Тужба моја
Писац: Мавро Ветрановић


Тужба моја


* * *


О мајко на свијет сај што ме си саздала,
   на толи плачан вај и сва зла остала?
Што ме си родила и што ме млада тач
   млијеком си дојила на тужбу и на плач?
Плач ки ме никада и жалос велика
   не остави до сада и тужба разлика
од оногај доба, кад ми се пригоди,
   мајчина утроба да мене породи.
У он хип и он час, када се породих,
   најпрве у плачан глас сузице тер пролих,
до сегај вај данка гди мира ни гоја
   ни покојна станка не да ми чес моја
ни мао час видјети, нер ли ме присуди,
   до гроба на свијети да живот мој труди.
Тијем не би моје ман цвиљен'је и уздах,
   најпрво на бил дан расцвиљен кад остах,
кад пригна глад мене тер почех пихати,
   да прси од жене ја будем сисати.
Јаох, једа млијеко тој од крви кисело
   одгоји живот мој једнага и тијело?
Ље такој цвилећи повојем вас повит,
   толик труд трпећи, сузами вас полит,
трептјеше моја пут и мој дух у мени,
   прид вихром како прут у гори зелени:
колико живот мој да тадај познава,
   да велик непокој трудан свијет задава,
и тко се још рађа, рађа се на жалос
   весел'ја да страђа и у младос и у старос;
најлише у тужби кому се пригоди,
   де се ш њим у дружби несрећа породи,
како се породи и са мном у дружби,
   да мој дух проводи вас живот у тужби.
Тијем што ме не створи вишњи бог мрамором
   али пак у гори присусијем јавором
тутако у он час, по том се породих,
   кад нејак мој образ сузами вас полих,
како је обичај дјетинске нарави,
   када се на свијет сај прибитак објави!
Тер не би сад познал чемеран живот мој
   толицијех гријех ни зал, којијем се не зна број,
ни лаве пакљене у мутном језеру,
   ки зјају на мене, да ме прије прождеру,
и да ме расцвијеле с великом жалости,
   и да ме раздијеле од божје милости;
не бих знал, што је смрт која ће немило
   све у прах вајмех стрт невољно ме тијело,
и гробом покрити, гди од мога вај тила
   хоће се створити смрдећи гној и гњила.
Још живот мој вене цвилећи прид бога,
   вај гди није код мене на свијети никога,
тко ми ће живи дат од суза кладенац,
   да цвилит и плакат ја будем небавац;
небогу вај мени, да будем на свијети
   до гроба по све дни јадовно цвијелити,
да живот мој труди сузице ронећи,
   чијем приде, гди жуди блаженство дворећи.
Ну моји дни мали и кратка годишта
   јур се су скончали и дошли на ништа,
јакино тај магла алити сињ облак,
   од вихра од нагла кад дође на мањак;
и он час приходи послан згар с небеса,
   ки к земљи заводи чловјечја телеса;
с кијем греде тај сила од смртне нарави,
да мој дух од тијела тутако растави,
телесну теготу да оставим и свијет сај,
   ка мому животу задава велик вај,
тер вајмех чес моју, одкли се породих,
   с размирјем у боју до сада проводих,
душица гди моја није могла на свијети
   без рати и боја један час живјети.
Тијем жељно уздишем у вељој тужици,
   зашто се приближем к јадовној граници,
гди вијеком никада, када крај буду проћ,
   опет се назада врнути нећу моћ;
зач једна од госпој, по пакли ка шета,
   предену сваку ствар туј тлачи и смета,
тер моје вретено не да ми допрести,
   и што је предено стргат ће и смести,
и смести и стлачит ње бијесни непокој
   и у прах ће обратит с вретеном конац мој,
у пепел смрдећи, гдје гријешно ме тијело
   скоро ће туј лећи, гди му је и дјело.
Зач нарав није дала прит к слави небеској
   теготи од кала и ствари земаљској,
а земља што дава и земља што плоди;
   све се тој скончава и у земљу походи;
тер вајмех ствар свака, створена на сај свијет,
   ни тешка ни лака не може гори прит,
чловјечи нер дух сам, безгрјешан ако јес,
   чис греде у тај крам к висинам од небес,
по причистој скали, ка је свјетља од злата,
   гди улазе туј мали у небеска врата,
у врата небеска од причисте свјетлости,
   гди је дружба анђелска при божјој милости,
гди је чут слатки глас и пјесни гиздаве,
   блажени гди свак час створитеља славе.
А не вијем притужан, хоће ли кад дух мој
   изгнушен и ружан блаженство видјет тој?
I узљести туј скалу толико изгнушен,
   у смраду и калу сврх главе понужен,
гди ме свијет учини и цвилит и тужит
   и од кала пучини прем сасма понузит;
нузан'је тер ми тој већи труд задава,
   вај гди се живот мој на смрти скончава,
гди хрли смрт пријека с толиком наглости,
   да мене грјешника надари жалости,
и да ме расцвијели, да живот мој скрати,
   и да ми дан бијели у мрклос обрати.
Тијем кад се споменем од вјечне мрклости,
   вас блидим и венем и трепте ме кости
од туге и јада, који ја на свијети
   не могу никада језиком изријети;
не могу изрећи уцвиљен и утруђен,
   у себи мислећи: јесам ли осуђен,
једа ће вишњи суд душу ми послати
   у доњи вјечни труд, да вјечно зло пати
у вјечној тамности, гди је плач вјекушти
   и вјечне жалости и пламен горушти,
ки пламен све ријеке и с морем не могу
   загасит у вијеке, вај мени небогу;
нер ли се наклада душами од грјешник,
   гди туге и јада не липше по вас вик.
Тијем трептим и предам, и живот мој вене,
   очима гди гледам пријеку смрт код мене,
ка толик непокој хрлећи приправи,
   да сконча живот мој и с тилом растави.
Тер венем тер блидим, тер не вијем што рећи,
   зач пута не видим камо ћу утећи,
гди тијело моје мре и од сада до мала
   у црну земљу гре, ка га је саздала;
а мој дух од тијела гре кад се растави,
   од својијех свијех дјела да разлог да прави
на правому суду, гди није моћ лагати
   и гди је за луду своју злед тајати;
зашто је приправан праведно да суди
   тај судац приславан сваку врст од људи.
А мој дух кад тијело остави и свијет сај,
   које ће вај дјело понести на суд тај,
за ко се достоја, о боже приславни,
   душица да моја тамо се сахрани?
Зач одкли утроба женска ме породи,
   све вријеме пун злоба мој живот проводи,
тер такој, тер такој, одколи свијет познах,
   ја грјешник живот мој потрајах у злобах.
У веле плачан глас тијем се дух мој справи,
   прије нер ме смртни час с душицом растави,
у сузах пловући и у плачне ме пјесни
   сваки створ зовући на моје бољезни,
сваки створ да чује, гди живот мој цвијели
   и како тугује, гди се с духом дијели,
на исходњи мој данак гди вајмех приходим,
   вјекушти да санак у земљи проводим,
који је пун труда, који се не може
   разабрат до суда, о вишњи мој боже.
Ну благо души тој, којој се пригоди
   да чисто живот свој без гријеха проводи;
зач вајмех вјечни сан не види туј спећи
   ни вјечну бољезан, у пламу горећи
у пакли, гди душе за злобу и гријех свој
   и цвиле и туже, гди је вични непокој;
нер ли се радује у вјечној радости,
   гди нигдар не чује свјетовне жалости,
вјекушти гди је дан, ки не има тмасту ноћ,
   гди на очи своје сан не море нигдар доћ;
вјечни мир и покој нер бдећи ужива,
   блаженство гди је тој, гди гори прибива
с толиком радости, ку нигдар на свијети
   мојојзи слабости није дано изријети;
зач су туј све славе с весел'јем при богу,
   све од свијета државе ке саздат не могу,
[у] превишњој свјетлости ка сунцу одсијева
   тер својом свитлости сваки створ огријева.
Земљу лијес и ками затој ћу молити,
   да за ме сузами буде се полити,
да милос од бога не скрати љубави
   тер мене небога све тужбе избави.
Све звијери, све птице јоштер ћу молити,
   прид богом сузице да буду ронити,
једа бог милостив љубави не скрати,
   од мене пакљен гнив да вајме одврати.
Још молим сваки цвијет разлика нарава,
   што земља на сај свијет плодећи саздава,
да свака травица и цвијетје на свијети
   по земљи на ница буде се простријети,
сузице ронећи с великом горкости,
   богу се молећи, да мој гријех опрости;
и да ми да милос, и да ми да помоћ,
   из мрака на свитлос у своје дворе доћ.
Зач се јур ноћ мрачна и тмаста приправи,
   да тужна и плачна у прах ме растави,
гди је тмаста тамница, и гди ћу скоро прит
   и црвом храница од мога тијела бит.
А нијесам становит тер не имам покоја,
   на који тамо свијет душа ће прит моја:
али ће гори прит у дворе блажене,
   суђена али бит у труде пакљене,
од кога вај труда и смртне жалости
   сва трепте ма уда и зглоби и кости.
Вас трептим у костех, и јави и у сан,
   јак риба на остех трептећи мора ван.
Затој ћу од ријека све мноштво сад звати,
   прије нер ме смрт пријека у пепел обрати,
у грозне да сузе буду се сатворит,
   и мој дух од узе пакљене слободит.
Тијем боже дар ми дај, ако ми бит море,
   докли дух на свијет сај у мени копоре,
да Сава и Драва и Дунав и Латана,
   Вардар и Мурава, и Бар и Бојана,
Висла и Турица, Тибишка и Боштеријен,
   Тиса и Марица, Неретва, Тимот, Дријен,
По, Рено и Родан, и Тевер и Тицин
   и Амон и Јордан, Еригон, -
Тигрис, Еуфратес, и Гантес и Нило
   у сузе и у болес све се тој створило,
рад мене да плачу у сузе до гроба,
   једа ме оплачу свијех гријеха и злоба.
Зач саме за дости није тужбе ни мој плач,
   од вјечне жалости слободит мене тач,
да мој дух сахрањен најде се прид богом,
   ки је вас израњен и гријехом и злобом.
Још вајмех за сву моћ ја, у сузах ки пловем,
   кликују на помоћ из гласа и зовем и
све бријеге и горе, главице и планине,
   и слано све море, језера и блатине,
долине, потоке, рудине и поља,
   све од свијета отоке поморске до шкоља,
мркијенте и секе, све јазе, све спиле,
   све јаме дубоке, све гридје и гомиле;
напокон сва врјела живућијех вода свијех,
   која су изврјела из уда земаљсцијех:
у плач се створите рад мене небога,
   и тај плач пошљите с уздахом прид бога,
једа ме помили тер мој плач прикрати,
   да мој дух ки цвили весел'јем наплати.
Дуб зелен али сух, алити ки вене,
   и сваки живи дух, све цвили врх мене,
навлаш удовице и удане све жене
   вај и све дјевице жалите сад мене,
и остали народ вас од верних крстјана;
   слиште мој плачан глас по свијети свих страна,
једнага у дружби тер са мном вајмех сад
   цвилите у тужби, цвилите бога рад,
јаох једа сузице, ке ћемо сад пролит,
   на он свијет прид лице од бога буду прит;
да мене грјешника помили притужна,
   прије нер ме смрт пријека посвоји за сужна.
Зач није моћ по том [ни плакат] ни цвијелит,
   када смрт животом буде ме раздијелит.
Тијем обноћ и обноћ у сузах приљутијех
   перем се јадован од зледи минутијех,
једа чист и опран, у сузах бољежнив,
   прит буду у твој стан, мој боже милостив.
Сунце ћу још звати и мисец над нами,
   да свитлос прикрати са свијеми звијездами,
с мјесецем сунце тој и звијезде остале
   да трудан живот мој на сврси пожале;
све звијезде небеске нека сад познају,
   од тужбе земаљске како се растају;
зач приде час и дан да живот мој скрати,
   да буду мртви сан у гробу заспати,
у гробу гди ће стат ме тијело и кости,
   и вјечни санак спат у мрклој тамности,
докли бог буде прит у облацијех приславан,
   поновит и судит по пламу свијет таман.
Тијем сунце на неби са свијеми звијездами,
   молим се ја теби, поли' се сузами,
једа се ма жалос и горк плач с бољезни
   обрати у радос при божјој љувезни,
тер на ме погледа блазијема очима,
   ки трепти и преда и велик страх има,
како ће разлоге прид богом придати
   за зледи за многе, ке није моћ збрајати,
за које пакљен јаз, кад мој дух примине,
   отворен стоји вас, да га прије позине.
Тијем вајмех у плачу, сузами полит вас,
   у вишњу полачу посилам тужан глас,
сви свети и светице који су у слави
   да паду на нице пред божјом љубави,
једа бог милостив љубави не скрати,
   расрду и свој гњив да од мене одврати,
и својом области да обрани још мене
   од вјечне пропасти и од муке пакљене.
Анђелсци сви дуси у слави небеској,
   и ви сад у тузи позрите живот мој,
мој живот ки цвијели, и ћути тужицу,
   јаки све тко дијели од тијела душицу.
Љувено затој вас ја молим за сву моћ,
   на ови смртни час немојте мене оћ;
зач трудан дух се мој од тијела раставља,
   на веле тужан бој вај тер се сад справља.
Зач се су све силе из јаме пакљене
   једнага скупиле на трудна на мене,
на мене притужна тер справ не све стоје,
   за роба и сужна да ме прије посвоје.
А ја сам нејаки и слабе кријепости,
   добити бој таки без божје милости.
Затој вас свијех мољу, о дуси блажени,
   у овуј невољу помозте ви мени,
да моја душица с вами се обрани,
   и од вјечнијех узица блаженством сахрани.
О славна госпоје, а сада мимо све
   на молбе на моје приклони уши тве,
зач приде бриме и час кликоват с бољезни,
   да те мој плачан глас приведе к љувезни;
о мајко и дијево, ар се сад од јада
   жив камен и дријево у тужби распада,
гди тијело ме у прах сврнут се јур справи,
   а тужан мој уздах к теби се одправи,
и сузе приљуте, ке роним скрушено,
   у твој крил и скуте да примиш скрушено.
О звијездо данице, источна свитлости,
   мајко и краљице пуна све милости,
приславне тве уши да чују непокој,
   на смрти гди тужи чемеран живот мој,
ки се јур скончава и к земљи јур справи
   и теби придава с великом љубави.
Тијем дијево пречиста и круно свијех госпој,
   чин' да није за ништа при теби живот мој,
и мој плач приврући и с плачем тужан глас,
   сузами перући јадовни мој образ,
блажене тве уши вај једа буду чут
   мој живот ки тужи у толи плач приљут.
Зашто сам становит, да тамо, дјевице,
   проходе на он свит скрушене сузице,
госпоје приславна, а ти си по вас вик
   примити приправна сузице од грјешник,
од онијех најлише, ки с плачем у вају
   кад се смрт приближе, теби се придају.
Зач Јесус приславан, вас расап видећи,
   није пролио крв заман на крижу висећи,
придраги синак твој, нер смрти не сцијени,
   изгубљен народ свој да собом замијени;
тер своја смрт пријека с горуштом љубави
   гријешнога чловјека сужанства слободи.
Тијем дијево придрага, докли сам вајмех жив;
   чин да те примага ови плач бољежнив;
виђ живац од суза, ки слуга твој проли,
   тер синка Јесуса љувено помоли,
на ови мој смртни час да својом области
   не да ми у пропас пакљену упасти.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.