Трипче де Утолче/Трећи чин
| ←Други чин | Трипче де Утолче Писац: Марин Држић Трећи чин |
Четврти чин→ |
Први призор
уреди
ЈЕЂУПКА: Господичне, дивичице, је ли гди ка душа? Уми ли ми казати гдје стоји Трипче де Утолче?
ТРИПЧЕ: Тко је оно? Тко Трипчета пита? Трипче би и мину! Не ишти веће нитко Трипчета: Трипче је приминуо, у поргаторију је Трипче, своје гријехе пурга; његова жена тако хоће е ла суа мала дисаввентура!
ЈЕЂУПКА: Теке чујем гору бесједит, а не видим никогар. Гди стоји Трипче де Утолче? Је ли гди тука?
ТРИПЧЕ: Ах, ти ли си, моја сибилије, моја профетесе?
ЈЕЂУПКА: Господине, дошла сам, донила сам све што је потрјебе, како ми си рекал.
ТРИПЧЕ: Ти си добра дошла, ма у зло бријеме; већа моћ већу примага и придобива. Велике кућне смеће и дјавли који се су увргли чинили ми су заборавит моју немоћ. Веље, веље, моја профетесе, туге ме су обујмиле, ер ја блажен, блажен бих био, да се моје све туге у килу обрате, и да ино није моје фастидијо нег крепадура, ер би ти од ње ремедијо била: ти би ме од киле оздравила и од свијех туга. Ма други је пез на мојијех плећу, а то је жена својевољна, жена ка ме је учинила од човјека јељенком с рогами. Пацијенција, буд' све за боље!
ЈЕЂУПКА: Хај, хај, чуда вељијех којијех се наслушах! Веље су туге твоје: видим, жалим те, болим се. Ја хоћу се опет врнути ка стану, да вазмем коријења; будем тебе научити, да знаш твоја домаћа куди гре, камо гре, које после послује. Другога коријења хоћу ти дат, да ти заборави свакога, тебе самога да љуби и да ш њом миран живот животујеш.
ТРИПЧЕ: Ах, моја сибилије, кад би то учинила, изела би из пургаторија човјека мартира ки је мучен фра ле аниме дамнаде дел пургаторио.
ЈЕЂУПКА: На моју веру, будем те слободити тих туга! I грем сада, дочекај ме тука.
ТРИПЧЕ: Ако бих и ктио, не могу изит: тако хоће моја Манде. Сиа ин бонора! Пацијенција!
Други призор
уреди
МАНДЕ: Хвала Богу није никога на плаци: неће ме ниткор видјети! А богме т' не узех зла бримена с оњезијем дубровачкијем властелином, тако и не надавши се да би се Трипче, мој муж, и друговја опио, да се ја овакога добра брјемена наузмем; ер богме т' ш њиме не знам што је добро ни што је добар дан. Луда сам и досле била, ер нисам узела добро кад сам могла. Ма, брижна, је ли се Трипче растризнил? Да узазна ер сам надвору била, заклал би ме! Поћу тихо врата отворит. Сјетна, одизнутра је њетко затворил! - Ката, Ката!
ТРИПЧЕ: Тко Кату зове? Који је оно младић у мојијех хаљинах? Мило ти ти стоје моје хаљине, гиздави младићу!
МАНДЕ: Трипче, чему си затворил кућу? Ди је Ката?
ТРИПЧЕ: Ах, Манда, ти си ли? На солацу си била? Драго ми је, ер умијеш добра бремена узет изван свијех осталијех добријех жена.
МАНДЕ: Трипче, што су те ријечи? Али мниш да сам на ком злу била?
ТРИПЧЕ: У тебе је кључ! Ти си веће госпођа од куће и сама од себе: ходи на солац куд ти од воље доходи. Трипче је затворен у тамници, жена му сама у мушцијех хаљинах танце, с туђијем људми танце изводи.
МАНДЕ: Брижна, што су те ријечи? Али си јоште пјан? Мним да си пјан њешто снио.
ТРИПЧЕ: Ја сам пјан, ја сам махнит. Пођ' ишти другу кућу.
МАНДЕ: Камо ћу ит, срамото моја? Вазда ме си ти срамотил.
ТРИПЧЕ: Знаћеш, кучко једна, рибаодо, зла жено, којијем путом греш и ке игре играш! Нека ти дођу братја, по ке сам послао.
МАНДЕ: Трипче, што је то? Што су те ствари? Заклинам те живим Богом, отвори ми кућу, не срамоти ме, ер се сад заклах, тер ће рит да ме с' ти заклал, тер ти ће главу усић.
ТРИПЧЕ: Закољи се, удави се, објеси се! Нећ' ти веће у моју кућу; курбе неће у моју кућу!
МАНДЕ: Јаохи мени! Да ти Бог прости! Ја веће идох, тер се заклах. Моја душа да ти добром плати ову срамоту на оному свијету!
ТРИПЧЕ: Кољи се, зла жено, а одавна се си заклала тијем путом ходећи.
Трећи призор
уреди
МАНДЕ: Јаохи мени! Брижна ја, сјетна, тужна ја, што ћу сада? Камо ћу сада? Ја остах ружна, осрамоћена! Брижна, изнутра се је затворил, не могу уљести у кућу; поћу се опета к вратом врнути, једа ме како срјећа поможе, да отвори ромазин изнутра, а у мене је кључ од браве. Сјетна Манде, љубовника стекла, а брижна у љубав зашла! А не вим камо се Ката дје, тужна вазда.
Четврти призор
уреди
КАТА: Богме т' ја не могох чекат толико прћије ка ми има доћ. Чеках и чеках, и омрази ми се. Тешко свакој младици која стара чека; да је ки младић, како би к мени дотрчал! Речено је: "Ћаћка стара, а љубовника млада"; ма, ако је и стар, истом да му прћију измем из рука. Поћу видјет што чини моја госпођа Манде; мним богме да боље стоји нег сам ја стала: ја сама, а она с младићем како гарофао; ја студена, а она уз добар кожух који је грије, да јо' није зима. I опет ћу се сада вратити, ако она стареж дође, да му издрлим прћију.
Пети призор
уреди
ЛОНЕ: Анисула, како ти сам рекао, форце ћу од Еркуле чинит, понијећу се како и Орландо, ки на три удире; кад је од потрјебе, ваља да се човјек каже. А ови бенедети и блажени дан чекао сам како Жудјел Месију, сиа ин бона ора! Манде ће данас моја бити!
АНИСУЛА: Сјетна, немо' да тко зна! I кад уљезеш к њој у камару, немој фуњестара отворат, ер неће да ју познаш. Рекла ми је да ти не речем да је она Манде, нег којагоди друга младица лијепа и гиздава. I ти је не зови именом, нег учини твој посао муче. Што ћ' ти ино нег да имаш што си жудио?
ЛОНЕ: Добро, добро! Разумил те сам, све те ћу слушати, моја драга бабко и мајко. Ти ме си данас блажена учинила!
АНИСУЛА: Сјетна старежи! Тко би мнио да је под тизијем сјединам младос толико зелена?
ЛОНЕ: Зелена? Нећу т' друго ријет, питај ју кад узбуде послије, и ход'мо, не губимо бримена! Нека покуцам.
ДЈЕВОЈКА: Анисула, ти ли си? Они пријатељ не може толико чекат.
ЛОНЕ: Враг! Отишла је?
ДЈЕВОЈКА: Ма је рекла опета доћ.
ЛОНЕ: Хвала ти, душа ми се врати!
ДЈЕВОЈКА: Уљези гори, сад ће она доћ.
ЛОНЕ: А ја да уљезем.
АНИСУЛА: Ја нећу ни улазит гору, остај збогом!
ЛОНЕ: Пође ли?
АНИСУЛА: Пођох; старче, чин' да ваљаш!
ЛОНЕ: Стар је тко није млад како сам ја. Пођи збогом!
Шести призор
уреди
АНИСУЛА: Ход' тамо; на меко се ћеш наслонит. Камо је Ката ишла? У најбоље је доба отишла, кучка! Ако узумједбуде, лијепо ти га ће у ступицу ухитит. Ма тко је оно? Тко иде овамо? Ово пара жена Крисе, мештра од скуле, оне махничтине. Он је за љубави отишао! Брижан вазда, малоприје ме је питао гдје Манде стоји, и он сјетан уздише за Мандом; и Манде т' има њеке наморозе од штопела с плутом и од дупле барете. Ко огњу, старци, нека је младим о љубави радит! Ваша је љубав како огањ од сламе, ки се у час ужеже, а у хип се угаси. - Џове, добар ви дан, камо тако греш?
ЏОВЕ: Анисула мајко, да ти се потужим!
АНИСУЛА: Што ће бит?
ЏОВЕ: Она моја сјета, они мој муж, Криса мештар од скуле, јес толико дана, ни ије ни пије, нег све њеке версе компоњава; ни на скулу не настоји, а у вечер до поноћа изван куће стоји. Рекли ми су да дунижа њеку Манду; а кад је дома, све уздише, а у сни све Манду зове. Душом мојом, веће није они ки је био; не знам, сјетна, што ћу ни како ћу!
АНИСУЛА: (Ах, ах, а мене је нашао да му зао посао у ње оправим!)
ЏОВЕ: Да то је истина да за том Мандом иде?
АНИСУЛА: Истина, моја сестрице.
ЏОВЕ: Да ју знам, душом мојом, како бих јој нос одгризла!
АНИСУЛА: Што је она крива, моја сестрице? Немој њу кривит! Ма знаш ка је? Хоћ' да ти га ја од те немоћи оздравим?
ЏОВЕ: Ах, драга, да ти сам слуга и да ти лијепу чâс пошљем.
АНИСУЛА: Хоћ' чинит све што ти ја велим?
ЏОВЕ: Све ћу чинит што ми велиш.
АНИСУЛА: Ход' са мном; научит те ћу да му учиниш једну ствар од које, жî ми ја твоја, као ће оздравит.
ЏОВЕ: Ах, Анисула, ако то буде!
АНИСУЛА: Видјећеш!
Седми призор
уреди
ТРИПЧЕ: Дуго ти ће стат она Јеђупка! Сваки ми се чини час годиште да прије дође. У њој самој стоје све моје сперанце и ото на, како ме ктијаше од крепатуре оздравит, тако ће и моје кућне невоље направит. Ла xе уна гран донна. А ја сам злочес човик; а тако хоће моја Манде, моја жена, ма као веће не буде моја жена бит, ни у моју кућу ступит. Ма ово моје сибилије, мога самога одахнутја у моје туге. - Добра си дошла! Јеси ли донијела?
ЈЕЂУПКА: Донијела сам! Могу ли узит к теби у кућу?
ТРИПЧЕ: Ово и не знам што ћемо учинит. Жена ми је однесла кључ од куће, а одизнутра се брава не може отворит. Курба једна!
ЈЕЂУПКА: Сиди доли на врата, једа мој кључ може отворит.
ТРИПЧЕ: Сада ромазином сам затворио, нека она курба не може доћ ни отворит. Потегнуо сам ромазин; ну виђ мож' ли отворит.
ЈЕЂУПКА: Обрни мојим кључем! I не море се, богме се не море.
ТРИПЧЕ: Чек', поћу одзгар маљиц донит, да обијемо браву.
ЈЕЂУПКА: Господине, немој обијати сада; да ти ја кажем: мој домаћи ковач је. Чуј, ако мож' сити низ фуњестру, да заједно идемо да га зовемо. Не ваља да тако стојиш затворен како у тамници; и ова коријења, моје лијеке, тука на путу, гди свак проходи, не могу казати. Овди нећу ништа чинити.
ТРИПЧЕ: Да што ћеш да се чини?
ЈЕЂУПКА: Сиди низ фуњестру; може се, не буди те страх!
ТРИПЧЕ: Без хаљина сам! Да знаш: она курба однијела ми је хаљине, а ја ћу се у ње хаљине обућ, - ла нецессита не има леџе! А ја да сидем; држи ме, моја сибилије.
ЈЕЂУПКА: Богме како јунак сиде.
ТРИПЧЕ: Ах, моја сибилије, да не имам немоћи - она ме крепадура мори, - био бих жигант, по мису Божију! Заборавих ромазином кућу затворит! Ако она курба дође, може кућу отворит. Цхе еррор цх'хо фатто, а опет се не могу успет. Ах, кило, веле ти ми импачаш! С килом је лашње одзгор сит нег се опет узгору пенат.
ЈЕЂУПКА: Господине, идимо; опет ћемо се сада врнути, не бој се: тко ће отворити?
ТРИПЧЕ: А ми пођ'мо, тер се опет брзо вратимо: Дио те ла манди бона! Једа се с врагом буде заклала, како рече, тер бих се од свијех туга слободио. Ход'мо брзо.
Осми призор
уреди
МАНДЕ: Добра срећо, хвала теби! Отишал је, а рече да је изнутра оставил кућу отворену. Хвала Богу, моћи ћу отворит кућу! Ма што ја стојим тер брже не грем? Ја сам на коњу: ја живот мој и моју чâс сада добих; и ако се не узумјетбудем владат, тот мени! Ма тко иде овамо? Керпе је. - Керпе, камо греш?
КЕРПЕ: Манде, помози Бог! Гди је Трипче?
МАНДЕ: Сјетан твој Трипче! Опил се је, обукал се је у моје хаљине, изајде, не вим камо, к врагу! Керпе, ја зао живот ш њиме живем; а грубе ријечи говори: пијан је њешто снил, тер ме срамоти.
КЕРПЕ: Манда, за ријет истину веле ми је жао да је Трипче таки, по мису Божију! Ја сам пријатељ од ваше куће, ма тко ставља прс међу врата, тако му се и прискрине: ти жена, а он твој муж - у одру ћете акордат све ваше диференције.
МАНДЕ: Жалостан његов мир, кад је онаки!
КЕРПЕ: Ја му ћу говорит и дат му ћу једну репренсијон таку, ер по свету Орсулу и ње дружбу блажену - баста, нека је мени.
МАНДЕ: Да ве ти сам припоручена, и немој му вјероват, ако што узлаже.
КЕРПЕ: Ни теби ни њему нећу лажу вјероват, збогом!
МАНДЕ: Пођи збогом!
Девети призор
уреди
ГРК: Цхие белла терра цхиеста! Цасе белле, пассеггиар белло; лијепе белле мадонне, белло омени, белло цаса, белло вендер буттега, пан, вин, сарделла, огни цоса; ма белле пиу, белле ассаи мадонне; лијепе невјесте - оро, злато, ах, лијепе!
КАТА: Не најдох Манде, моје госпође, ни је сад већ исках. Има бит да јој је добро, тер се не да наћ. Ако јој је добро, добро јој било удуго. Поћи ћу ја, једа злу прћију добудем, да ми је оној старежини издрлит штогодир. Сјетна, који је човјек оно? Нека пројдем.
ГРК: Ах, белла гарзуна! Ми ти волер бен е цхиесто цор дар пер туо амор!
КАТА: Ходи злој чести тамо! Нека пројдем.
ГРК: Пођи, дођи анима цхиеста кела туа, гарзуна белла, ах, ах!
КАТА: Сјетне Грчине!
ГРК: Ми портар ту цор дентро ла, гарзуна белла.
ДЈЕВОЈКА: Тко је доли? Ах, ти ли си? Узиди гори, да Крисе, - да те не познају у образ.
КАТА: А богме т' нећу да ме ни руком тегне; ончас ћу викнут.
ГРК: Ми стар дормир, цхие нон манзиар, нон бевер, спеттар, гарзуна белла, дјевојка! - Бен зорно, сигнор.
КОТОРАНИН: Аддио, фрателло!
КАТА: Јаох мени! Је ли тко? Силу ми учини! Јаох, нећу!
ДЈЕВОЈКА: Јаохи, зао чловјек! Је ли тко? Хоће нас заклат!
КОТОРАНИН: Тко је то? Што је то? Грубе, скочи гори!
ГРК: Пер Дио, цхиелла гарзона белла волер фар мал!
КАТА: Хоће ми форцу учинит!
КОТОРАНИН: Форцу? Ах, цан традитур! Води га долу.
ЛОНЕ: Кога сам врага учинил? Водите ме како да сам традитур.
КОТОРАНИН: Традитор! Форце чинит од дјевојака?!
ЛОНЕ: Ја сам традитур, ја сам бјестија, ер се сам као бјестија дао приварит.
КОТОРАНИН: Води га у тамницу! Форце чинит, ах!
ГРК: Цхие? Волер фар форза гарзона вирзине? Ти стар ла гола инпиццадо!
ЛОНЕ: Ово, и горе, меритам.
ГРК: Цхие фар зовани: Веццхî фар мале цосе! Барба бианца андар бурдел - вергогна! Ми qуи пассеггиар, гарзуна парлар, цон ленгуа тоццар, - цон ман Гио варди? Фар форза - Дио варди, Гио варди! Гуардар цон оццхио, нон загар цон ман; парлар цон ленгуа, стар савио е стар сервитор гарзуна, е нон фар мал. Е ста цон Дио.
КАТА: Брижна, одведоше га у тамницу! Брижна, што ја учиних? Као ли ће ова ствар проћ? Ма ово господина Керпе.
КЕРПЕ: Ката, камо греш? Пара да се си скубла с њекијем.
КАТА: Керпе, она стареж ктио би је форцу учинит.
КЕРПЕ: Тко је то?
КАТА: Лоне де Заулиго.
КЕРПЕ: Форцу? Он?! Пас традитур!
КАТА: I одвели га су у тамницу.
КЕРПЕ: Једа га објесе како пса! Пођ' дома ти, ја ћу ит на подестата. Форцу! Ах, импиццадо пер ла гола!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|