Није толи јагањац на смрти умиљен,
ни јелен од ловац стрјелицом устриљен;
ни грлица плачна, којој дух од јада
раница тај мачна и срце пропада,
за другом цвилећи врх сваке границе,
с духом се дијелећи од веље тужице;
ни бил куф крај ријеке кад поје цвијелећи,
од смрти од пријеке свој конац видећи;
ни тужна кошута, када јој у гори
стрјелица приљута ланеце умори,
али њу кад ловац без паса од лова
у химбен тонотац ухвати из крова,
слободу желећи а тужна не море
на вољу утећи у свој луг од горе;
ни живи сокол тај врх јеле стојећи,
ки ћути плачни вај сузице ронећи,
кад му горска вила тужнијеми јадови
оскубе сва крила да веће не лови,
тер цвијели и тужи на јели врх горе,
да пријеку смрт здружи а умријети не море:
како ја умиљен, ки у тужби и у вају
вај велми расцвијељен с бољезни дни трају,
с бољезни дни трају тер толи бољежљив,
умријети не хају, ни веће бити жив,
гди вајмех интачно свуд куди ја ходим,
јадовно и плачно мој живот проводим,
да ни у чем на свијети, о вишњи боже мој,
не могу ја ријети: најдох мир и покој;
зач мене свуд слиједе разлике жалости,
и живот мој вриједе труђахну за дости.
I гди мним ја блажен проводит живот мој,
туј веће поражен находим непокој.
Зач ми чес присуди сваки хип и свак час,
да живот мој труди до гроба по вијек вас;
да се свијет мном руга и да ме погрди
пун химбе и туга свој нарав злосрди.
А ја се ругам њим сваки хип и свак час
јак орахом гњилим, ранкетан кад је вас;
зач видим свој нарав вај да нас у тузи
у шупљу крца плав, да нас прије понузи.
Ље нам да кад годи иман'је за службу,
које нас доводи напокон на тужбу;
и што нам дарива, све је то за луду,
зач се све прижива у муци и труду.
Ни мило ни драго, ни радо ни слатко,
свјетовно зач благо у вријеме у кратко
излиња како сјен и утече у мао час,
тер како љути хрјен учини сузит нас.
Тер што нам саздаје, како је свој закон,
све пусто остаје за нами напокон,
јак земља што дава и земља што плоди,
све се то скончава и у земљу походи.
Смиљено ље такој и јави и спећи
тај трудни непокој подносим врх плећи,
дочијем се пригоди, да приде вријеме тој,
да од труда слободи расцвијељен живот мој
владалац вишњи тај, ки сада и вазда
небеса и свијет сај краљује и влада.
А што ме свијет злиједи и ране све моје
понавља и вриједи, научан како је:
да му је мала хар, што ми је досмрдио,
зач како гнилу ствар ја га сам погрдио.
Зач милос туј стекох, којом ме бог плати
тер га се одрекох и стлачих потплати;
са свом га кријепости стлачена погрдих,
у божјој милости зач се вас потврдих.
I ако ш њим проводим ке тужбе у вају,
весел се находим и весел остају;
весел сам за дости, зач вријеме приходи
од тмасте мрклости да ме бог слободи;
тер ћу моћ тадај ријет: почива' живот мој,
добил сам таман свијет, ки ми да трудан бој,
добил сам и змаја, ки својом горкости
тужице и ваја зада ми за дости;
добил сам и лава, злосрда и немила,
пакљена дубрава кога је гојила;
и змију приблиједу, пуну свијех отрова,
ка мнократ у гриједу печи ме из крова,
тер чемер свој љути, пун горсцијех отрови,
непокој минути мнократ ми понови;
мнократ ми труд зада и вељу тужицу,
да појмит од јада не могох душицу.
Који ћу непокој за сада парјати,
докли се живот мој на свјетлос поврати,
на они друм, на они пут, гдје ћу ја бољезни
и чемер мој приљут пробавит у пјесни.
Тужбу ћу збројити, по мало по мало,
тер ћу све одкрити, што се је тајало;
ље нећу ранити одкровно никога,
нер ћу час схранити свакому рад бога,
да нитко на сај свијет, о вишњи мој боже,
с прикором мени ријет безочно не може:
боден је одвеће тер против злотвору
црнило размеће јак сипа по мору.
О томуј не радим, нити ћу радити,
нити се тијем браним нит се ћу бранити;
приправан нер стоју, прави друм тер слиједим,
да схраним час моју, а друзијех не вриједим.
Тијем ако буду жив, још се ће на свијети,
тко је прав тко ли крив, напокон видјети.
Зач тко труд задаје не имавши разлога,
сам дужан остаје, гдје дужи свакога.
А правду скрио је свијет тер је суд за луду,
зашто прав не смије ријет разлога на суду;
зач се суд продава и суд се купује,
и за кривца дава, вај тко се прав чује.
I тко је сиромах тер га свијет прогони,
пасе га свој уздах и сузе ке рони.
Ну не вијем, за ки суд разлог се скончава,
неправда толик труд тер правијем задава;
тер тко је племенит таман свијет ужива,
и ако је позлобит
Вај свијете притужан, што се тач охолиш,
тко није крив ни дужан, да га тач прогониш?
Праведна прогониш, а тко је пун злоба,
његујеш и гојиш и крилиш до гроба!
Ах, је ли праведно, хоће ли вишњи тој,
да толи безредно његујеш нарав твој?
Да добри и свети тобом су прогнани,
а ки су проклети, зову се избрани!
Тер мучи и труди мислећи живот мој,
кад годи посуди, који је разлог тој,
да је злобнијем честит пут, свијех страна куд ходе,
а добри труд приљут свуд путом находе;
тер добри свуд труде, свуд слиједе невољу,
а злобни што жуде, све им је на вољу.
Тијем боже милос дај, молим те слуга твој,
тер крми и владај труђахан живот мој,
докли бил дан сване тер с твојом милости
живот се мој стане сунчаном свјетлости.
Друго дим сунце ја, нер оној, ко сада
врху нас вас дан сја, а вечер запада.
Дим сунце вишње згар, ко славни мој боже
под земљу никадар запасти не може.
Тадај ћу познати, да од мене небога
труд се ће растати, о боже свијех бога.
Кад буде вријеме доћ, да с твојом милости
моја се тмаста ноћ сатвори свјетлости:
тадај ће свак чути, тадај ће свак видјет,
што срце ме ћути и ке ћу пјесни пјет.
