Сузе сина разметнога/Плач трећи: СКРУШЕЊЕ

Сузе сина разметнога Плач трећи: СКРУШЕЊЕ
Писац: Иван Гундулић



Плач трећи

уреди

СКРУШЕЊЕ

уреди

"Патер, пеццави, јам нон сум дигнус" Луц. 15.[а]


Да озелени и процвјета
Прут осушен; да шибика
У змију се пружи опета.
I приврати сва колика;
I да Лоту старом жена
Ступ се учини од камена:


Од вишње су власти с гори
Дјела чудна и замијерна;
Ну од ништа ко се створи
С примогућства неизмерна,
Ко хтје, може промијенити
Слику створу свом на свити.


Али обрнут и сврнути
Људску памет у слободи,
Ка се одлуком својом пути,
Чуда остала сва надходи;
Јер ако се воља опријет ће,
Вишња влас ју силит неће.


Ну да пустош хридна и стрма,
Пуна звијери, змија и змаја,
Купјена и драча око грма
Кој се плете са свих краја.
Још перивој буде угодан
Рајским, дразим воћем плодан,


Тере један, ки пун злоба
Биће расу и искоријепи,
I сред тмина и гнусоба
Усмрдје се и ослијепи,
Да погледа, да се скруши
Нов у срцу, чист у души,


I тко срну без законо
У неправдах сва годишта,
Тере блудно и смионо
Живућ с гријеха паде у ништа,
Да с милости гора дане,
Прествори се и устане:


Промјена је ова одвише
Врх свијех чуда чудна у себи;
I није ствари славом више
Ни на земљи ни на неби;
Божје руке свемогуће
Дјело највише и најврнће.


Кад потисне у невољу
Гријех човјека и порази,
Гане Вишњи благу вољу,
I сатрене чим га спази,
Пун милости, пун љубави
Срце и нови дух му стави.


Човјек тада, ки би прија
Сух прут, с добријех дјела зене,
I покором јакно змија
Свлачи старе све промјене;
А обслужујућ добра дјела
Птица излијета из пепела.


Тер јакно оро бистри упира
Од уфања вид с крипости
У сунце оно, ко простира
Зрак му од правде и од милости,
I помичућ новијем веће
Старих жеља перје меће:


Тако гријешник сред планине
У пустињи двијех гора,
У невољах дочим гине,
Милос вишњу гану з гора;
Тим одлуку нову заче,
Да се од гријеха и боли плаче.


Од гријеха се плаче и боли,
Боли, али не пристаје
Жељет болес тешку толи,
Тежа и већа веле да је
Од болести и од свих мука,
С ких се у паклу цичи и бука.


Плаче, али плачем жуди
Надић ситне звијезде очима,
Проз ких лијеват ода свуди
Ријеке од суза дотле има,
Докле у горку воду ону
Своје злоће све потону.


Тим болећ се и плачући
К земљи образом ница паде,
I кроз уздах најгорући,
Да укаже скровне јаде,
Једва из срца најпослије
Једно тужно "вај!" подрије.


За тијем се опет омрамори
Студенији мраза и леда;
Хоће, да ријеч изговори,
Жалос брани, болес неда;
Ну напокон глас утече.
I он уздишућ с плачом рече:


"Ћаћко!" I да веће изусти
Свој гријех трептје и ишчезну,
Ријеч му умрије посред усти,
А у сузах вас огрезну;
Тим с болести тешке умукну,
Како да му срце пукну.


Пак до његди јур за тиме
Обилније даждећ сузе.
С уздасима жалосниме
Бесједу исту гласит узе:
"Ћаћко! - згријеших!" Али опета
Плач и уздах ријеч му смета,


Тим би рекао, од њих сваки
Да се тјера и пригони
Да он изрече гријех опаки,
Тер сад ови, сада они
Први у тому чим бит жели,
С уста и с очи и не дијели.


По небесих тако облаке
У нескладној супротиви
Тјера и гони с власти јаке
Мразни сјевер, југ даждиви,
I добитник нека остане
Сваки чува своје стране.


Ну по лицу чим плач писа,
Што уздах рече пун пораза,
Ријеч између плача уздиса
I између уздах плачућ каза
Све, што бјеше ријет справио
Тужан уздах, плаћ немио.


Јур на сјени сред пустиње
Хридна забит ке посила,
Ноћ приложи мраке сиње,
Кијем свијет бјеше приклопила,
Повјетарце поврх стина
Смрзниваше влажна тмина.


Жирно стадо у сну дугу
Остало се бјеше од паше;
Птица у дубу, звијер у лугу,
У покоју све мучаше:
А сам гријешник не умуче
С мисли, у труду ке га муће.


Заповрну он плакати
Вапјућ: Чему, јаох, небеса
Више мене видим сјати
Сред вјечнога ведра уреса,
Гди оброх земљу и тамности,
А погрдих њих свитлости?


Чему ли ја, јер ми опета
Земља каза, сред ливада
Да што јутром зене и цвјета,
Вечер вехне и опада;
Не промислих ако тиме,
Да је минућа лијепос свиме?


Ах, што видјех сиње море,
Гди смућено ври на часе,
Тер починут вик не море,
Ако не хтјех мислит на се,
Јаох, да тако сред пучине
Свијета овога ниј' крепчине?


Што ли гледах брза крила,
Гдје пут неба птице стеру,
Ако мисó није мислила,
Да врх земље у исту мјеру
К Богу имам моје у вике
Путе обратит све колике?


Ноћи слијепа, глуха ноћи,
Глуху и слиепу слична мени,
Ах, да ми је уфат моћи,
Да смркнуте твоје сјени
Неће изагнат зора бијела
Мени плачна, свијем весела!


А то, јер се, јаох, болести
Гријеха мога не подоба,
Да ми свијетли дан изљести
Буде у ниједно доба:
I толи ми икад сване,
Да и дан, ко ноћ, црн ми остане,


Платна твоја, чим везијаху
Неумрлим зрацим звијезде,
Рек би, да ми говораху:
"Ах, нут гледај наше гизде,
Ах, нут как смо лиепе и драге,
Коли јасне; толи благе.


Да ну мисли, слугам нами
Ако отац твој дарова
С уреснијем свитлим плами
Наша јасна лица ова,
Коју славу сред небеси
Справља теби, ки син јеси?"


Тако и липос, звизда умрла,
Свијетла лица, златна прама,
Бивши у очи моје упрла
Зрак бјегућа свога плама,
Вељаше ми: Твоја жеља
Мисли у створу Створитеља;


Реци срцу: Лијепо ако је
Ово умрло видјет теби,
Љепша душа колико је,
Неумрла ка је у себи;
А још веле љепши гори
Вишњи, који душу створи.


Јер ако љепос, ка се пази,
Лијепе душе прилика је;
Душа, на кој слика излази
Божја, каква сцијениш да је?
Какав ли опет Бог од вика
Ки је без слике себи слика?


Липа је љепос, која очима
Слика од лијепе душе каже;
Љепша душа, која има
Слику божију, даре драже;
А најљепши Бог је пака,
У ком, по ком, с ким су свака.


I несвијестан ја сам мого
Бога оставит при таштини,
Ки је добро право и много,
Пут и живот мој једини,
Пут, по кому тко се пути,
Никад неће погинути.


Живот, у ки тко вјерује,
Још да умре, живе у вике,
Паче у смрт живот чује
Славе изврсне и велике,
Гди он добар даје добро
Добријем, ких је за се обро.


Ах јаох, плачне очи моје,
Гди су од грознијех суза мора?
Плач'те, плаћ'те све дни своје.
Плач'те, плач'те без умора;
Ах, и да се мој гријех скрати,
Живот се у плач вас обрати.


Ну кад ја сам тврђи од стијене,
Тер не плачем задовољно,
Дај проплачи, ти камене,
Биће моје приневољно;
Што не ћутим ја, ти ћути:
Ја од камена, ти од пути.


Свијетло сунце златнијем зраком
Дразијем горам врхе реси;
Свеђ се мени под облаком
Скривај лице од небеси:
Нека у овакој црној ноћи
Не будем се назрет моћи.


Ну ако иним у тамности
Ноћ ме и пусте крију горе,
Гора и ноћ с ком крипости
Мене мени скрити море?
Све заман је: трептим, блидим,
Ако у себи себе видим.


Тко сам? Човјек? Ах јао, како?
Нијесам, нијесам нег црв један
Кроз живљење моје опако
Сплесан и од свуд за руг гледан;
I ма ташта слава и хвала
У прикору сва је остала.


I ја, ки сам ништа у себи,
Ја смио сам, ах јао! Боже,
Неизмјерну згријешит Теби,
Знајућ да влас тва све може,
Не држећи у спомени
Ке милости пода мени?


I још живем? Још ме здржи
Земља? Још ми сунце и сива?
Тресковима небо пржи
Дубја, ка му нијесу крива;
А у кривинах тко се устара,
Не поража и не изгара.


Ах, ма душо, тужна одвеће!
I цијећ гријеха толикога,
Ка бит жалос мала не ће?
Увриједила ти си Бога,
Кроз милос те ки велику
Створи од ништа на сву слику.


Дар би његов ма слобода;
Правду и милос у ме стави;
Господство ми вјечно пода
Врх створења свога у слави;
Јер хтје, да сам човјек влада
Од истока до запада,


Својом вјечном заповједи
Да ме вријежи, небу рече;
А звијездами свијем нареди,
Да ми свака блага истече;
Чини огањ, да ме згрива,
А повјетарце оживљива.


Да ред води, да ме очисти,
Да ме уздржи земља опета;
I камење тврдо умисти,
Да ме брани од злих штета;
Руде умножи сребра и злата,
Да ме смири тим богата.


За пићу ми воће узгоји,
А за лијеке биље усплоди;
На му службу хтје, да стоји
Све, што лети, плове и ходи;
Да ми живот, биће, стање,
Памет, мудрос, свијес и знање.


Разбором ме још надари,
Добро од зла да раздијелим;
Да ми разлог, да оне ствари,
Ке знам добре, само желим;
Зло и добро тер чим видим,
Од зла утечем, добро слидим.
Све је прид њом на огњу слама;


За ме цвијећем разлициме
Прољиће се младо круни;
За ме родно љетно вриме
Златним класјем њиве пуни;
За ме зрела јесен пака
Кити о рубју воћа свака.


За ме пламен из кремена,
Дрво из горе вади зима:
За ме плодна дар сјемена
Стара мати у скут прима;
За ме рибе пловом ходе
I од мора и од воде.


За ме птица гнијездо збира,
Мед за мене пчела купи,
За ме овчица рун простира;
Во под јарам за ме ступи;
Мени врани коњи језде,
Сива сунца, мјесец, звијезде.


Тим још, кад би могло бити,
Да се у вијеке не умира,
I да пако страховити
Није од муке и немира;
Мој се живот бољет обро,
Јер увриједих вјечно добро.


Скот несвијесни у врлини,
Ки у горској стоји дубрави,
Спозна, тко му добро чини,
I харан му је по нарави;
А ја бит ћу с гријеха злога
Доброчинца злотвор мога?


Сам ја бит ћу врх свих звири,
Тврда срца, пријеке ћуди
С нехарности, коју тири
Мој у злобах живот худи,
Зли отметник све дни своје
Створитеља душе моје?


Ах, ето се учинило
Горко море, ме скрушење;
Вас мој живот свеђ немило
Од болести валом бијен је:
А сплијевају у њ се у вике
Мојијех грознијех суза рике.


Паче како воде у море
Са свијех краја хоће уљести:
Тако од свуда све најгоре
Болести у ме: јаох, болести!
Тијем с чемерна скупа у једно.
Поправ ја сам море једно.


Ако се ини пуни јада
Боле с добра изгубљена,
Јаох, и ја се болим сада,
I чини ме мријет спомена;
Јер изгубих све ме драго
Здравље, имање, добро и благо.


Ако је друзијем жао веома
Оставити родно мисто
Из ћаћкова бјежећ дома;
Ја се болим за то исто
Не имајући нигђер стана
Сатрен тукач пустијех страна.


Ако у тешку су ини вају,
Јер су их дузи приклопили;
Мени мисли болес дају,
Јер за платит добријем дили,
Стотијем дијелом, јаох, не могу
Тешке туге, злобу многу.


Ако у пути, чијем болују,
Друзи стоје без покоја:
Коју болес, јаох, ја чују,
Гди је немоћна душа моја?
Тер гријех мачем пријети од смрти,
За посјећ ме и сатрти.


Ако инијем псовка охола
У немиру живот злоби:
Цијепа срце ме на пола
Оштра болес, јер у злоби
Падох таман у животу
У прикорну злу срамоту.


Ако друзи жалост ћуте
Осуђени на смрт худу:
Болести су пријеке и љуте
Жесточије мени у труду,
Гдје не само на смрт тако,
Да осуђује гријех ме у пако.


I за све то моћи није,
Чијем се боли срце и каје
Да количак би гријех прије
Сада жалос толика је;
Али уфам, да је у Бога
Милос већа гријеха мога.


Милосрђе је божје веће,
Нег све худе ме кривине,
Зашто Вишњи добри не ће,
Кајан гријешник да погине:
Тијем што чекам тужан оди?
Душа моја, к њему ходи!


Он је отац од сирота,
Од убозијех уточиште,
Милосрђе и доброта,
Ку находи, тко год иште:
Друм, истина, живот, врата,
Моје уфање, моја плата.


Ах, још да сам тврди од стијене,
I змрзнутији, јаох, од леда
Сузе роним врху мене,
Милосно ме сунце гледа;
Вода ками тврд пробије,
Лед се топи, сунце гди је.


Доста, доста би свијет дворен
С обичаји свијем нећасне;
На ствари сам светије створен,
Нег су од земље ове тмасне;
Звијерма земља: небо гори
Вјечни стан се мој говори.


За желуд ли, ах, јаох мени!
Љути, горки и немили,
Оставит ћу пир блажени,
Нераздијељен гди се дили
Крух присвети од анђела,
Пића од путник' свијем весела?


Заросите, о небеса,
Милос врху срца мога
I ви оглаци пуни уреса
Јур даждите праведнога;
Земља отвор се, и весеља
Пуна плоди спаситеља.


Ето устајем из гњусобе,
Сад, сад поћ ћу к ћаћку мому,
Сузам перућ тамне злобе
У животу нечистому;
I по земљи прострт пака
Ријет ћу, и молба бит ће овака:


Оче вјечни, не умијем ријети,
Пачек језик мој је свезан,
Кроз гријех худи и проклети
Коју ћутим ја бољезан:
Згријешив, тужан, против неби,
I мом оцу згријеших теби.


Згријеших, згријеших тешко одвеће
Пред твојијем, ћаћко, образом,
I с тога сам, јаох, сред смеће
Прибијен љутим сад поразом
Ну је милос тва велика
Врх скрушена покорника.


Ћаћко драги, ћаћко мили,
Ја се враћам ка теби опета,
За све да ме ти одили.
I ја отидох с ташта свијета:
Јаох, син твој сам, ах, спомени,
Да ти живот пода мени.


Ах, јаох, трептим вас у труду,
Размишљајућ ријечи ове:
Да, ако т' оцем ја зват буду,
Твој глас мене не узове
Злобнијем распом својих дара,
Чим ме у срџби тако ускара:


Ти ли, изроде, име од сина
Достојан си носит мога?
Гдје излази ноћна тмина
Из образа сунчнога?
Бијели голуб сред кијех страна
Родитељ је црна врана?


Ја сам добар и праведан;
Ти худ и опак у животу;
Врх наредбе ја наредан
Ресим собом сву липоту;
Ти од смеће сметен горе,
Тобом црниш тве прикоре.


Од чистоће ја вир живи;
Ти од гњусобе мртво блато;
Свијету и Богу ти сакриви;
Ја прав судац бит ћу на то;
Разум, мудрос, знање је у мени;
Слијепа несвијест тебе опсјени.


Ја се бојим, да овако
Не узвапијеш ти на мене;
Ну ако с' отац мој свакако
Пун милости неизречене,
Ко те именом звати не ћу?
Ах, јао, ћаћко! ријет ћу, ријет ћу.


Ну што велим? Не достојим,
Не, јаох, син твој се назвати;
Ах, дај међу слугам твојим
Уфам ли се мјесто имати?
Бит најмањи ма је слава
Од твојијех свијех пристава.


Бјежећ разлог, слиједећ вољу,
Његда богат, његда служен,
Сад сам упао у невољу,
I потиштен и порушен,
Сахнем, гинем, мрем од глада,
Убог, тужан, го, пун јада.


Ах, кад смилим, ки честити
Водјах живот ја кон тебе,
Спомена ме чини мрити,
Јаох, исходим изван себе;
Нег ми уфање крепко остаје,
Да ти прашташ, тко се каје.


Ето, ето, слатки оче,
Ја се кајем од свијех злоба,
Грозне сузе то свједоче,
Ке у свако лијевам доба,
А ови уздаси откривају,
У ком ја сам тешку вају.


Убогар сам, ах јаох, они
Ја убогар, ки да гане
Свијех на милос, не заклони
Нег, открије скровне ране;
Видј ме ране небројене,
I имај милос врху мене!


Умоли се, ћаћко, умоли
Синку твому у жалости,
Ки ти прострт по тлех доли
Грлећ ноге вапје: Прости,
Смилуј ми се по многому
Милосрђу, ћаћко, твому!


Сам сповиједам и не тајим,
Велици су гријеси моји;
С испразнијем пошетајим
Пред очима гијех ми стоји,
I нечиста и немила
Сва остала худа дила.


Помилуј ме, ћаћко мили,
Нијеси, нијеси тврда стијена,
Да од гријешника, који цвили,
Покајана и скрушена,
Јао, молитву не ћеш чути,
I од срца глас ганути.


Сладак ти си, и то позна
Свака душа к теби идући,
Ако једна суза грозна,
Ако један уздах врући
Пробије небо, и издвори
Милосрђе твоје гори.


Ах, бесједом ријеч сметена
Не може изријет, што би хтјела;
Ну ти мисао није скровена,
Ка се у срцу мом зачела;
Јаох, и болес, која узе
За глас уздах, за ријеч сузе!


Скрушен грешник рече овако,
I не цкнећи к оцу одлети;
Ну истом на пут добар тако
Крену ступај од памети,
А отац га благи срете
Пун доброте вјечне свете.


Прими од сина понижена
Молбу и цјелов да му тада
I сред двора разведрена,
Гдје вијек сунце не запада,
Поведе га руком својом,
Да раслади труд покојом.


Туј чим свијтле прве одјеће
Од чистоће на њ постави,
I прстен му пода веће
За зламење од љубави,
У весељу и радости
Хвали божје свак милости.



  1. Оче, сагријеших, и већ нијесам достојан назвати се...