Абсалон синко мој, мој синко љувени,
сконча ме непокој и немир пакљени,
у сузах пловући, ћутећи горки јад,
пријеку смрт желећи, да умрем тебе рад.
А смрт је зацкнијела и неће лук справит,
да мој дух од тијела сад буде раставит;
зач волим умријети и жив бит не хају,
нер с плачем на свијети да у тузи дни трају.
Абсалон синко мој, предраги мој сину,
вај не вијем што би тој тер ми тач погину!
Једина љубави, што тебе драгога
са мном смрт растави, реци ми рад бога;
пријека смрт тер такој жељно ме расцвијели,
прије рока живот мој да с тијелом раздијели,
да мојој старости ка жељно уздише
вјекуште жалости до гроба не липше,
плач, тужба и жалос од плача и од душе
по све дни му старос до гроба да друже;
тужећи да такој с тобоме раздиљен
сконча ме непокој у плачу расцвиљен.
Зач плачан остају без твоје љубезни,
тер умријет не хају од веље бољезни.
Вај, тко ми прида глас и ш њим плач и тужбу,
Абсалон да за влас обисну о дубу,
моја га тужица до гроба слиједила,
и онај му стрилица срдачце пробила,
ка оштра сулица ме срце пропаде,
Абсалон на ница по земљи гди паде.
Бирајте дворани, кушајте дјевице,
и мајке избране и све удовице,
тер чинте прави суд, гди може на свијети
ме срце толик труд и жалос поднијети,
складаје грозни плач у вељој незгоди,
гди мој дух бридак мач објестран проходи.
I ви све госпоје са мноме у дружбу
јадове све моје дијелите и тужбу,
зач вријеме пришло јес са мноме цвијелити,
и жалос и болес на пола дијелити.
Ох, злате прстене тијем врз'те све с рука,
покли је труд мене обујмил и мука;
и бисер и свилу проносит немојте,
у мрклом тамнилу дресело нер стојте.
Војници прида мном и ви сви станите,
витешка гори дном тер копја сврните;
храбрена с главице још перја двигните,
и ваше коњице све црније[м] покрите;
и злаћене штите и оружје ваше сад
све прахом поспите, молим вас бога рад,
нека се да знати по свему русагу,
које краљ зло пати, изгубив сву снагу,
црнило ки носи за толик непокој
и у бога смрт проси, да скрати живот свој,
горчије од јада гди вајмех цвијелећи
дух му се распада од тијела дијелећи,
гди тај плач проводи у тужби тер такој
на он свит проходи чемеран уздах свој,
и своје сузице, које се пролише
од веље тужице, жив камен пробише.
Тијем небо сад зовем и земљу на мој плач,
у сузах гди пловем цвилећи вајмех тач,
и небо да ћути и земља да чује,
у чемер приљути како краљ тугује.
Абсалон вајмех вај, вај моја љувезни,
могу ли на свијет сај веће бит бољезни,
бољезан нер моја и мој плач и жалос,
покли је тај твоја погибла сва младос;
смрт твојој младости гди живот прикрати,
а моје старости све у плач обрати.
Абсалон синко мој, Абсалон, Абсалон,
покли је хтил такој несрећни тај закон,
да нас смрт разлучи и свасма раздвоји,
и дух мој да мучи и у тужби да стоји,
без тебе чему је чемеран живот мој,
да у плачу тугује бољезнив отац твој?
Чему је моја влас, краљеват у круни,
покли тај плачан глас тужбе ме напуни?
Што ли се краљ зовем, поколи цвилећи
у сузах вас пловем, тужан дух дијелећи?
Чему је сва служба, чему су дворани,
покли ме тај тужба налијепом израни?
Чему су полаче и остале радости,
поколи краљ плаче за твојом младости?
Чему је све благо и злато на свијети
и камен'је драго, покли је умријети?
Абсалон љувени, који хтје вајмех суд,
у старос да мени оставиш толик труд,
да с раном без лијека мој се плач умножи,
докли ме смрт пријека у земљу положи;
цвилећи мало жив гди уздишем од јада,
а уздах мој бољезнив на он свит пропада!
Абсалон срчани, придраги синко мој,
устани устани да видиш непокој,
приљута гди змија и жалос и туга
ме срце извија с коријенком из круга;
зач својом љубави безредно смрт пријека
свасма ме растави, вајмех ми, до вијека.
Вај, ну ћу бољежнив сву хвалу дат богу,
у земљу покли жив копат се не могу,
и перја не можем ни крила сад стећи,
из плача да можем на небо утећи.
Ну покли не скрати вишњи бог поглед свој,
да у земљу обрати чемеран живот мој,
црнилом полаче покри'те свијех страна,
до гроба да плаче ма старос скончана;
дворане придрази, љувено молим вас,
покли се прогласи јадовит ови глас,
не тјеш' ме ниткоре, ни ми дај разговор,
дочијем се сатворе ме сузе у мрамор;
зач ћу прије издахнут, ћутећи тужицу,
нер ли ће присахнут ме сузе на лицу;
зач ми се подоба, да цвијелит ја буду
за синком до гроба у муци и труду.
