Јанко:
О достојна свим краљице,
прије нег примиш срећне згоде
од храбрене ме деснице
главу Јанка војеводе,
гледај овега Арнаута, 2535
ки ти је синка заробио
и тву круну веће пута
худо и тешко увриједио.
Крајица:
Захваљивам, младче славни,
ја на даре ове твоје, 2540
али крвник гди је издавни,
да га виде очи моје.
Ах силниче несмиљени,
веома смјенство тве прострије се,
гди је Владимир мој љубјени, 2545
кога из скута мени однесе.
Уред, уред, верни моји,
одовле га одведите,
тер онако, ко достоји,
немило га уморите.2550
Роб мали говори:
Из скута је мајке моје
мене силник уграбио,
и негов сам, о госпоје,
и ја мали робић био.
Нека мало будем већи, 2555
јунак ћу се учинити,
ончас ћу му главу одсјећи
и свијех ћу вас осветити.
Арнаут:
Устав срџу срца твога,
о крајице, милос имај, 2560
ако желиш љубјенога
синка видјет твијем очима.
Истина је, робих, плијених
већкрат твоју краљевину
и жалосну прем учиних 2565
славну твоју величину.
Ну не сцијени, да сам тако
кроз немиилос худу моју
срце имо ја опако
за увриједит круну твоју. 2570
Нег јер Вишње јесу осуде,
да ја имам господара,
немилосне који и худе
таке у мени жеље ствара.
Пачек ако ја онада, 2575
како силник прем немио,
близу овега јесам града
синка твога заробио.
Не тјех њега, ко бјех држан,
како остале погубити, 2580
нег одвеће прем милостан
драгој љуби мој однити.
Она ончас мила и блага,
од милости ронећ сузе,
Владимира твога драга 2585
за отхранит радо узе.
Ну уто свуда гласовити
Угрин Јанко војевода
с прихрабреном свом добити
слободу му драгу пода. 2590
Али не знам среће с које
и с честите миле чести
гледају га очи моје
у овем твому сада мјести.
Ево, ево, ма краљице, 2595
љубјенога синка твога,
распни прси, гледај лице
краљевића храбренога.
Краљица:
Ки ми ово ненадани
с неба дари сад падају, 2600
о мој синко уздисани,
добро т' очи ме познају.
Сунчаница:
Које ово неизречене
гледам сада ја радости,
о честите и блажене 2605
срећне моје честитости.
Владимир:
Да ја ли сам твој родјени
син, могућа о краљице,
и врх свијех обљубјени
братац лијепе Сунчанице? 2610
Ну за мало, мајко мила,
моћ ћеш гласит среће твоје,
покли је данас мени сила
довршити данке моје.
Али хоћу прије тега 2615
Јанка Угрина осветити
и његова немилога
сад крвника погубити.
О сестрице драга моја,
сад ћеш познат, ко немило 2620
издана је лијепос твоја
кроз химбено худо дило.
Знаш, да Јанко гласовити
и Градислав твој умро је,
који урес твој честити 2625
већ нег себе љубио је.
Ах, и можеш поднијет вику
осјечену гледат главу
твом драгому слободнику
љубјеному Градиславу? 2630
Сунчаница:
Ово ли су, несмиљени,
зли крвниче, твоје славе?
Гдје си, гдје си, вајмех мени,
гдје си драги Градиславе?
Јанко:
Не сметај се, ма радости, 2635
Градислава ево оди,
који рајској твој липости
Јанка Угрина жива води.
Сцјењах и уфах, драг покоју,
ја некада ко Градислав 2640
пригнут моћи лијепос твоју
и ганути на му љубав.
I да моје неизречене
достојне ће службе бити,
тве расрџе несмиљене 2645
и омразе утажити.
Али видим, да је залуду
јер одвеће ја под неби
кроз несрећу моју худу
јесам мрзећ, ах јаох, теби. 2650
Ето идем, Сунчанице,
за тву лијепос самирити,
од тве исте сад деснице
зажудјену смрт примити.
Омразу си свеђ носила 2655
несрећному Градиславу,
желела си и жудјела
од војеводе Јанка главу.
Што већ стојиш, не страши се,
мој мач исти узми у руке, 2660
погуби ме, освети се,
худе испуни тве одлуке!
Сад, о бојни Владимире,
узми оружје, амо стани,
тер за смирит тве немире 2665
Јанка Угрина ходи брани.
Ја сам Јанко војевода,
Сунчанице ма госпоје,
твојом руком смрт ми подај,
ево, ево ти главе моје! 2670
Владимир:
Ма сестрица, ако љуби
Владимира браца свога,
како хоћеш да погуби
Јанка Угрина храбренога?
То ли простит теби не ће 2675
кроз немилос худу своју,
весело јој ја ћу одвеће
подложити главу моју.
Краљица:
Покли с чуднијех овијех згода
среће су се ме открили, 2680
живи Јанко војевода
и ти с њиме, синко мили!
Још највеће да је мене
увриједио он њекада,
кроз службе нас неизречене 2685
завезо је свијех сада.
Ето умјесто синка мога,
кога је нехтећ погубио,
није ли ми сад драгога
Владимира повратио? 2690
Он из руке злом силнику
сам уграби ћерцу моју,
он се штедио није вику
за ме изгубит главу своју.
Ето данас он сам вриједно 2695
како витез инострани
ме краљевслво све уједно
од гусара злијех обрани.
Ке би биле ме кривине,
ка краљица ја бих била, 2700
кад на службе ове истине
нехарством бих одвратила.
Од највеће све господе,
и од краљева свијех на свити,
тко од Јанка војеводе 2705
може бољи зет ми бити?
Уредба је давно била
и Вишњега краља осуде,
да ма ћерца драга и мила
вјереница њему буде. 2710
Зато, остави тве немире,
Јанко, узми Сунчаницу,
тер за биљег крепке вире
с њом садружи тву десницу.
Јанко:
Докли буде дух у мени 2715
и с дјелим ћу и с љубави,
о краљице, умиљени
бит твој слуга и роб прави.
Ке честите јесу моје
и блажене ово среће, 2720
ах јеси ли, ма госпоје,
ти потпуно моја веће?
Сунчаница:
Јесам, слатки драг покоју,
јер сам давно ја под неби
срце и сву љубав моју 2725
даровала самом теби.
Јанко:
Да смијем ли, ма радости,
сад блажен се управ рити,
уздисане тве лијепости
ја слободно већ служити? 2730
Не ко Јанко војевода,
ки те је њекад увриједио
и с несрећнијех који згода
у свем ти је мрзећ био,
нег ко вриједни твој Градислав, 2735
ки те од гусар ослободи,
и ки већкрат за тву љубав
на немилу сам смрт ходи.
Сунчаница:
Како Јанку храбреному
простит теби обећавам, 2740
а ко мому љубјеному
Градиславу срце давам.
У теби су све ме жеље,
о животу мој честити,
моја радос, ме весеље,
и вас покој мој на свити.
Јанко:
Уздисана ма пожудо,
ме љубјено срце драго,
ма раскошо, ма разблудо,
моје добро, моје благо. 2750
Не вјерујем истом мени,
сцијеним да још сан вара ме,
да је вас покој мој љубјени
и све добро ме уза ме.
Сунчаница:
Вјеруј, вјеруј с неба дани. 2755
Верни над све љубовниче,
вјеруј, о мој уздисани,
драг жудјени вјеренице!
О љубјено добро моје,
сан лаживи не вара те, 2760
ево, ево верне твоје
Сунчанице већ уза те!
Владимир:
Да то ли ћу ја сам бити
сред весеља и радости
ки ћу плакат и цвилити 2765
и узмнажат ме жалости?
То ће тајат ма бесједа
теби Јанко, друже мили,
ко тва драга братучеда
Зорка лијепа мене устрили. 2770
Одавна сам ја љубио
уздисану дјевојчицу
и у срцу је мом жудио
стећ за драгу вјереницу.
Краљица:
Покли с миле чести веће 2775
ваш краљевић свуд хваљени
за узмножит моје среће
данас драги зет је мени.
Сам ко витез он највећи
кроз храбрену крипос своју 2780
достојан је био стећи
вјереницу ћерцу моју.
Добрзо се она има
с дружбом лијепом и великом
упутити пут Будима 2785
с Јанком, дразијем вјереником.
На исти начин ваш краљ нека
Зорку буде к нам послати,
ку ћу свеђер ја довика
како ћерцу му гледати. 2790
Поклисар:
Умијено, о госпоје,
на ове даре, ке примамо,
хвалећ свуда име твоје
ми ти сада захваљамо.
Ка весеља, ке радости 2795
краљ ће угарски учинити,
када пуне честитости
буде гласе сеј примити.
Брзо ћемо о краљице
у веселу с многом чести 2800
на мјесто ти Сунчанице
лијепу Зорку ми довести.
КОР
о честита дружбо одвеће,
љубовници срећни и мили,
ки подносећ горке смеће 2805
од славе сте пут слиједили.
Уживајте срећни дости
садружени заједно увике
сред весеља и радости
честитости свеколике. 2810
А ви, умрли, научите,
да зло право оно није
што очима ви видите
и држите најставније.
Вишње одлуке кô на свијети 2815
један човјек ки умире
слабом свијести и памети
хоће сада да допире!
Свеђ крвава бојна смећа
мир жудјени собом води, 2820
а она је радос већа,
иза плача ка доходи.
По путу се од крипости
и по труду покој стјече,
а из мрклине и тамности 2825
свјетље сунце веле истјече.
СВРХА
