Сунчаница
Писац: Шишко Гундулић
АТ ПРВИ


АТ ПРВИ

ШЕНА ПРВА

Страшимир сам


* * *


Заман слава твога имена,
   худи Јанко војевода,
   свуда лети разглашена
   с дјелованја бојнијех згода. 120

I заман те за јунака
   најбољега вас свијет гласи,
   по дјелијех ако пака
   несмјенство се твоје пази.

Ко хоћ дати, да се вјера, 125
   Што од тебе сповиједају,
   Ланско љето да сатјера
   Цијелу воску при Дунају.
 
Ако бјежиш и ако кријеш
   од мене се сама сада, 130
   ни чекат ме још не смијеш
   усред твога Биограда.
 
Двакрат те сам ја замани
   иско у њему, худи Угрине,
   и по свакој јоште страни 135
   од угарске краљевине.

Ки је витез, који слиди
   бојна дила, да се крије,
   ну се очито позна и види,
   да у теби срца није. 140

Бјеж тамњаче свим немили,
   криј се женска страшивице,
   не побјеже мојој сили,
   не скри од ме се вик деснице.

Јер под земљом закопати, 145
   да се будеш још у пако,
   изнаћ ћу те и заклати
   мојом руком ја свакако.

У толико не ћу цкњети,
   данаска ћу Сунчаницу 150
   како жудим ја узети
   за му драгу вјереницу.

То ли мати ње краљица,
   не узбуде ми погодити,
   бит ће јака ма десница 155
   и силом је уграбити.


ШЕНА ДРУГА

Краљица Крунослава и дворкињица


* * *


Дворкињица:
Пусти мисо плачну толи,
   ка скончаје твоје лице,
   ни се сметај ни се боли
   свеђер тако ма краљице. 160

Јер то се је противити
   проћ Вишњему, ки учини,
   да сред боја буде умрити
   драги синак твој једини.

Краљица:
Како мајка ја сметена 165
   да не плачем род љубјени,
   који, ах јаох, прије времена
   смрт је однијела тужној мени.
 
Ти си узрок ме жалости,
   худи Јанко војевода, 170
   ки с издајством без милости
   мому синку злу смрт пода.
 
I још смијеш приком силом
   на свак час ме издавати,
   и приликом твом немилом 175
   у тиху ме сну варати.
 
Дворкињица:
Једа чудну ствар си коју
   ноћас сред сна ти видјела,
   тере у горку непокоју
   с тега си се како смела? 180

Краљица:
Видјела сам близу одвеће,
   с чега увијек ћу плачна бити.
   сву му болес, све ме смеће
   и мој немир вјековити.

Не добро се одијелиле 185
   Бјеху од мене дворкињице
   I саму ме оставиле
   За починут сред пернице.

Када ончас сред тихога
   сна ја почех почивати, 190
   али слушај чуда многа,
   што у њему стах гледати.

Сњаше ми се пун немира
   гди проћ мени Јанко ходи
   и за руку Владимира 195
   синка мога да ми води.

Владимира, кога сила
   и злијех гусар војска клета,
   ко знаш, бјеше заробила
   у колијевци јур дјетета. 200

Велећи ми „о краљице,
   пожуда је без разлога
   твоје ћерце Сунчанице
   браца осветит љубјенога.

Јер да ја сам кривац био 205
   он његове смрти худе
   и да га сам погубио
   ко непријатељ с ме пожуде.
 
Сваки разлог тад би имала
   за мрзјет ме и зло ктјети, 210
   и с разлогом настојала
   да драгога браца освети.
 
Али ако мој гријех није,
   није право да љубјена
   твоја ћерца проћ мени је 215
   худо овако расрчена.

Која ће јој бити дика,
   ку ће славу тим добити,
   кад једнога љубовника
   свога буде погубити. 220

Јер Лауша храбренога,
   ако сам јој погубио,
   браца сам јој ја другога
   од гусара слободио.

То ли гњев се ње никако 225
   не узбуде утажити,
   нег под силу, нег свакако
   усхоће ме уморити.
 
Ето у руке твојој круни
   подложит ћу главу моју. 230
   Нека изврши, нека испуни
   како хоће жељу своју".

Тад ја хотећ жељно дости
   синка грлит обљубјена,
   сан ме остави, и у тамности 235
   изнађох се приварена.

Дворкињица:
Засве да сан вара и лаже
   и у њ није вјеровати,
   о госпође, и он укаже
   истину нам веће крати. 240

Тко зна, синак твој љубјени
   да се јоштер жив находи
   и да, кад се не усцијени,
   млад краљевић дође оди.

Краљица:
Ходмо у цркву све богове 245
   понижено ми молити,
   једа жеље наше ове
   Они буду испунити.


ШЕНА ТРЕЋА

Јанко и Владимир


* * *


Јанко:
Владимире мој љубјени,
   цјећ крипости бојне кога 250
   у великој држим сцијени
   и ко браца љубим свога.
 
Јур надпуно довршили
   два љета су одонада,
   откад смо се одијелили 255
   од бијелога Цариграда.

I у мало прем времена
   обидосмо множ држава
   и краљевства, гди храбрена
   сповиједа се наша слава. 260
 
Ну највећа је слава моја,
   с ком се могу подичити,
   што цјећ мене ма госпоја
   слободна се може вити.

Владимир:
Краљевићу славна имена, 265
   Јанко Угрине племенити,
   гди тва слава разглашена
   с бојнијем дјелим не ће бити!

Ке витезе ти храбрене
   јеси сабљом придобио, 270
   ке ли пуке небројене
   под влас твоју подложио!

Али ко је, ки за срећу
   не ће држат прем честиту
   бит подложан краљевићу 275
   тако свуда гласовиту?

Јанко:
Не наприједа, тезијех слава
   моја дјела недостоје.
   Благодарнос, љубав права
   и доброта твоја то је. 280

Али јоште да сам таки,
   ко ме гласи твоја дика,
   прем изврстан, храбрен, јаки
   и час инијех свијех бојника.
 
Што ми вајмех то помага, 285
   ако за ме непокоје
   Сунчаница моја драга
   мрзи чути име моје.

Владимир:
Од тебе сам то истога
   и ја чуо веле крати 290
   не без јада тешка мога
   још одавна сповиједати.

А то јере милос твоја
   не знам како, гди ли, када
   сред крвава худа боја 295
   ње погуби браца млада.

Јанко:
Да кад незнаш напријед веће,
   слушај, драги Владимире,
   свеколико моје смеће,
   Ме болести, ме немире. 300

Находећ се предњијех лита
   ја у двору ћаћка мога
   Бојнислава гласовита,
   свијетла краља угарскога,

прем у доба славно дости, 305
   када сред све краљевине
   весеља се и радости
   и разлике игре чине.

А то нека понови се
   успомена по свем свити 310
   дана у који породи се
   краљ мој ћајко гласовити.

I с истока и запада
   сви најбољи витезови
   сред Будима лијепа града 315
   скупише се на дан ови.

Ну над све ине с многом диком
   из бојемскијех страна доје
   с лијепом дружбом и великом
   брат љубјене лијепе моје. 320

Не доведе њега слава
   из далека мјеста овако
   од угарскијех онијех справа,
   ке се љето чине свако,
 
нег глас славни, који свуда 325
   и гди сунце свијетло свијети,
   од лијепости и разблуда
   братучеде моје лети.

Братучеде, Зорке лијепе,
   ћерце Угрина дунда мога, 330
   прид ком тмасте јесу и слијепе
   све липости свијета овога.

Дјевојчица ова има
   кораљ у устијех и ружицу,
   жарко сунце у очима, 335
   зору у челу, рај у лицу.

Ну што овако проћ разлогу
   хвале су се ме открили,
   ње љепоту, ако многу,
   и ти видје, друже мили. 340

Владимир:
Видио сам, не без чуда,
   вас запањен срцу у мому,
   рај заисто од разблуда
   у ње лицу андиоском.

Али слиједи напријед веће, 345
   што се згоди свеколико,
   нека видим, с које смеће
   немиран си сад толико.

Јанко:
Он краљевић свијетле крви
   бјеше од игре војевода, 350
   а проћ њему је најпрви
   бранитељ сам вриједнијех згода.

Али уто већ чује се
   бојне трубље глас од свуди,
   да војводе и витезе 355
   на храбрена дјела буди.

На глас трубље коња збоде
   млад краљевић, копљем стресе,
   и пун смијења и слободе
   први у празно поље уљезе. 360

Ну нетрпећ и ја уреда
   течем држећ недостојно,
   итко од мене да наприједа
   на рвање иде бојно.

Ко ме угледа витез брзи, 365
   коња устеже пак завика:
   „Придај ми се, копје врзи,
   ткогод ти си од бојника!"

Одговарам ја му овако:
   „Међу нами није опћено 370
   копје поврћ брзо тако,
   смјенство и срце прихрабрено".

I у што ријечи ове слиједим,
   кад најмање мисо сцијени,
   нагло трчат њега видим 375
   с бојнијем копјем против мени.
 
Али витез подносити
   од гвоздено моје оклопје.
   Цијенећи ме придобити,
   своје уломи вито копје. 380
  
Не не слама копје ме се,
   него ваја цјећ мојега
   од кациге згађја у везе
   тере смртно рања њега.

Ах сред каква ја немира, 385
   сред ке ли се нађох смеће,
   кад угледах гдје умира,
   Пачек умро гди је веће!

Ончас скочих с коња мога,
   здријех направе све ме пака, 390
   гласећ, зовућ мене истога
   неправедна, худа, опака!
 
Тако некрива у кривини
   остави ме худа згода,
   и тај час се глас истини 395
   од овега мајци пода.

Ну ко лијепа Сунчаница
   зачу, да је погубила,
   ах јаох мени, ма десница
   ње драгога браца мила. 400

Увјетова под велику
   заклетву се боговима,
   да мојему добитнику
   вјереница бити има,
 
и да они сам ће бити 405
   ње вјереник обљубјени,
   тко ме буде придобити,
   тко осијече главу мени.
 
С тега узрока, друже мили,
   кад дођосмо овди стати, 410
   за не открит се лијепој вили,
   Градислав се чиних звати.

А то нека ја непознан
   ње без страха лијепос многу
   ко роб верни и ноћ и дан 415
   са свијем срцем служит могу.

Владимир:
Закони су веома худи
   и одлуке без разлога
   Сунчамице, која жуди
   браца осветит љубјенога. 420
 
Ну се таји унаприједа
   веома двору у овему,
   и ако можеш, не сповиједај
   твога имена мени истому.

Али једа брзо буде 425
   Вишњи ње гњев уставити,
   да ко јесу тве пожуде
   будеш се управ њој открити.


ШЕНА ЧЕТВРТА

Сунчаница и дворкињица


* * *


Дворкињица:
За ки узрок, за ко дило,
   ма госпође, ма краљице, 430
   кроз скончање свијем немило
   хараш лијепо твоје лице?
 
Свеђ си у мислијех замишјена
   као да имаш болес коју,
   свеђ уздишеш, свеђ сметена 435
   у неком си непокоју.
 
Ја узрока прем ниједнога
   не находим ки те мори,
   нег с витеза славна кога
   ако лијепос твоја гори? 440
 
Не зна што је болес права
   ни у животу труда ћути,
   тко љубави не познава,
   кога сила ње не смути.

Цића тога плам љувени 445
   у срдашцу твом ако је,
   кому боље мож нег мени
   све болести открит твоје.

Сунчаница:
Покли тајат већ не могу,
   што сам досле свеђ тајала, 450
   открити ћу болес многу,
   ка ме веће јес скончала.
 
Али спрва вјеру дај ми,
   да никому нећеш рити,
   што будемо међу нами 455
   данас овди говорити.

Дворкињица:
Десницу ћу му ти дати,
   засве од тега није потребе,
   да ћу мучат и тајати
   све што будем чут од тебе. 460
  
Зато, ако ти јес угодно,
   ма госпође, не стој веће,
   нег ми откриј сад слободно
   свеколике твоје смеће.

Сунчаница:
Спомена ме још припада, 465
   кад гусари, јох, немили
   полак лијепа Праге града
   бјеху плачну заробили.
 
Гди на помоћ ја замани
   звах вас свијех друге миле, 470
   да ме уграби, да ме обрани
   кагод од њих врле силе.

У толико ме они однијеше
   сред једнога густа гаја,
   гдје протјече мало више 475
   бистра ријека од Дунаја.

Ни се освијестих тужна прије,
   нег се угледах, вај, сметена,
   гди је гај чести најгустије
   усред дубја заплетена. 480
 
Угледах се, гди по силу
   (Трептим сврху успомене)
   један црнац у свом крилу
   међу руках држи мене.

Али из гласа ја велика 485
   не пристајем тад викати,
   једа је кигод од бојника,
   који ће ми помоћ дати.

I у што тако он ме сили,
   а ја се рвем једва у труду, 490
   чујем вапит: „о немили,
   нећ испунит тву пожуду!"

С бојнијем копјем сред деснице
   један витез трчи и вика:
   „Слободна ћеш, дјевојчице, 495
   бит од тега издавника!"

Црнац видећ тад, да није
   моћ му испунит што он жуди,
   пусти мене а вапије
   на сву помоћ народ худи. 500

Али у то нагло дости
   мој слободник брз дотече,
   тер злом црнцу без милости
   бритком сабљом главу одсијече.

Дворкињица:
Заисто учини дјело вриједно 505
   бојни витез инострани,
   ну од гусар свијех уједно
   како сам те он обрани?

Сунчаница:
Одсвуда се нагло тиште
   силна скупа народ клети, 510
   сваки пријети, сваки иште
   да војеводу свога освети.

С виком, треском, сваки хрли,
   као да пасти свијет ће тада,
   али се од њих бојник врли 515
   свијех уједно не припада.

Они на њега свиколици,
   свијем се уједно он опира
   и с мачем их у десници
   гони, плеше, бије и тјера. 520

Тако од њих дио већи
   побијен оста у тој сили,
   а и сви би, да бјежећи
   нијесу живот сахранили.

Не хтје их напријед тад тјерати 525
   мој слободник поносити,
   нег се у начин благ обрати
   самном плачном говорити.
 
Велећи ми: „остав веће,
   о разблудна дјевојчице, 530
   све тве тужбе, све тве смеће,
   ке т' скончају свијетло лице.

Ето худи и немили
   издавници, ко достоје,
   данашка су заплатили 535
   свеколике злоће своје".

I у што ријечи ове вели,
   златну кацигу одвезива
   од образа тер весели
   рај ми каже и открива. 540

Што ма душа не похлепи
   сред срдашца стрављенога,
   разгледајућ урес лијепи
   слободника драга мога!

Харна му се у животу 545
   хоћу и желим указати,
   и свеђ крипос и љепоту
   његову иштем размишљати.

I чим тако с тега дјела
   моје срце милос чује, 550
   скровита ме њека сила
   љубит њега прем силује.

Ну за тајат плам љувени,
   упрашам га плачна лица:
   „Господару, кажи мени, 555
   чија јесам робиница".

Како витез племенити
   На ве уздахну ријечи моје!
   Велећ: „роб ћу вјековити
   ја твој бити, ма госпоје! 560

Нијесам родјен дјевојчице
   ја за плијенит ни грабити,
   нег их с мачем сред деснице
   частит, чуват и бранити.

Цјећа тога страха неимај, 565
   нег се мени ктјеј открити,
   родитељим љубјенијема
   да те будем повратити".

Ја откривам име моје
   тад витезу славном тому, 570
   али кријем ране које
   у срдашцу ћутим мому.

Пачек у начин ријех му мио:
   „Достоји ако младос моја,
   угодан би дар ми био 575
   знати, ко је милос твоја"

„Прости", рече, „ако твоје
   ја не смирим сада жеље,
   јер не познам, ма госпоје,
   ја још моје родитеље. 580

Заробјен сам од Татара
   у кољевци дијете био,
   и једва се злијех гусара
   лањско љето слободио.

Ну сам већкрат од силника 585
   чуо, да сам свијетле крви
   и узмножна и велика
   краља славна син најпрви".

Дворкињица:
Ну, по срећи, једа је како
   твој Владимир братац миили, 590
   у колијевци јере тако
   и њега су заробили.

Сунчаница:
Није, јере на прсима,
   помно га сам ја питала,
   ко и мој братац он не има 595
   звијезду, ку му је нарав дала.

Велећи ми: „ништа ино
   знам ја, браче мој љубјени,
   него само још истино,
   да је Градислав име мени". 600

Тад с драгога Градислава,
   ах јаох, почех уздисати,
   тад робиња остах права
   заувијек му робовати.

Вејах: заман с тве милости 605
   од њих ме си сиободио,
   ако ме си с тве липости,
   драги браче, заробио.

Дворкињица:
Замјерна је и велика
   и заисто љубав права, 610
   којом твога слободника
   љубиш, вриједна Градислава.

Али ето дворкињице
   одовуда тве исходе.
   Пусти говор, о краљице, 615
   до којегод друге згоде.


ШЕНА ПЕТА

Исти и дворкињице


* * *


Дворкињица прва:
О краљице
   Сунчанице,
   о госпође наша мила,
   ка достојиш, 620
   ка се бројиш
   круна врх свијех лијепијех вила.

Тве се дике
   хоће увике
   по свем свијету сповиједати, 625
   свак у пјесни
   сред љувезни
   тве ће име кликовати.

Дворкињица 2:
О краљице
   Сунчанице, 630
   о госпође наша мула,
   ка уресии
   од небеси
   сву липос уграбила.
 
Сунце има 635
   у очима
   твоја липос божанствена,
   а весела
   посред чела
   свеђ ти зора стоји румена. 640

Дворкињица 3:
О краљице
   Сунчанице,
   о госпође наша мила,
   у кој дике
   свеколике 645
   блага је нарав поставила.

Примаљеће
   лијепо цвијеће
   зене у рајском твому лицу,
   а медене 650
   и румене
   усти држе тве ружицу.

Дворкињица 4:
О краљице
   Сунчанице,
   о госпође наша мила, 655
   ка потпуна
   јеси круна
   од најљепшијех свиијех вила.

Све најдраже
   што се каже 660
   у лицу се твом находи.
   Твоја лијепос
   и тва крипос
   свачија срца да господи.

Дворкињица 5:
О крајице 665
   Сунчанице,
   о госпође наша мила.
   ка сред очи
   од источи
   сунашце си раздијелила. 670

Свиколици
   љубовници
   моћ ће среће све гласити,
   којијех буде
   сред разблуде 675
   твоја липос изранити.

Дворкињица 6:
О крајице
   Сунчанице,
   о госпође наша мила,
   ка добротом, 680
   ка липотом
   васколик си свијет занила.
 
Тијем сестрице
   ме дружице
   тихи танчац изведимо, 685
   тер краљицу
   Сунчаницу
   и ми данас прославимо.

         (Овди се бала)

Дворкињица једна:
Доста, миле ме дружице,
   бријеме ј веће од покоја, 690
   да пођемо брат цвјећице
   сред нашега перивоја.

          КОР канта

Тлачит пуке своје подложне,
   прике од боја будит смеће.
   Кривине су неразложне 695
   и неправе веома одвеће.

Неразборне цјећ освете
   од привара пут слиједити.
   То не може нег од штете
   и од погубе наше бити. 700

Узмнажати неправима
   дјелам гневне све пожуде,
   неумрлијем боговима
   клетве чинит прике и худе.

То су дјела немилосна 705
   од силника усиона,
   ки не гледа, ки не позна
   правде, вјере, ни закона.

Од краља је узмножитијех
   свеђ праведне вријежит жеље, 710
   и с крипости племенитијех
   стјецат нове пријатеје.

Не с удесне једне згоде
   чинит клетву тач неправу
   и од Јанка војеводе 715
   немилосну жељет главу.
 
Једа је Јанко кривац био
   с неправедна дјела кога.
   Што је нехотећ погубио
   краљевића нам славнога? 720
 
Ну су таке женске ћуди
   у омразах крепке дости,
   тешко тому, ко их жуди,
   и тко служи њих липности!



 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Гундулић, умро 1682, пре 342 године.