Разбирајте сви народи
од Марије веље туге,
ка на свијети не има друге
у жалости ку проводи,
гди Јесуса синка драга
на криоцу је протегнула,
и од јада је сва свенула
тер се над њим принемага.
Земља и лијес и жив ками
тер се пуца тер се двоји;
гди над њиме плачна стоји
и умива се сва сузами.
Тер сузами ке пролијева,
свому синку љуте ране,
вајмех мени, по све стране
и опира и умива.
Тко да грозно још не плаче,
гди су туге, гди су јади,
из главице гди му вади
тужна мајка љуте драче!
Које толи горке бише,
тер около са свијех страна
свету главу до мождана
пропадоше и пробише.
Тер повену и проблиједи
сваки листак од травице,
од чемера и тужице,
синку ране гди повриједи.
Још кликује у вељој сјети:
је ли која мајка тужна
веће плачна и веће сузна
гди остала сад на свијети,
нер ли синко ја остају,
твоја мајка бољежнива,
веће мртва нер ли жива,
у тужици и у вају!
Тер мој синко, вајмех сада,
у бољезни цвилим плачна,
ме срдачце рана мачна
сад пробија и пропада,
гди трнова тај круница
главу ти је сву пробила,
тер у крви твоја била
огрезнуше рајска лица.
Тко да мене још не жали,
гди ја вену и сва блидим,
гди т' главицу ружну видим,
куд су власе подирали.
Јаох толи је твоја слава;
гди около са свијех страна
шупља стоји до мождана
твоја синко света глава!
Што модрице те насташе
по светому твому лицу,
оружници заушницу
драги синко кад ти даше!
I присвете твоје очи
што су такој потамниле,
ке су вајмех свјетље биле
нер ли сунце из источи!
А приславно твоје тило
све је модро и крваво,
све је шупље и ранаво
и нигдјере није цијело.
I у крви, моја части,
од врх главе до потплата,
како комад од скрлата
руменило све омасти.
О Јесусе моја хвало,
како не умрем од жалости,
гди т' је у тијелу све до кости
свето месо одпадало.
Ранице ти љуте даше,
од кијех стоје те шупљине,
мучећи се без кривине
прјеђе синко нер издаше.
Што се такој расрдише,
о жидове жалостиви,
што им Јесус мој сакриви
тер праведну крв пролише?
Мњах, да срца насладише,
кад Јесуса синка мога
љувенога и драгога
љуто бичи измлатише!
Од бољезни и тужице
кад при ступу свезан сташе,
и сузами полијеваше
своје славно свето лице!
Ну ни тогај не би доста,
гди ми синка по свој пути
измлатише бичи љути,
гди при ступу крвав оста;
нер ли у том дотекоше,
нер ли нагло нер ли хрло
мому синку свето грло
вај конопи замакоше.
Трнов венчац пак савише
тер на своју свету главу
искубену и крваву
много ружно поставише!
Тер се њиме ругајући,
справив трсти и палице,
попљуваше свето лице
по глави га лупајући!
Још ми срце грозно плаче,
гди га трстјем туј млаћаху,
тер му главу попадаху
до мождана љуте драче.
Још су јади и тужице,
плачна мајка гди уздише,
гди Јесусу туј покрише
своје славно свето лице
оружници приходећи,
дајући му заушнице,
и шаками завратнице
и од руга говорећи:
Тко те бије, тко те млати,
пророкуј нам, божи сину,
и реци нам сад истину,
тер ти ћемо вјеровати.
О праведни вишњи боже,
тијем се чудим и снебивам,
те жалости гди разбирам,
како земља трпјет може,
гди се њиме наругаше
и створен'је створцу свому,
Исукрсту синку мому,
рајско лице попљуваше!
Тешко дријево још туј збише
од светога крижа тамо,
те га њему туј на рамо
веле трудну навалише.
Вај колика жалос сташе,
гди под крижем ступајући,
жидови га лупајући,
трудан Јесус посрташе.
Тко би збројил оне јаде,
једва Јесус гди ходећи
и теготу туј носећи
насрјед пута на тли паде.
А ја почех кликовати:
о жидови свијех вас мољу,
у овуј тугу и невољу
хотијте се смиловати.
Малу од вас љубав просим,
помилујте мајку плачну,
ка у срцу рану мачну
од жалости тужна носим:
једа може љубав бити,
дајте мени, да ја мучим,
трудна синка да изручим,
ја ћу тежак криж носити!
К милости се приклоните,
ја вас молим веле драго,
слободите моје благо
а за њ мене разапните.
Ну ни тогај не хајаше,
тер Јесуса благо моје
гди по земљи прострт стоје,
ногами га поплесаше;
и на њега напираху,
тер му браду тер му главу
учинише сву крваву,
гди му власе подираху.
Бијаху га и млаћаху,
тер ногами тер шаками,
да се пуца живи ками,
ке му труде задаваху!
Ногами га још тлачаху
и конопом за бољезан,
кијем за грло бјеше свезан,
по земљи га повлачаху.
I цвилећи сва у јаду
ктијах к њему приступити,
да би ми га пољубити,
да над њиме мртва паду;
ну не море тој ми бити,
зач код мене који стаху
посионо ме одпираху,
да не могу к њему прити.
Сви се на ме изврнуше,
како вуци како лави,
без милости и љубави
тер мном к земљи посрнуше.
Ну не хајах мртва бити
и да мене туј задаве,
а да трнов венчац с главе
могу синку уграбити;
трнов венчац толи љути,
који чини срце моје
да се пукне све на двоје,
смртни пораз да оћути;
зач се мој дух распадаше,
гди около са свијех страна
трнов венчац до мождана
свету главу пропадаше.
Тер се усилах ја небога
проз војнике силом проћи,
једа како могу доћи
до Јесуса синка мога!
Тер болезно уздисаху,
гдје ја цвијељах, гди ја плаках;
једва ходе гдје посртах,
од земље ме подвизаху.
Тко би могао плач збројити,
грозне сузе гдје пролише,
оној мјесто кад видише,
гди те хтјеху уморити.
I смути се све створен'је
и створи се све у сузе,
кад од тебе мој Јесусе
чуше плачно говорен'је,
Гдје под крижем ти ходећи
чу за собом плачне сузе,
тер се обрати мој Јесусе,
ове ријечи говорећи:
драге сестре и љувене,
грозне сузе уставите,
и веће ме не жалите,
ни плачите врху мене;
врх вас плачте саме саде,
плачте плода и порода,
зач с врјеменом греде згода,
да гнијев божји врх вас паде.
Доћ ће жалос и порази
и од глада и од рати,
кад вам се ће зажимати
на врх главе ваши власи.
Тадај ћете говорити:
све блажене жене биле,
које нијесу породиле
и ке неће породити.
Доћ ће вријеме, да цвијелите,
када ћете горам рећи:
падите нам врху плећи
и бријегови нас покри'те.
Зашто ћете гладовати,
тере ћете много лацне,
поражене и приплачне,
вашу дјецу благовати.
Кад туђини буду прити,
тер од боја тер од рати
мало вас ће и остати
од покланијех, ки ће бити.
I ки остану не заклани,
да се већа жалос пати,
те ће у робству продавати
и вазда ће бит прогнани.
К томуј се ће пригодити,
да од вашега тогај града
неће остат цијела зграда,
ку вам неће оборити.
Што ли сила не обори,
тој ће чинит од пламена,
у миринах до камена
и до пијеска све погори.
Те би ријечи зламените
живи мрамор растопиле,
и на милос приклониле
дивје звијери страховите;
а не може љубав бити,
да жидови ти немили,
ки те бјеху обујмили,
да те буду опростити;
али руке твоје бијеле
да т' слободе и одријеше,
на смрт с тобом да не пријеше
и да ми те тач не цвијеле.
Нер почеше прискакати
тер уз ребра тер уз плећа,
нека ти је жалос већа,
љуте ударце прислањати.
Влачаху те за конопе,
и гди тебе повлачаху,
капље крви свуд падаху
и маштаху твоје стопе.
Ну на мјесту кад ве бише,
гдје те хтјеху разапети,
синко драги и присвети,
све т' жалости поновише.
Гдје те по тлех повалише,
пак мој синко, злато моје,
вајмех наго тијело твоје
туј на крижу поставише;
и свезаше т' ноге и руке
тер свом силом што могоше,
по крижу те протегоше,
да ти даду веће муке.
Тугу к тузи још придаше,
гдје протегнут такој стоје
све ногами тијело твоје,
мој Јесусе, поплесаше.
I по том те протегоше,
драги синко приблажени,
вајмех мајци поражени,
љуте чавле донесоше;
све жалости и тужице
тер минуте поновише,
гди т' на крижу вај пробише
свете руке и ножице.
I кад ми ти туј прибише
твоје тијело голо и наго,
о Јесусе моје благо,
на крижу га узвисише,
да тој тијело твоје свето,
са свијех страна с десна и с лијева,
приблажену крв пролијева
меу лупежи све распето.
Још ме грозно расцвијелише,
гдје сукњицу вајмех леле,
ку су руке моје плеле,
разбојници раздијелише;
и раста се све у пече
моје срце јаох од леда,
кад ме с крижа ти погледа
и љувено мени рече:
ето жено синка твога,
на мени га сад измијени,
о такој га вазда сцијени
како мене придрагога.
Што се јоште не разлучи
од жалости душа моја,
кад ме с крижа љубав твоја
ученику припоручи!
Тер на крижу ти покличе:
придају ти мајку моју,
да ју вазмеш како своју,
мој Иване учениче.
О замјено жалостива,
што не пукнух сва од јада,
на чем мијених синка сада,
тужна мајка бољежљива!
Удовица тер остају
вајмех мени у тамнилу,
мртва синка гдје на крилу
моје руке протезају.
Што се јоште не растави
моје срце од пораза,
гди покличе ти из гласа:
што ме боже сад остави!
Још се душа моја скрати
и сврнух се сва у сузе,
када поче мој Јесусе
трудан с крижа кликовати:
јур се снага сконча у мени,
на ме тужна погледајте,
жеђахну ми пити дајте,
драги пуче и љувени.
I не даше винца пити
мому синку бољежљиву,
веће мртву нер ли живу,
да дух буде покријепити;
оцта и жучи нер смијешаше,
без љубави и милости,
тер притрудне те горкости
из спенге му пити даше.
Тер туј жесточ кад окуси,
вај одврати своје лице,
од жалости и тужице
бољежљиво тер просузи;
и сузећи плачно рече:
јурве се је све скончало
и ништоре није остало,
свето писмо да се стеле.
Напокон се поновише
све тужице и жалости,
о Јесусе ма сладости,
к небу главу кад подвиже,
на скончан'ју од све муке
велијем гласом кликујући,
оцу свому придајући
приблажени дух у руке.
По том синко, ма љубави,
приклонивши свету главу,
сву ранаву и крваву,
с душицом се пак растави.
Земља и лијес тер процвијели,
и раста се камен живи,
вајмех мајци бољежљиви,
гдје се с духом ти раздијели.
Још Јесусе кад издаше,
вас свијет оста у тамности,
од бољезни и жалости
и мрклине свуд насташе.
Сунце и мјесец потамњеше,
о Јесусе ма љубави,
и осташе сви крвави,
мртва тебе кад видјеше.
Вишњи двори, вишњи крами,
још мој синко кад издаше,
полише се и опраше
од жалости сви сузами,
и од трешње вас свијет стрепти
у жалости тугујући;
свога створца жалујући,
кад испусти дух присвети;
и црква се сва раздијели
с врха земљи тер сва пуче,
зач не може стати муче,
за Јесусом да не цвијели.
Већа жалос још је била,
када синак мој издаше,
гдје од мртвијех туј усташе
из гробова мртва тијела.
Тај се чуда показаше
вајмех толи зламенита,
а срдачца каменита
од жидова тврда осташе.
Не хтјеше се приклонити
ни к љубави ни к милости,
видећи те трудна дости,
да те буду слободити;
нер сулицу наоштрише,
толи горку и приљуту,
тер на крижу растегнуту
свете прси отворише,
да Јесусе, дико моја,
тој приславно тијело твоје
ни на крижу мртво стоје
не има мира ни покоја.
Тијем кликују сад на тужбу
плачне мајке расцвиљене,
ке су синци раздијељене,
да су са мном све у дружбу.
I вас на плач на мој зову,
драге сестре удовице,
и причисте све дјевице,
ке у сузах грозно плову.
Све теците и придите,
милостиво свијех вас мољу,
моју тугу и невољу
да чујете и видите,
жалостива коли јесам
и срце се ме подира,
смртне туге гдје разбира;
мртва синка гдје протезам.
Затој са мном све тужите,
тер ме мајку жалостиву,
веће мртву нер ли живу,
у жалости садружите;
зач сам тужна и небога
садружила веље муке,
гледајући ноге и руке
мога синка придрагога,
тер се пуца срце моје,
тужни мајци вајмех мени,
о Јесусе мој љувени,
гдје ти длане шупље стоје.
Ја небога поражена
тер се чудим и снебивам,
гди разбирам и приживам
расцвиљена врх свијех жена,
јаох то ли су руке твоје
небо и земљу ке створише,
а чавли их тач пробише,
о Јесусе злато моје;
и то ли су ноге твоје,
које море пригазише
и нигдјер се не сквасише,
а прибјене сада стоје!
К томуј чезну, к томуј предам,
к томуј грозно вајмех цвијелим
и од тијела душу дијелим,
гдје на прсех рану гледам,
коју копјом отворише,
гдје на крижу наг висаше,
тер ти мртву, ком издаше,
твој у драгу крв пролише.
А ја не вијем за ко дјело
теби мртву, теби нагу,
да т' пролију крв придрагу,
прободоше твоје тијело!
Тер се чудим, што не одпаде
од витеза тај десница,
оштро копје и сулица
твоје прси кад пропаде.
Тер на персех твојијех стоји
отворена рана љута,
да весел'ја сва минута
с плачном мајком смрт раздвоји.
Чијем ли тебе потворише,
за које ли твоје злобе
све ти [ш]кљане и све зглобе
у твом тијелу отворише!
Тер сва вену и сва блидим
од жалости поражена,
твоја уда приблажена
растворена гдје сад видим.
Тијем се хоће мајка твоја
од жалости растворити,
гдје не може прибројити
љуте ране те без броја.
Јоште венем сва од труда
и срце се ме растаје,
тужни целов размишљаје,
кијем целова тебе Јуда.
Тврдо срце што у пече
његово се не растави
од милости и љубави,
кад му синко тихо рече:
Јуда драги и љувени,
твому мештру реци сада,
која мисао тебе влада,
тер целовом приде к мени.
Тер ја не вијем, трудна мајка,
Јуда тужни учениче,
вај проклети невјерниче,
што жестоко не проплака,
кад приведе војску оружну,
толи нагло толи хрло,
тер Јесусу свето грло
завезаше како сужну!
Конопом га заврзоше,
да му даду веће труде,
докли њега на смрт суде
тер га хрло повукоше.
Вајмех Јуда, кад бих знала,
да ћеш продат мештра твога,
Исукрста синка мога,
сукњицу бих ја продала;
и к тому бих припросила,
да одкупим злато моје,
тер лакомо срце твоје
пјенезом бих зајазила.
Још срдачце моје плаче
од велике вајмех тужбе,
гдје не бјеше твоје дружбе,
да те здружи до полаче.
Тер су туге и порази,
кад те војске обтекоше,
сви се од тебе разбјегоше
ученици твоји дрази.
На Петра се јоште тужу,
на Петра ћу још плакати,
ки хотјеше за те дати
своје тијело и своју душу;
а по гласу службенице,
у полачу гдје притече,
туј се тебе триш одрече,
сакриваје своје лице.
Још ћу цвијелит и тужити
на Пилата невјернога,
ки Јесуса праведнога
на смрт хотје одсудити.
Вељу жалос тер проводим
размишљаје у срцу мому,
када рече пуку свому:
права Јесуса ја находим;
тијем ћу руке сад умити
од праведне крви своје,
да не будем душе моје
за њ праведно изгубити.
По том рече о Пилате:
ото Јесус, вазмите га,
и на вољу водите га
и судите како знате.
I Барабу опростише,
а Јесуса мога сина,
милостива господина,
по тлех драгу крв пролише.
То ли суди прави бише,
да опросте разбојника,
а Јесуса мога синка
без кривине уморише!
О небески вишњи боже,
што Јесусу смрт не прости,
од бољезни и од жалости
кад се у врту принеможе?
Гдје клечећи сам на трави
размишљаје своје муке,
придавши се теби у руке,
по тлех проли зној крвави.
Тврдо ти би срце било
и мраморно и каменито,
вај да не би јадовито
од бољезни процвилило,
размишљаје онуј болес
и онуј жалос и тужицу,
гдје пригорку туј здравицу
приказа му анђел с небес;
гди му поче говорити:
твој те отац сад поздрави,
ну Јесусе сад се справи,
туј здравицу сву попити.
Прида калеж синку мому;
ну жалосно видјет бјеше,
гдје к небесом руке движе
молећи се оцу свому:
Оче драги, позри доли
и погледај згар с висина
јединога твога сина;
ки скрушено тебе моли.
Чин' да калеж пун горкости
ови прође мимо мене,
рад кога ми душа вене,
зач је попит трудан дости.
Ну је справна душа моја
туј здравицу сву попити,
и моју ћу крв пролити,
да се збуде воља твоја.
Како трпјет вајмех може,
видјев синка бољежљива
гдје крвави зној пролијева,
о небески вишњи боже?
Могаше ли доста бити
једна капља крви драге,
вишњи оче, све русаге
од сужанства одкупити;
нег још облас пуку пода,
ки ме велми расцвијелише
и синком ме раздијелише,
над кијем грозно плачу сада.
Тер мој синак прав издаше,
вас израњен и вас избјен,
и на крижу чавли прибјен,
без кривине кога издаше.
Тијем ћу мајка плачна бити,
о Јесусе ма љубави,
зач могаше зној крвави
све народе искупити;
отац такој нер одлучи,
да свој синак умријет буде,
да поднесе смртне труде,
собом народ да изручи.
Што ли с небес згар не приде
од анђела вишња слава,
мртва Исуса и крвава
да на мому криоцу виде?
да их будем упросити,
гди је веља њих љувезан,
тер жестоку туј бољезан
сада могу подносити,
гдје сву славу од небеса
и сву радос од анђела
на криоцу сам ја протегла,
ка се у крви сва поплеса.
Што тај дружба не хтје прити,
ја бих тужна рада знати,
кад Јесуса војска ухити,
хотећи га уморити,
да жидовске сатру силе
и да отму мога сина,
небескога господина,
да ме ш њиме не раздијеле;
тер ја не бих сад остала
уцвијељена удовица,
ни бих моја блиједа лица
грозном сузом опирала,
вај на крилу растезаје
мртва синка и ранава,
толи ружна и крвава,
гдје се душа ма растаје.
Душа моја још од тила
коријепи се и подира,
поздрављен'је гди разбира
од анђела од Габријела,
ки ме узвиси врх свијех жена,
гди прида мном на тли клече,
и умиљено мени рече:
здраво дијево приблажена,
придох ти се поклонити,
и отац те згар поздрави
и милос ти сад објави,
да ћеш синка породити;
од утробе, дијево, твоје
кога будеш породити,
блажени ће вазда бити
у небеској слави стоје.
А овој сада сва тај слава
мени се је прикратила,
и у тужбу се је обратила
тер небога нијесам здрава;
нијесам здрава ни весела;
бољежљива нер сам дости
у печали и у жалости
над Јесусом влас расплела.
Тер што мени сад помага
од анђела поздрављен'је,
покли видјех растављен'је
од Јесуса мога блага?
Драги пуче, тебе молим,
вајмех мало ну постојте,
и копати још немојте
синка, над кијем сузе роним,
да чујете плачне гласе
јаох од мене удовице,
која себи из главице
све подирам моје власе.
С дразијем синком зач се растах
за то на вас велми тужу,
што увриједисте моју душу,
тер сва плачна мајка остах.
Вајмех пуце изабрани,
што ми такој без љубави
свега синка окрвави
и свега ми љуто израни?
Драги пуче и љувени,
што нехарни толи бисте,
тер ми синка умористе
без кривине вајмех мени!
Тој ли бише онеј службе
од пријазни и љубави,
кад вас синак мој избави
од сужанства и од тужбе?
Зач се по њем сахранисте,
драги пуче изабрани,
и десницом свијех обрани,
кад Египат поробисте.
А ви њега расцвијелисте
и учинисте гола и нага,
и сукњицу мога блага
меју собом раздијелисте.
По копну вас још проводи
прико мора црвенога,
гди не скваси ниткор нога,
и од војске вас ослободи!
А ви њега како сужна
савезана поведосте,
и на крижу протегосте
бољежљива и велми тужна!
Изведе вас из Египта,
тер пустињом много дана,
гдје падаше с небес мана,
од глада вас свијех напита;
а ви њему за тој дјело,
кад се њиме наругасте,
много грдо попљувасте
своје славно лице бијело!
I пустињом такој ходе
мој вас синак туј насити,
и жеднијем се да напити
од камена живе воде;
а ви њему оцат љути
заједно жучи измијешасте
и спенгом му пити дасте,
нека већу жалос ћути.
Многе краље под вас сложи,
и слободи вас од робства,
да вам земље и господства
и ваш народ велми умножи.
А ви трнов венчац свисте,
тер на свету своју главу,
оскубену и крваву,
свому краљу постависте;
вас израњен гдје до кости
на крижу се још поболи,
с плачем оца тер помоли,
да вам вашу злобу прости.
А трпјет га не могосте,
прибјен к дријеву гдје висаше,
оштријем копјом, ком издаше,
нер му прси прободосте.
Ото пуче, испунисте
на Јесусу жалос сваку,
јаох и мене тужну мајку
сада ш њиме разлучисте!
Затој веће не крсмајте,
нер ли мене бољежљиву
с мртвијем синком вајмех живу
сад у земљу укопајте,
нека у земљу укопана
мртва синка ја садружим,
да не цвилим, да не тужим,
толи грозило расплакана.
