Сузе сина разметнога/Плач први: САГРИЈЕШЕЊЕ

Сузе сина разметнога
Писац: Иван Гундулић
Плач први: САГРИЈЕШЕЊЕ



"Вивендо луxуриосе диссипавит субстантиам." Луц. цап. 15.


Грозно сузим гор'к плач сада,
Горко плачем грозне сузе,
Ке разметни син њекада
Кајан с гријеха љеват узе;
Је да и моје гријехе оплачу
Сузе у сузах, плач у плачу.

Вјечнога Оца, вјечна Ријечи,7
Ка си умрлу пут узела,
Да се од смрти свијет излијечи
Ка свима бјеше живот спела,
Ријечи, у људској ка нарави
Прави човјек си и Бог прави;

Ти са неба пошљи оди13
Мени духа присветога,
Ки од Бога оца исходи
I од тебе сина Бога,
Да он објави с мога гласа,
За наш наук, што ти каза!

Благ Језусе, и ти прости,19
Чим размишљам врх дубина
Неисхитне тве мудрости,
Уз истину ка таштина
Ако с моје слабе свијести
Приложи се и намјести.

За отврднуту свијес пригнути25
На скрушење од покоре,
Тријеби је од свијета споменути
Химбе и варке све најгоре,
I да простит влас вишња је
Вазда справна, тко се каје:

Тако и љекар с прва од свуди31
Истечену рану открије;
Ни га смућа, не га труди,
Што нечисти црв изије:
Донијет бо је сва одлука
Дуго здравље с крацих мука.

О грешниче, у злу твому37
К вјечному се добру утеци,
У изгледу виђ овому
Себе истога, кај се и реци,
Веће божје да је смиљење,
Нег све људско сагријешење.

Дан вечером, човјек сврхом43
У животу свом се хвали;
Милос Вишњи дијели с врхом
Свијем, ки су у њега уфали:
Свиђ се, вјеруј, уфај, слуша',
Што скрушена стјече душа.

Под чесвинам грм пригнути49
Гди у сплетену гају расте,
А о клисурах стрме љути
Гледаш висјет дивје храсте,
Тер под снијегом врси бијели
Планинам су посиједјели.

Син, ки дио блага очина55
Расу, чим се блуде тири,
Схаран стражник од живина,
Кијех желудом гора жири,
На хрек један сух се бише
Наслонио тешко одвише.

Туј, чим скончан у животу61
Једва уздахне подираше,
Мрући од глада жирном скоту
На јестојсци завидјаше,
Наситит се желећ веће
Пићом, ка се прасцим меће.

Он, ко добар свацих мноштво67
На велику злу промијени,
I богатство у убоштво,
I у прикор глас поштени,
Кличе овако вас у смећи,
Себе у себи не видећи:

"Ах, тер ја сам младац мили,73
Они младац примљен свуда.
Од кога се вик не одили
Слас љувена и разблуда,
Знан, племенит, богат, вриједан,
Слављен, дворен, служен, гледан!

Ако ја сам они исти79
Сад у себи, јаох, да гди је
Свионо рухо, гримиз чисти,
Племенито ки ме одије?
Гди су обилне гозбе моје,
I пријатељи и госпоје?

Ах, ја нијесм, ки сам био,85
Ако у мени није мене;
Јаох, свак ме је оставио
Сред пустоши сеј камене;
Паче гола и ками они
Студени ме својом гони.

Мјеште пиће слатке, уљудне,91
Мјеште двора позлаћена,
Мјеште слуге, у ноћи и у дне
С ких ми дворба би чињена,
Мјеште уресне свим постеље,
Гди покојах моје жеље;

Јестојска је ма једина97
Непознано горко травје,
Прасци дружба, двор планина,
Ками тврди меко узглавје,
А раскошна, јаох! перница
Суха земља црна лица.

Чачка мога дворне слуге103
Обилним се брашном хране;
А ја од глада мрем пун туге
Сред пустошне ове стране,
Желећ као звир, ну залуду,
Наћи брашно у желуду.

Ах на ово ли блуднос твоја109
Довела ме, издавнице,
Ка под сликом од покоја
Дворне и благе љубовнице
На службу ме тву записа
Докли из мене крв исиса.

Ах, несвијесна, ка не гледаш115
Ни разлога, ни закона;
Ах, безочна, ка сповједаш
За истину лаж смиона;
Ка сред срца немаш свога
Срама од људи, страха од Бога.

У нечистој кога жељи121
Не пригрли и не прими?
Твоји су блудни приатељи
Вазда били љети и зими,
I тудјини и мјештани,
С ким те угађа трг погани.

Ах, с кијем се ниси стала?127
Тко ти није био сред крила?
Тко је тај, кога нијес' издала.
Кога нијеси приварила?
Свеђ некрепка, свеђ разлика,
Тамна, ташта, худа, прика.

Не ћу мучат зле начине.133
Ким ме битје искоријепи;
Сповиједат ћу варке истине,
Ким ме опсјени и заслијепи;
Укопат ћу у ове горе
Тве срамоте, ме прикоре.

Бјеше златан прам врх чела139
За разблуду распустила,
Свитлос драга и весела
Сјаше из очи сунца мила;
А цапћаше посред лица
Здружен тратор и ружица.

Од кораља усти објави145
А од лира прси своје,
Говораше ње гиздави
Посмијех: "Дај ми срце твоје!"
Вељаше опет: "Дај га мени!"
Поглед слатки и љувени.

Ње сви чини бјеху дрази,151
Сред разблуде и милине;
Нека жели, тко ју пази,
Тко ју жели, нека гине:
Бијелом руком, снијег надходи,
Тихијем ступом танчац води.

Ах, ма свијести запањена,157
Све ово сциењах и савише,
А она стара из корјена
Приобразила слику бише,
Чим облипи и намасти
Блиеде коже сухор тмасти.

А остриже с мрца власе163
I црвима узе из усти,
Те их из гроба стави на се,
I у рудеже златне спусти:
Плијен од смрти да је сва дика,
I вез слатки љубовника.

Пепео лица погрешпана,169
Суха, жута и пјегава,
Би начинит толи знана
Хитром силом од направа,
Да се црно бијело указа
На образу без образа.

А мажући раскрвави175
Усти опрхле, помодрене,
На срамоту од нарави
Да их кораљи зарумене;
А оголи премалиће,
Да сву зиму скрије у цвиће.

Пристављених врху коси181
Трепте од цвића перивоји;
На устију цвијеће носи,
На прсијех цвијеће стоји,
Цвијеће у руках, цвијеће свуда,
I она у цвијећу змија худа.

Медна је ријечца, срце отровно;187
Очи огњене, прси од леда;
Љубит каже, мрзи скровно;
Вијек не жели, свеђ те гледа;
Једно мисли, друго чини,
Вара, издаје, лаже и хини.

Ја за ову само хајем,193
Сама је она моја драга,
Самој њој се не пристајем
Сву ноћ вртјет око прага,
Кликујући складном пјесни
Ње љепости, ме љувезни.

Она, ко ме види и позна199
У њу мрежу увезнута,
Каже ми се немилосна,
I на мој плам остинута;
Ја ју гледам без престања,
Она од мене очи уклања.

Ње мраз огањ мој разгара,205
Ње гњив љубав моју узмнажа;
Жеравом ме лед сатвара
С омразе ми све је дража;
Слатки ми су непокоји,
Прид очима свеђ ми стоји.

Она бјежи, ја ју слидим,211
Крије се она, ја јој пишем,
Како за њом гаснем, блидим
Венем, сахнем и уздишем:
Она писмо дере и меће,
Чекајући ствари веће.

Ја опет милос да испросим,217
Бит с направа љепши жудим:
Свилу облачим, цвијетак носим,
Ресим лице, косе рудим,
Свеђ уздахе шиљем огњене
Не ставља се она од мене.

Ја разумјет себи давам,223
I оно што је, да је не ћу:
С новијем гиздам и направам
Гостим, дворим бољу срећу
Шетам, гледам, спјевам мило,
Ну је залуду свако дило.

Напослије рука ступи229
На мач бритки од пјенеза,
Је да он пробије и разлупи
Тврде оклопи драга уреса,
I добитник с њим изабрани
Додем, гди ма лијепа брани.

Промјењива и весели235
Она тада слику своју;
Каже, ино да не жели,
Нег испунит жељу моју:
Очи у очи ме упира,
Блиједи, уздише и умира.

Ја биљеге видећ ове,241
Не штедим се и не кратим
У разлике њој дарове
Пјенез већи да потратим:
Она у злату примљеному
Мјери уфање срцу мому.

За на сврху доћ жуђену,247
Ја шиљем опет с веће злата
Драги камен у прстену,
Бисер за урес бијела врата,
На ријечи ме она држи,
Обећава, а не врши.

Један поглед блудно стриљен,253
Сладак подсмијех, ријечца од меда,
Жељан уздах, али усиљен,
Ки ми прода срце од леда,
Изабрани и велици
Мојих рана бијеху лици.

Злато лети у толико,259
I из мојих бјежи рука;
Блиједи лице све колико,
Скончавам се, и од свијех мука
I од свих штета живот прима
За сву плату вјетра и дима.

Мој ју огњени уздах моли,265
Да ме у труду већ не храни:
Мојим се он трудом боли,
I обећава, и опет брани
Тако хитро, да ти каже,
Да си ти крив, што она лаже.

У то живот у дне, у ноћи271
Скончава ми се и одлага;
Мећем, сипљем са свом моћи:
Све што имам и злата и блага:
Мртав разбор, свијес је слијепа,
На зло срнем, ко ме цијепа.

Тер у начин поплавице,277
Ка све носи, што задере,
I орећ се низ литице
Ваља горе, поља ждере:
Обори се и пождрије
Ме имање најпослије.

Ну би штета мала била283
Добра извања изгубити,
Да ме није усилила
Благо лијепо потратити,
Унутрње ме крипости
Без обзира, без милости.

Што не учиних, што не скривих,289
У ку злобу с ње не упадох?
Тлачих закон, неправ живих,
Тлапих, мамих, грабих, крадох;
На врлија се дјела справих;
Срам поплесах, Бога оставих.

Бијех обличје изгубио295
I прилику од човјека;
Од мене се сваки дио
Преобрази с гријеха пријека;
Паче у гријеху обраћена
Оста ма пут страшна сијена.

Сташе у глави поносита301
Врла охолас у несцијени
А у челу становита
Засјечена у несвијес мени:
А на образу блиједо и мразно
Безочанство безобразно.

Мећаху очи с навидости307
Згледе отровне, злобне и криве;
А пјењаше пун горкости
Све чемере језик живе;
А ригаху уста худа
Крв смрдећу гњусна блуда.

Уши иђаху помно и хрло313
Ослушкујућ худе распе;
Језовито зјаше грло,
Да прождорство вјечно заспе,
Руке похитне и скупљене
Бијеху, а ноге к добру лијене.

Главу, чело, очи, уши,319
Уста, грло, руке и ноге,
I у тијелу и у души
Опак и пун злобе многе,
Вас наман се виђах грда
Врх наказни, врх свијех срда.

I ако причух у ке доба,325
Да се о мени зло говори,
Ненавидност, ријех, и злоба
Све узрочи ово и твори;
Ако рођак ки ме кара,
Приклех му се, да се вара.

Вргох старе пријатеље,331
А за нову му дружину
Узех оних, с исте жеље
У блудности који гину;
Водих за му стражу ових,
Гозбе обилне њим готових.

Без пристанка с њима шетах,337
Љубљенијех око мира.
С њима тражах, кога сретах,
Да очи гди и ја не упира,
I кон тога мнократ миста
Би ми од сумње сјен ма иста.

Ту ли на збиљ тко га мину,343
Још да на њу не погледа,
Узех сумњу за кривину,
Згризох себи усне од једа,
Ријех, у кући жив се спражи
Буд пријатељ мој најдражи.

Што не створих, што не рекох,349
Што не просух ода свуди,
Докли од ње оно стекох,
Што ма блуднос већма жуди,
I што она худа одвише
Дала од прије мнозијем бише.

Ах, прем зиђе на пржини,355
I врх морске трчи пјене,
Тјера вихар по планини,
Омекшава тврде стијене,
Малим судом море празни,
Змију грије, лава блазни.

Каже ропство, крије веригу,361
Иште здравље у немоћи,
Ками у цвијећу, цвит на снигу,
Сниг на сунцу, сунце у ноћи.
Вјеру и љубав тко год сцијени
У некрепкој наћи жени.

Упуштава најпослије367
Мене, и к себи тамно дружи;
Ије са мном, са мном пије;
Јакно змије врат ми окружи,
Љута, отровна и веома
Блудна, безочна и лакома.

Она и трбух мој бог с неби373
Бијеху; нека без језбине
I залиха пића у себи
Блуднос моја не остине;
Тим пробирах са свих страна
Пиће изврсне, вина избрана.

У дне, у ноћи, љети и зими379
С њом устарах злобе моје,
Завежајем нечистими
У сљепилу свезан стоје
О ње вратих, као пас један,
Прстом казан и од свуд гледан.

Ах, доста се једном само385
Плешућ обзир части одрећи,
I зрцало, ко имамо
Пред очима, врћ за плећи;
Нека не ми, да ну друзи
Виде, ки су наши рузи.

У смрдећу блуду многу391
Растијаху моји прикори,
Живућ ко звијер у брлогу,
Ку сад пасем у овој гори;
Гнусоба ме с тамних дила
Бјеше свега приклопила.

Ах, срам језик веће веже,397
Да не каже у наприједа
Блудни огањ, ки пожеже,
Моје биће све без реда;
Најпослије докле изгрну
У пепелу му час црну.

Јер, ко дах јој све ме благо403
I већ она виђе у плати,
Да убоштво моје наго
Не имаше јој чеса дати,
I да ми је кости ижела,
Крв испила, месо изјела,

Тер да сам се оголио,409
I без здравља и баз части,
I да веће сунца дио
Не може ме с ње допасти;
Покли пођи душа од злата,
Врже и љубав мртву из врата.

Оста љубав при користи.415
Ну не познав још ја тога,
На обичајни блуд нечисти
Идем к распу бића мога;
Али она немилосна
Мене убога тад не позна.

Тако јак цвит, од уреса421
Ки није веће, кад увене:
С прва очинка, опет сплеса,
Пак измете на двор мене:
Нека у праху и у калу
Стрену оставим дику опалу.

Да су од злата поље и горе,427
Да све ријеке златом теку,
Да је пућина златан море,
Да вас сај свијет златан реку:
Свијем тијем не би стоти дио
Женске жеље напунио.

Љепос, разум, љубав, вира433
Све је причица и бесједа:
Какав си, она не разбира,
Колико имаш само гледа;
Злато из тебе изет иште,
За врћ пак те на сметиште.

Ја у ташту стратих блуду439
Час и памет и имање,
I не оста ми друго у труду,
Нег ил жалос и кајање,
Кад промислим цића јада
Тко сам био, тко сам сада.