Тач весел ја рећи
твим дари могу се, боже мој летећи,
да блажен у пламу твому сам горећи.
Обилну милу слас,
срце ју сузети не могућ, на образ5
меће ју, му радос кажући сваки час.
Бивши се ме мисли
на мјесто високо толико ставили,
сваки је труд ми драг, ки милос тва дили.
Љубави не вим ја10
пјеснима мојима сказати весел'ја,
ко прија с тебе рад честита чес моја.
Још кад би изрити
умил га, триба је тајно га све крити,
ер кад би скров се знал, триба би умрити.15
Тко би икад процинил,
да ће моћ ме руке грлити ону вил,
кој слике сунач зрак под небом ни видил,
и за му да ћу час
примити лице ме на дивни ње образ,20
од кога словити у вик ће вјечни глас?
Још да бих ја хотил
изрити поредом, не би ми нигда бил'
вјеровна моја чес, ку јесам туј кусил.
За то ја све скривам25
у сласти живући горући мој драг плам,
на земљи блаженство изврсно ким имам.