Сузана чиста/Сказање треће

←Сказање друго

Сузана чиста Писац: Мавро Ветрановић Сказање третје

Сказање четврто→

Говор први

Поље, придворје с пристољем од суда и збор пука, прид којием је Сузана с везанием рукам.

Раби Изак и раби Илијакин судци стари попови. Приступише оба два старца к Сузани и поштавише јој руке на главу.

ИЗАК:

О пуче избрани, услишај ти сада
   вај што се Сузани за злобе приклада.
Ер закон поплеса, ер закон погрди,
   ки сам бог с небеса посла и потврди,
Јучер је тој било у врту при води,
   кад се ње зло дило одкривши пригоди.
Срећом се пригоди да у врту ми бисмо,
   и она гди ходи оба два видисмо,
и ш њом дви дјевице упоред шетаху
   и дробно цвитице у крила бераху,
она се не стави од наше стражице,
   тер на двор одправи обе дви дјевице;
полако, полако, а по сли запори
   сва врата тутако од врта затвори,
и оста туј сама без дружбе по себи
   јаки но тко срама не има у себи,
с начином да боље зао пос'о оправи,
   да испуни све воље проклетој љубави;
ну стасмо меу нами оба два мислити
   што се тач осами, што може тој бити.
Тим скровно постасмо у једном кантуну
   и сасма познасмо ње химбу на пуну,
што ћете ћути сад и што се сад прави,
   да њеки бјеше млад покривен у трави;
Сузана ну поче без стида и страха,
   к њему се привуче и ш њим се појаха.
Ну нидан туј од нас, право се риет' може,
   пакљени тај пораз трпјети не може,
тер оба трчати почесмо у преши,
   да се тај ухвати с Сузаном тко гриеши;
ну се тој не стече, Сузана за ч к врати
   потиком, потече, тер врата разлати;
младац се ухвати, ал узе у зли час
   с нами се рвати, и јачи би од нас,
и тој нас сметљиште посионо руками
   од себе отиште и умаха прид нами;
за ч не би крепости, тер наша мала моћ
   проклетој младости не може врха доћ';
и туј га ниедан нас не може познати,
   ер тиеком у тај час стани се прид врати;
а ми се справисмо, тер такој у преши
   туј руку стависмо на ову, ка згриеши,
да прави да биљег и право да рече,
   прид нами тко у биег из врта утече;
ну поче тајати прид нами пакљен вај
   и не ктје казати тко бјеше младац тај.
А очи тој наше очито види се,
   када се састаше под дубом да згрише.
Покли су у тај блуд прид нами упали,
   чему су сад на суд свидоци остали?
Тим веће искати не мојте никога,
   ни веће питати свједока другога;
за ч смо ми казали све право, што сад рих,
   како су упали прид нами у тај грих.
Тим дружбо избрана, хоће тој суд прави
   да се сад Сузана з душицом растави,
нека се побије камењем небога,
   да се суд не крије ни закон од бога.
То ли ће парци прит', да овди сад буду
   разлогом и што рит' прид нами на суду.
 

Говор други

Исто мјесто Фануел парац, Сузана и остали који гори.

ФАНУЕЛ:

Сваки би разлог хтил и суди остали:
   како сте први дил од судац слишали,
ућин'те пуче мој, господо избрана,
   да рече разлог свој и друга још страна;
за ч правда ни права сљепачки ко суди,
   нег веља забава од бога и људи,
тер би бил нам прикор с истока у запад,
   да оваки славан збор не обслужи правду сад.
За то вас свих мољу, допус'те правди тој,
   Сузана на вољу да рече разлог свој.

ИЛИЈАКИН Сузани:

Разлоге тве реци, убјегни све муке,
   изприд смрти утећи, ако т' иде од руке.

СУЗАНА позирућ к небу:

О сунце с источи, молим се ја теби,
   праведно свједочи прид богом на неби,
јесам ли Сузана на ови криви суд
   праведна издана подниети смртни труд;
мјесече с звиездами и ти си свједочил,
   разговор меу нами од попов ки је бил;
ангјелски јоште двор свидочи праведно,
   како ћу од злотвор погинут' безредно,
тер ме ће худи ћас праведну ознобит',
   с животом моју час да будем изгубит';
земља, лиес и ками свједоче јоште тој
   и чемер с сузами и тужни уздах мој,
да виком никадар, на ноге одкли стали,
   позлобна таку ствар ни мислили ни познали.
О боже, ки створи по риечи свакоја,
   небеса отвори узмножна влас твоја,
тер позри и погледај по овој држави,
   с неправдом ки се вај од попов објави;
а је ли тој право, да ме тач обаде
   и толи крваво на суду осваде?
тер не вим гди море трпјети твоја влас,
   што злобно говоре да сплешу моју час,
и да ме раставе с главицом на суду,
   а лажно све праве да сам ја у блуду
А сада пуче мој и драги мој зборе,
   попи су сами тој што на ме говоре;
а мене издаше, право је вам рити, 865
   у руке у ваше, да будем умрити.
Доброта једина ото зна у вишњих,
 је л' моја кривина ал је злоба њих.
Тим послах вас мој плач с уздахом ја саде,
   из неба крвав мач на земљу да паде,
да ти мач крвави рад моје освете
   зле попе растави од главе до пете,
нека се познава, ер сам ја сиех дана
   од попов злих права на злу смрт издана.
А сами тој знају од мене што чине,
   који ме издају, и њих су кривине.

ИЗАК:

Не такој, не такој, смрти си достојна,
   лажно си рекла тој јаки но злотворна.
Удрите, удрите, за ч јој се подоби,
   побите, побите, сама је у злоби,

Хтијаше пук побити Сузану, ну тад изиђе Данио.

Говор трети

Исто мјесто Данио, младац пророк, Накор један од пука, Езер и Дизон судци, и остали како гори, дворанин, гласник.

ДАНИО:

О славо узнможна, камо је моћ твоја,
   којој су подложна на свиту свакоја?
Отвори вишњи крам, отвори вишњи двор,
   I од згар позри сам крвави договор,
рад кога Сузана, коју ти сатвори,
   права би издана да ју пук умори.
За то сад посилам прида те мој уздах
   и судце позивам, којим је у руках,
нека твој суди суд, за што ће Сузана
   поднити смртни труд без гриха издана.
Тим, боже, сад вичу прид твој хип из гласа,
   тер се вас одричу од тога пораза,
руке ћу још умит', ако се сад буде
   праведна крв пролит', химбено ку суде,
нека прав остану, о боже мој прави,
   ако пук Сузану з главицом растави.

НАКОР:

Тко ти да таку влас, право нам говори,
   тер пусти страшан глас к небесом узгори?
Је ли тој од бога? по себи али ти
   од пука овога дошал си просити
главицу Сузане, да се пук накани,
   да жива остане и да се сахрани?

ДАНИО:

Сви ли се смамисте? видил вас вишњи бог!
   тер правду забисте и закон и разлог.
Јесте ли сви били срнамљени до чела,
   када сте судили кћер од Израела,
разлучит' не знаје што је црно и било,
   да крива остаје за нидно зло дило,
сљепачки тер тако не знавши истине
   судиште опако да правда погине?
Да ли ви не знате, љувени мој зборе,
   ки писма легате, што писма говоре,
да се мнократ згоди до њеке незгоде,
   слип слипа кад води, да оба зло ходе,
јаки но мамен брав у јаму падаје
   једнага стрмоглав ер пута не знаје?
На правду свак сада опет се пробуди,
   химбена ер свада праву крв осуди,
да јој се врати час, до чиеме јес жива,
   а знат' ће сваки вас да ништо ни крива.

ЕЗЕР судац гласником:

Учин'те ви послух од наше од стране,
   од пука сваки дух у гоју да стане,
тер да се узмакну, да буну уставе,
   и у њу не такну под пиену од главе.

ГЛАСНИК кличе:

Судци вам сад праве, ким се суд пристоји,
   под пиену од главе да с миром свак стоји,
и свак се узмакни, не врзи камена,
   и у њу не такни, чим буде судјена.

ДИЗОН судац:

На суд се вратимо, нека се познава,
   прие нег ју стратимо, остаје ли права;
то ли буде крива, нека вам је знати,
   ер се ће сад жива з главицом растати.

ЕЗЕР Дањелу:

Покли бог на неби за љубав и милос
   допусти сад теби праведну ту крипос,
тер се вас пук чуди, будући толи млад,
   ту, коју суд суди, слободит' хоћеш сад,
с наредбом од бога твој разум познасмо,
   од судац једнога ми тебе обрасмо,
на столу сидећи јак остали судци
   и овој држећи зламење у руци,

Посадјива га на пристоље и придава му шибику

по божјој љубави разложно свакому
   да чиниш суд прави у пуку овому.

ДАНИО:

Поколи обрасте за судца ви мене
   и мени влас дасте у ствари праведне,
божје су тој воље и то је божји дар,
   да види све поље данаске чудну ствар.
Тим зборе помучи, молим те рад бога,
   и ова два разлучи по на се свакога.
За ч хоће тој закон, и свак ће познати
   како ће на покон судјени остати.

Разлучише попове и ставише их, по се.

Говор четврти

Исто мјесто Данио, Изак и остали како гори.

ДАНИО:

Зовите првога, ки стоји сам тамо,
   ода свих разлога нека га питамо.

Доведоше старца првога Изака, кому говори Данио.

ДАНИО:

О кунче зло криви, од попов свиех руже,
   не зна ли бог живи да си крив до душе?
Вај што сад приможе твој разум и наук,
   крваве тер ноже усија у тај пук?
О присиеда главо, сјевере прилуди,
   тако ли би право да си руг свих људи?
камо ти доброта, тер твој суд охоли
   од мнозих сирота праведну крв проли?
и твој суд крвави тако се носаше,
   за кривце да прави судјени осташе,
а криви ки бјеше, за мито и љубав
   ти правду добише, а кривац оста прав.
Сад усни отвори, и не мој лагати,
   нег право говори што те ћу питати:
ки бјеше дубак тој, у врту кад бисте,
   под којием два такој у гриху видисте?

ИЗАК:

Дубак је чесвина, под ким се састаше,
   а бог је истина, да ти се не лаже.

ДАНИО:

Чело ти сад каже, једна пасја лави,
   да језик твој лаже по бради и глави.
Правда је тој знала, коју ти поплеса,
   за то је послала ангјела с небеса,
над тобом ки стоји, тркши мач крвави
   да те њим раздвоји и у пече растави,

Данио двораном:

Постав'те ви тамо под стражу овога,
   а зов'те овамо тамника другога.

Поведоше Изака на страну, доведоше Илијакина.

Говор пети

Исто мјесто Данио, Илијакин и остали, Цамбри један од пука.

ДАНИО:

О Камово сјеме, Кананов копиле,
   пришло је јур бриеме, да се су одкриле
све химбе и злобе и сасма познале,
   од твоје утробе које су постале;
да ли те јур липос од жене приможе,
   љувену тер крипос трпити не може,
нег ју туј усади у срце коштраву,
   за коју обади позлобно крв праву?
Хитра је лисица, хитро се увуче,
   ну мнократ ступица ногу јој питуче,
а мнократ и главом унутра упаде,
   од паса прид лајом кокоши кад краде.
Пљешива тием главо, ни куда лагати,
   за то ми рец' право што те ћу прашати:
ки дубак тај бјеше, прид кием видисте
   заједно да гриеше, у врту кад бисте?

ИЛИЈАКИН:

Под тришљом су били, риет' је праведно,
   кад их смо видили да гриеше заједно.

ДАНИО:

Лажу ти сједине у бради и глави,
   ер праве истине твој језик не прави;
за то ћеш познати стојећи у труду,
   како т' је лагати прид правдом на суду;
ер су многе душе од пука овога
   ке цвиле и туже на ваш суд прид бога;
и кћери остале у овому пуку
   све су зло познале по вашем науку
и дило љувено, од много јур дана
   које сте скровено сијали свих страна;
меу злобе остале, што познах и видих,
   многе су упале прид страхом у зли грих,
за ч приетње зле ваше, пришло је сада рит',
   праведних прогнаше позлобно на они свит.
За то бог посла сад а за твој криви суд
   да трпиш вични јад и с јадом вични труд.
Ер ангјел приступи и с мачем дотече
   да тебе разлупи прид пуком у пече.

Обрати се Даниел к небу:

Чујеш ли боже мој, чујеш ли земљо ти?
   гди могу сад овој небеса трпјети?
Чусте ли ви сада сви, ки сте на ови збор,
   како се приклада поповски одговор?
О правдо једина, о вишња љубави,
   ово се истина на суду објави.
Хвала ти и слава у вике вик била,
   ер се сад крв права ни овди пролила.
Еекао си ти, боже, да душа праведна
   погинут' не може, нег ће бит' схрањена.
Тим ће при свакоја на свиту погинут'
   нег ли ће рич твоја у вике приминут'.
I пук је вас видил и људи и жене
   да ниси погубил душице праведне,
нег ју ти помири и ти ју сахрани,
   криоцем окрили и од смрти обрани.

Набуни се пук на попове, тер завапи

ЦАМБРИ један од пука:

Што веће чекате? суд је прид очима,
   и правди не дате да мисто не има?
За то свак удари, тер попе помлат'те,
   нека сад пси стари вас колик дуг плате.

ДАНИО:

О драги мој пуче, пуче мој избрани,
   не буни нег муче и с миром туј стани,
до чим се суд прави и закон од бога
   с начином заглави срид поља овога.
Тим чин'те злотворе од стране од моје
   да се сад затворе, у тминах да стоје;
ер се ће писати сада суд врху њих,
   који ће пријати за злобу и свој грих,
нека су спомене докли је ови град
   од попов и мене што ћете чути сад;
нека се педипше сваки дух на свити,
   овакој ки грише да буду умрити.

Поведоше попове у тамницу. Сврха третјега сказања