Тко је тач мраморан, рец' ми Бога дила
* * *
Тко је тач мраморан, рец' ми Бога дила,
да није придворан овихих цић вила,
охоло њих образ гди пушта горк пораз?
Љубав ме њих свеза липостју гиздавом,
ка слети с небеса с бисером и славом;5
тим нисам ја тужан јере сам њих сужан.
Јур тко се, укротив, њим не би дал снижен,
тач гди гре супротив њих позор узвишен,
најлише њих образ гди пушта горк пораз?
Оне су дви звизде, паче два суначца,10
у ких су све гизде од мога срдачца;
тим нисам ја тужан јере сам њих сужан.
Ружу тер били сниг лицем су добиле,
а љубав и ње стиг позором сломиле,
охоло њих образ гди пушта горк пораз.15
Ето сам позирај тер вируј сам себи
да толи свитал рај на земљи још не би;
тим тко би бил тужан оставши њих сужан?
Тим јур их слидимо свом нашом крипости,
да боље видимо њих чудне липости,20
најлише њих образ гди пушта горк пораз.
А ја их отрављен ли слидим и тирам,
да будем избављен жеље ком умирам;
тим нисам ја тужан јере сам њих сужан.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
|
