Тужбе ме и бриге с весел'јем здружише
и злате вериге и окови спутише;
слободан и окован у везу још стоју
и об ноћ и об дан ја цвилим и поју;
и роб сам и сужан, без страже а ходим,
и весел и тужан живот мој проводим,
Срце ми испада у тузи и вају,
од туге и јада ниједну ствар не хају.
Боду ме све стријеле трнове сваки час,
а очи ме не цвијеле, нег ли сам весел вас.
Слијепе су ме очи и мрклу ноћ тјерам,
а зраку с источи далече назирам.
Велми сам јоште глух, ну далеч од мене
оћутим вјетра ћух сламицом гди крене.
Ниједну ствар не чују, нег ли плач гласовит;
и када путују, тадај сам становит.
Велми сам јоште нијем а много говорим,
говорим а не вијем ни усни да отворим.
Не мислим ниједну ствар нег стојим у гоју,
а мисал јак вихар заноси свијес моју.
Вазда сам воде сит а од жеђе уздишу,
и када хоћу пит, све воде присишу.
I сит сам и лачан и радос разбирам,
весел сам и плачан а радо умирам.
Дресел'је и радос још нигдир не остављам,
горчило и сладос једнага пробављам.
I појем и цвилим у вријеме у свако,
и радо дух дијелим и горко и слатко.
Све имам љувезни, све ми је на вољу,
а ћутим бољезни и с трудом злу вољу.
Од јада умирам и ћутим дресел'је
а радос разбирам и вјечно весел'је.
По трну гди ходим, весел'је све здружим,
а гди цвит находим, туј цвилим и тужим.
Весел'је све гледам а вас се дреселим,
прид смрти вас предам и умријети ја желим.
Жељно ми дух цвили, весело а стоји,
да се прије раздијели и с тијелом раздвоји.
Почивам у гоју, а живот труди мој,
рвем се у боју а ћутим вјечни гој.
Кад бојак добуду и када почину,
најдем се у труду, бојим се и гину.
Видим се у слави, а радос не примам;
гди је труд крвави, туј радос уживам.
Находим а губим, и тону а пливам,
мрзне ми што љубим, што нећу све имам.
Што тјерам, све стижем, што стигну све бјежи;
све плачно уздишем а плач ме мој тјеши.
I кад сам у дружби, тада сам остају,
кад ли сам у тужби, мним да сам у рају.
У пламу горим вас, ну плама не хајем,
и како лед и мраз у пламу дни трајем;
и веће што стину у огњеном поразу,
то већу топлину ја ћутим у мразу.
Срјећа ме свуд тјера, благо ми све даје,
свуд ми друм запира и за ме не хаје.
Свакому дуг плаћам, за благо не хају,
свакому све враћам а дужан остају.
Свакому даривам, што имам до конца,
а ја се називам за тврда лакомца.
I тко има с миром стат, на ме се тај тужи,
и мени тко има дат, криви ме и дужи.
Јоште ме свак плијени а к плијену притјечу
и тко мене цијени, тога се одричу.
Тко се мном наруга и са мном раздружи,
буде ми тај слуга и мене тај служи.
Ер моје тој коло куд годи проходи,
врти ме около и свуд ме заводи,
и хрли и прјеши, дан и ноћ тер дијели,
мнократ ме утјеши а мнократ расцвијели.
Чини ме већекрат у плачу смијати,
чини ме гојно спат и сна ми прикрати.
Чини ме на поспјех, у мао час и мао хип
обратит плач у смијех и радос у налип.
Ове сам исписал у кратко потаје,
гди памет и мисал сва моја остаје.
Није шала ни глума ни ташта испразнос,
нег је пуч разума и плач је и радос.
Сладак је и приљут, права је истина,
и каже прави пут од горњијех висина.
Веле је славан дар тер тко га буде чтит,
не мој га никадар на лијево обратит.