Шал сам в ону гору, С које бел дан схајал, Срећал сам дивојку, За ку сан умирал. I још сан јој рекал, 5 Ча ни њој жал било, Она ниш не рече, Него се насмеје. Стј. Жижа, бр. 192. Од Е. Јелушича.
Истарске народне пјесме, издала "Истарска књижевна задруга", [Опатија], 1924., стр. 154.
