Свитлостју липос просину, кад приде танци вила,
љувено срце промину од ње јадовна стрила;
јер она ка гре охола, с небес анђел серафин,
израни младос од кола јак птиц сокол перегрин.
Сву Купида има крјепос, лук и стрил ње два лица; 5
када јо' погледам љепос, падне вид к земљи ница.
Моја моћ није од аквиле, не смим јо' позрит образ,
с кога лете злате стриле у ких је љувен пораз.
У славнојзи, дим, Грецији није њој, мњу, прилике;
вазимљу глас Лукрецији ње љепости толике. 10
Навлаш ке хвале серене, по сва мора пловући,
понизе име Елене, врху свих туј појући.
Дил ке пристол наређена с Венером поред стоји;
од ки час је порођена анђелски двор достоји.
Ова приде липос на свит, да га уреси рајски; 15
не кажем вам тко је тај цвит, зач га држу отајски.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
