Толико ни поље уресно с пролитја,
у ком је довоље разлика јур цвитја,
колико вил ова очи ме ку виде,
ку сцијене ствар нова на сај свит да приде.
Ње личце прибило како џиљ гди цафти, 5
све се је забило, у жељах све дахти;
све стоји у смами, тер жељом умира
ње образ с косами тко срцем разбира.
Зач ова косице кад пусти низ образ,
у цвитку розице нî видит тај украс. 10
Када ли још венчац посвије косами,
буде т' злат прстенчац у ком је драг ками;
буде ти јак круна бисером повита
која је сва пуна од розе јур цвита.
Затој ћу у тужби све дни ме проводит, 15
докли се у дружби не будем ње згодит.
Напомена
Пј. 31: ак. 36, зад. 563.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр.72, Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
