Сунчаница
Писац: Шишко Гундулић
АТ ПЕТИ


АТ ПЕТИ

ШЕНА ПРВА

Владимир сам

* * *


 
Изишо сам изван себе 2285
   нијесам, нијесам ја у мени,
   ах ке гласе чујем од тебе,
   Јанко, друже мој љубјени.
 
Да један витез с смјенства свога
   немило те погубио 2290
   и сред поља јуначкога
   с мачем бојнијем придобио.

Гди је крипос твоја славна,
   гди ли бојна тва су дила,
   заисто сила ка издавна 2295
   с приваром те погубила.

Цијелој војски ти си један
   мнократи се био оприти,
   а сад да је витез један
   тебе мого погубити. 2300

Није, није глас истини,
   нит ће истина бит довика,
   невјерни су ки начини
   били кога издавника.

Да то ли ћеш, друже, тако 2305
   ти с приваре худе које
   неправедно и опако
   довршити данке твоје?

А Владимир твој љубјени,
   који с тобом свуда ходи, 2310
   да се јоште (вајмех мени)
   у животу свура находи?

Али ти се увјетивам,
   да неосвећен не ћеш бити,
   или и ја данас имам 2315
   русу главу изгубити.

Тер то трпјет ја ћу моћи,
   да зли крвник пун слободе
   славан буде овди доћи
   с главом Јанка војеводе?! 2320

Бојну сабљу, копље вито
   узми у руке, Владимире,
   тер дјелујућ племенито
   горке смири тве немире!

Отправи се, под уреда, 2325
   узјаш коња витешкога,
   стан му на пут, проћ му не дај,
   не страши се од никога!


ШЕНА ДРУГА

Сунчаница сама

* * *


 
Ки глас ово несмиљени 2330
   чујем, што ћу учинити?
   Градиславе мој љубјени,
   тријеба ми те оставити.

Тријеба, јер сам обећала
   мојијем истијем ја ријечима
   и у цркви вјеру дала 2335
   неумрлијем боговима.

Да вас покој срца мога
   и вјереник има бити,
   Јанка Угрина немилога
   тко узбуде погубити. 2340

Али, вајмех, ето веће
   од болести вјечне моје,
   од немира и од смеће
   дан несрећни већ дошо је.

Видим, што сам ја онада 2345
   у расрџби говорила,
   да ми је тужној, ах јаох, сада
   испунити назбиљ сила.

Тријеба ми је вјереника
   непознана прем узети, 2350
   ко Јанкова добитника,
   како онега ки ме освети.

Али како да оставим
   тебе, лијепо сунце моје,
   ко ли да ја заборавим, 2355
   Градиславе, дике твоје?

Ако ти сам ме си благо
   и ме душе рај честити,
   слатко уфање, срце драго
   и вас покој мој на свити! 2360

То невјерна да ја теби
   будем, драги мој покоју.
   То да оставим вик под неби
   уздисану младос твоју?

Свакому ћу крива прије 2365
   бит нег драгом Градиславу.
   Засве мени он јер није
   сад указо ]убав праву.

О витеже инострани,
   несрећне су твоје згоде, 2370
   залуду му прем обрани
   сад од Јанка војеводе.
 
Не могу ти испунити
   вику, што сам обећала,
   другому сам јер на свити 2375
   срце моје даровала.

Али гди си, у ком мјести,
   Градиславе драги, ходи,
   тер од худе сеј болести
   ти ме извади и слободи. 2380

Ходи, ходи, уграби ме
   прије нег будем овди умрити,
   гди хоћ с тобом одведи ме,
   свуда ћу те ја слиједити.

Дворкињици све пожуде 2385
   поћ ћу открит срца мога,
   да ми она изнаћ буде
   Градислава храбренога.

У толико тријеба је мени
   за испунит моју жељу 2390
   хинит, да свак држи и сцијени,
   да ја јесам у весељу.


ШЕНА ТРЕЋА

Страшимир и Персеа његова вјереница приображена

* * *


 

Страшимир:
Куд те имам ја наприједа,
   о витеже, већ слиједити?
   Укажи ми поље уреда 2395
   наше рвање гди ће бити.

Персеа:
Овди, овди, худи млаче,
   веће ступај твој устави,
   тере силе тве најјаче
   супроћ мени казат справи. 2400

Страшимир:
Сад ћеш видјет у злу твому
   с мачем овијем ко си, што си,
   и смионо супроћ кому
   на ово поље изишо си.

Персеа:
Још да умрем, ја ћу теби 2405
   указати данас оди,
   издавник се да под неби
   хуђи од тебе не находи.

(Овди се бију с копјема)

Страшимир:
С којијем дјелом сцијениш сада
ме придобит срце јако? 2410
Тезијем се копјем владај
о витеже, знаш, инако!

Персеа:
Невјерниче несмиљени,
   ти не пази дјела моја,
   тот у малој такој сцијени 2415
   прида мном је крипос твоја.

Страшимир:
Сад ћеш познат, зли тамњаче,
   с мачем овијем у десници,
   ко од мене тако тлаче
   немили се издавници. 2420

Персеа:
Ја те чекам, ход уреда,
   што се веће не упутиш,
   али срце твоје преда,
   али сада ти страх ћутиш?

(Овди се бију с мачима)

Страшимир:
Благодарство врзи стране, 2425
   крвавит се ми имамо,
   узми сабљу и на обране
   твоје пази сада само.

Персеа:
Да увјетујмо ини овдира,
   прије тега крепко дости. 2430
   Да чијем са мном не ћеш мира.
   срце ми измеш без милости. (Овди се открива)

Срце моје, јаох, не моје,
   покли теби јес мрзеће.
   од деснице саме твоје 2435
   пачек умријет жудим веће.

Ево, ево ти са све стране
   Перса верна твоја храни
   своје прси без обране,
   да их немилос тва израни. 2440

I да ти је лашње дило,
   оклопје ћу све гвоздене
   ја весело сад и мило,
   драги браче, свући с мене!

Страшимир:
Што ово виде очи моје, 2445
   о ма лијепа заточнице,
   уздисана ма госпоје,
   срца мога чесарице!

Прости, слатка ма разблудо,
   крив сам и ријет ја не могу, 2450
   да увриједио нијесам худо
   рајску липос твоју многу.

Али ево ти мача мога,
   и не ћу се ја опријети,
   од мене се ти истога 2455
   твом десницом сама освети.

Персеа:
Ах не држи и не сцијени,
   Страшимире драги браче,
   с тве кривине да се у мени
   Од освете мисо заче. 2460

Јер освете не ћу ине
   сад од тебе узет оди,
   нег невјера да погине,
   ка се у срцу твом находи.
 
Страшимир:
Докли узживем ја ћу увике, 2465
   моје душе драг животу,
   вјеран над све љубовнике
   љубит рајску тву липоту.

I да у срцу твом на свити
   сумње од тега ниједне није, 2470
   Данаска се одијелити
   хоћу с тобом пут Персије.

Ту, љубјена ма радости,
   твога ћаћка на очима
   наша вјера крепка дости 2475
   довршит се управ има.

Тад ћеш мени, слатки браче,
   сама покој бити прави,
   свак час драже, свак час јаче
   тад ћу горјет с тве љубави. 2480

Персеа:
Ах блажени да су одвеће
   свиколици труди моји
   и све с тебе које смеће
   поднијех с горцијем непокоји.

Покли срећа блага дости 2485
   с тобом ме је садружила,
   и покли сам твој милости,
   драг животу, тако мила.

Ја ћу бити довик вика
   робињица верна твоја, 2490
   ти ма радос сваколика
   и честитос права моја.

Страшимир:
Ходмо веће, ма госпоје!

Персеа:
Ходмо, слатко добро моје!


ШЕНА ЧЕТВРТА

Кар доходи и у њему Јанко на пристољу,
Арнаут и Владимир на коњу с друге стране

* * *


 
Владимир:
Устави се, не наприједа, 2495
   о витеже несмиљени,
   узми копје тер уреда
   на бој ходи против мени.

Не ћеш, не ћеш с бојном славом
   ни с Јанковом ит добити, 2500
   твојом ћеш ми овди главом
   смрт његову заплатити.

Јанко:
А ко си ти, ки толико
   смијеш и мож у слободи,
   тер кроз пријетње тве велико 2505
   позиваш ме на бој оди.

Владимир:
Владимир сам ја уздани
   друг војеводе Јанка славна,
   зато изиди веће и стани
   посред поља овди равна. 2510
  
Јанко:
На затјеке бојне твоје
   ја сам справан изит сада;
   имам и ја срце које
   од смрти се не припада.
 
Ну у многој хоћу дици 2515
   прије тега за му славу
   придат лијепој Сунчаници
   од војеводе Јанка главу.

Владимир:
Да ход уред, ја те један
   чекам, гди хоћ, да се бијес, 2520
   ако с витез тако вриједан
   и проћ мени изит смијеш.

Арнаут:
Што ово вику не сцијенећи
   сада очи моје виде,
   које ли ме у несрећи 2525
   ово срећне згоде слиде?

Одведте ме, дружбо избрана,
   уред к вашој ви краљици,
   да чујете ненадана
   данас чуда свиколици. 2530


ШЕНА ПЕТА

Овди се искрцавају из кара и краљица излази на пристоље

* * *


 
Јанко:
О достојна свим краљице,
   прије нег примиш срећне згоде
   од храбрене ме деснице
   главу Јанка војеводе,

гледај овега Арнаута, 2535
   ки ти је синка заробио
   и тву круну веће пута
   худо и тешко увриједио.

Крајица:
Захваљивам, младче славни,
   ја на даре ове твоје, 2540
   али крвник гди је издавни,
   да га виде очи моје.
 
Ах силниче несмиљени,
   веома смјенство тве прострије се,
   гди је Владимир мој љубјени, 2545
   кога из скута мени однесе.

Уред, уред, верни моји,
   одовле га одведите,
   тер онако, ко достоји,
   немило га уморите.2550

Роб мали говори:

Из скута је мајке моје
   мене силник уграбио,
   и негов сам, о госпоје,
   и ја мали робић био.

Нека мало будем већи, 2555
   јунак ћу се учинити,
   ончас ћу му главу одсјећи
   и свијех ћу вас осветити.

Арнаут:
Устав срџу срца твога,
   о крајице, милос имај, 2560
   ако желиш љубјенога
   синка видјет твијем очима.

Истина је, робих, плијених
   већкрат твоју краљевину
   и жалосну прем учиних 2565
   славну твоју величину.
 
Ну не сцијени, да сам тако
   кроз немиилос худу моју
   срце имо ја опако
   за увриједит круну твоју. 2570

Нег јер Вишње јесу осуде,
   да ја имам господара,
   немилосне који и худе
   таке у мени жеље ствара.

Пачек ако ја онада, 2575
   како силник прем немио,
   близу овега јесам града
   синка твога заробио.

Не тјех њега, ко бјех држан,
   како остале погубити, 2580
   нег одвеће прем милостан
   драгој љуби мој однити.

Она ончас мила и блага,
   од милости ронећ сузе,
   Владимира твога драга 2585
   за отхранит радо узе.

Ну уто свуда гласовити
   Угрин Јанко војевода
   с прихрабреном свом добити
   слободу му драгу пода. 2590

Али не знам среће с које
   и с честите миле чести
   гледају га очи моје
   у овем твому сада мјести.
 
Ево, ево, ма краљице, 2595
   љубјенога синка твога,
   распни прси, гледај лице
   краљевића храбренога.

Краљица:
Ки ми ово ненадани
   с неба дари сад падају, 2600
   о мој синко уздисани,
   добро т' очи ме познају.

Сунчаница:
Које ово неизречене
   гледам сада ја радости,
   о честите и блажене 2605
   срећне моје честитости.

Владимир:
Да ја ли сам твој родјени
   син, могућа о краљице,
   и врх свијех обљубјени
   братац лијепе Сунчанице? 2610
 
Ну за мало, мајко мила,
   моћ ћеш гласит среће твоје,
   покли је данас мени сила
   довршити данке моје.

Али хоћу прије тега 2615
   Јанка Угрина осветити
   и његова немилога
   сад крвника погубити.

О сестрице драга моја,
   сад ћеш познат, ко немило 2620
   издана је лијепос твоја
   кроз химбено худо дило.

Знаш, да Јанко гласовити
   и Градислав твој умро је,
   који урес твој честити 2625
   већ нег себе љубио је.

Ах, и можеш поднијет вику
   осјечену гледат главу
   твом драгому слободнику
   љубјеному Градиславу? 2630

Сунчаница:
Ово ли су, несмиљени,
   зли крвниче, твоје славе?
   Гдје си, гдје си, вајмех мени,
   гдје си драги Градиславе?

Јанко:
Не сметај се, ма радости, 2635
   Градислава ево оди,
   који рајској твој липости
   Јанка Угрина жива води.

Сцјењах и уфах, драг покоју,
   ја некада ко Градислав 2640
   пригнут моћи лијепос твоју
   и ганути на му љубав.

I да моје неизречене
   достојне ће службе бити,
   тве расрџе несмиљене 2645
   и омразе утажити.
 
Али видим, да је залуду
   јер одвеће ја под неби
   кроз несрећу моју худу
   јесам мрзећ, ах јаох, теби. 2650

Ето идем, Сунчанице,
   за тву лијепос самирити,
   од тве исте сад деснице
   зажудјену смрт примити.

Омразу си свеђ носила 2655
   несрећному Градиславу,
   желела си и жудјела
   од војеводе Јанка главу.

Што већ стојиш, не страши се,
   мој мач исти узми у руке, 2660
   погуби ме, освети се,
   худе испуни тве одлуке!

Сад, о бојни Владимире,
   узми оружје, амо стани,
   тер за смирит тве немире 2665
   Јанка Угрина ходи брани.
 
Ја сам Јанко војевода,
   Сунчанице ма госпоје,
   твојом руком смрт ми подај,
   ево, ево ти главе моје! 2670

Владимир:
Ма сестрица, ако љуби
   Владимира браца свога,
   како хоћеш да погуби
   Јанка Угрина храбренога?

То ли простит теби не ће 2675
   кроз немилос худу своју,
   весело јој ја ћу одвеће
   подложити главу моју.

Краљица:
Покли с чуднијех овијех згода
   среће су се ме открили, 2680
   живи Јанко војевода
   и ти с њиме, синко мили!

Још највеће да је мене
   увриједио он њекада,
   кроз службе нас неизречене 2685
   завезо је свијех сада.

Ето умјесто синка мога,
   кога је нехтећ погубио,
   није ли ми сад драгога
   Владимира повратио? 2690
 
Он из руке злом силнику
   сам уграби ћерцу моју,
   он се штедио није вику
   за ме изгубит главу своју.

Ето данас он сам вриједно 2695
   како витез инострани
   ме краљевслво све уједно
   од гусара злијех обрани.

Ке би биле ме кривине,
   ка краљица ја бих била, 2700
   кад на службе ове истине
   нехарством бих одвратила.

Од највеће све господе,
   и од краљева свијех на свити,
   тко од Јанка војеводе 2705
   може бољи зет ми бити?

Уредба је давно била
   и Вишњега краља осуде,
   да ма ћерца драга и мила
   вјереница њему буде. 2710

Зато, остави тве немире,
   Јанко, узми Сунчаницу,
   тер за биљег крепке вире
   с њом садружи тву десницу.

Јанко:
Докли буде дух у мени 2715
   и с дјелим ћу и с љубави,
   о краљице, умиљени
   бит твој слуга и роб прави.

Ке честите јесу моје
   и блажене ово среће, 2720
   ах јеси ли, ма госпоје,
   ти потпуно моја веће?

Сунчаница:
Јесам, слатки драг покоју,
   јер сам давно ја под неби
   срце и сву љубав моју 2725
   даровала самом теби.

Јанко:
Да смијем ли, ма радости,
   сад блажен се управ рити,
   уздисане тве лијепости
   ја слободно већ служити? 2730

Не ко Јанко војевода,
   ки те је њекад увриједио
   и с несрећнијех који згода
   у свем ти је мрзећ био,

нег ко вриједни твој Градислав, 2735
   ки те од гусар ослободи,
   и ки већкрат за тву љубав
   на немилу сам смрт ходи.

Сунчаница:
Како Јанку храбреному
   простит теби обећавам, 2740
   а ко мому љубјеному
   Градиславу срце давам.

У теби су све ме жеље,
   о животу мој честити,
   моја радос, ме весеље,
   и вас покој мој на свити.
 
Јанко:
Уздисана ма пожудо,
   ме љубјено срце драго,
   ма раскошо, ма разблудо,
   моје добро, моје благо. 2750

Не вјерујем истом мени,
   сцијеним да још сан вара ме,
   да је вас покој мој љубјени
   и све добро ме уза ме.

Сунчаница:
Вјеруј, вјеруј с неба дани. 2755
   Верни над све љубовниче,
   вјеруј, о мој уздисани,
   драг жудјени вјеренице!

О љубјено добро моје,
   сан лаживи не вара те, 2760
   ево, ево верне твоје
   Сунчанице већ уза те!

Владимир:
Да то ли ћу ја сам бити
   сред весеља и радости
   ки ћу плакат и цвилити 2765
   и узмнажат ме жалости?

То ће тајат ма бесједа
   теби Јанко, друже мили,
   ко тва драга братучеда
   Зорка лијепа мене устрили. 2770

Одавна сам ја љубио
   уздисану дјевојчицу
   и у срцу је мом жудио
   стећ за драгу вјереницу.

Краљица:
Покли с миле чести веће 2775
   ваш краљевић свуд хваљени
   за узмножит моје среће
   данас драги зет је мени.
 
Сам ко витез он највећи
   кроз храбрену крипос своју 2780
   достојан је био стећи
   вјереницу ћерцу моју.

Добрзо се она има
   с дружбом лијепом и великом
   упутити пут Будима 2785
   с Јанком, дразијем вјереником.

На исти начин ваш краљ нека
   Зорку буде к нам послати,
   ку ћу свеђер ја довика
   како ћерцу му гледати. 2790

Поклисар:
Умијено, о госпоје,
   на ове даре, ке примамо,
   хвалећ свуда име твоје
   ми ти сада захваљамо.

Ка весеља, ке радости 2795
   краљ ће угарски учинити,
   када пуне честитости
   буде гласе сеј примити.
 
Брзо ћемо о краљице
   у веселу с многом чести 2800
   на мјесто ти Сунчанице
   лијепу Зорку ми довести.

КОР
о честита дружбо одвеће,
   љубовници срећни и мили,
   ки подносећ горке смеће 2805
   од славе сте пут слиједили.
 
Уживајте срећни дости
   садружени заједно увике
   сред весеља и радости
   честитости свеколике. 2810
 
А ви, умрли, научите,
   да зло право оно није
   што очима ви видите
   и држите најставније.
 
Вишње одлуке кô на свијети 2815
   један човјек ки умире
   слабом свијести и памети
   хоће сада да допире!

Свеђ крвава бојна смећа
   мир жудјени собом води, 2820
   а она је радос већа,
   иза плача ка доходи.

По путу се од крипости
   и по труду покој стјече,
   а из мрклине и тамности 2825
   свјетље сунце веле истјече.

             СВРХА



 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Гундулић, умро 1682, пре 342 године.