’јем гране свиле.«
Тер је сестру пустио с другама у равно поље,
а кад дође гиздава 'Турчину под свилен шатор,
шатор бјеше скупио, на коња се узметнуо, 35
и уза се узврг’о драгу сестру Иванову.
Ма кад бјеху, мој Боже, планиноме зеленоме,
обадва млађахна,
али пође Турчине дјевојци говорити:
»Како ћу те провестити кроз цареве ’б’јеле 40
дворе, селе Иванова?«
А она му на тему гиздава одговорила:
»Нуто с нога ти сазуј жуте чизме и папуче,
тер их мени ти обуј л’јепој гиздавој дјевојци.
I с главе ми ти скини тумбане од б’јеле свиле, 45
тер их мени постави гиздавој дјевојци;
на бедру ми припаши корду сребром оковану,
и стави ме, Турчине, на твојега коња добра,
тер стани прида мном млађахном за калауза;
тако ме ћеш провестит’ кроз цареве б’јеле дворе.« 50
Све што је рекла дјевојка, све је Турчин учинио,
мој драги господару,
и још се Турчине сам собоме разговараше:
»Да ме хоће приварити, не би мене свјетовала
сестра Иванова.« 55
Ма када је ставио млађахну на коња добра,
она коња обрну ка лијепој Хрватији,
али Турчин кликује млађахну из танка грла:
»Пођи с Богом, дјевојко, врати мени коња добра,
селе Иванова!« 60
Она млада дјевојка не слушаше, ни хајаше.
Ма кад дође дјевојка посред поља хрватскога,
ту је коња одсјела према двору Иванову,
брајена својега.
Сву на копје заиекла л’јепу хрвату господу, 65
и на копје затекла Ивана Хрваћанина,
брајена свога:
»Дођи мени, Иване, на копје одговорити,
прије хоћу с тобом л’јеп објед обједовати!«
С мање му се не може Ивану ни учинити, 70
нег’ је пош’о сестрици на л’јепи господски објед.
А кад они бјеху сред обједа госпоскога,
пође сестра брајену на обједу говорити:
»Ја одовуђ сусретох једну влашку потурицу,
гдје ми води свезану л’јепу Хрватку дјевојку; 75
али кога не има, али за њу и не хају?«
Тад га сузе полише Ивана низ бијел образ,
Хрваћанина,
тер ми узе сестрици на тему овако одговарати:
»Оно ти је моја била рођена драга сестрица, 80
и ово за њу ја купим л’јепу хрвашку господу,
једа бих је како год сестру моју скапулао.«
Тад се њему објеси око грла љутом змијом.
»Немој, брате, мучити л’јепе хрватске господе,
сестра твоја освети и тебе и сама себе, 85
она ти је млађахна без откупа скапулала!«
Тад велико весеље учинио јунак Иван Хрваћанин.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
