Старац Климоје/АТ III

←АТ II

Старац Климоје Писац: Непознати аутор АТ III

АТ III

ШЕНА I

СТИЈЕПО ГРОХОТАЛО и МАРО СВРДОНИЦА

     СТИЈЕПО: Маро, ја сам ти све с ћаћом ађусто, зато ти веће мој зет, од које ствари дражу нијесам мого жудјет.
     МАРО: Госпару, хвала вам велика, ја не меритам оволике љубави; држан ћу бит веома мојој срећи, која ме на вас намјерила.
     СТИЈЕПО: Говорио сам ти с ћаћом, хоће он да њему посљем сву прћију и говори, да ти вјереници није ништа од потребе учинит. Зато што хоће ћаће, погоди му.
     МАРО: Све што ћаће хоће, ја сам контенат, ма су ми од потребе сто дуката за учинит хајине за орденанце; не знам, хоће ли ми их хтјети ћаће дат?
     СТИЈЕПО: Реко сам му и на то, мą он неће да спенģа ништа; ништа не мање за љубав, коју ти носим, послаћу ти их ја данас прико подне.
     МАРО: Госпару, хвала вам, ја то не меритам.
     СТИЈЕПО: Узми, Маро, да прогласиш вјеру и дођи з дружином прошетат се под вјереницу.
     МАРО: Учинит ћу, госпару, све што ми заповиједате, поћу их наћи за дат им нан знање, да сам се вјерио.

ШЕНА II

КРИЛА и МАРИЦА мала

     КРИЛА: Мало ми није гучула пала с оном мојом, с оном која ме хоће вјерит за кога она хоће а ја га не ћу, ер ми није драго. Хоћу Џива Сркала тер хоћу, ма ја знам, што ћу: сама ћу ово сврши т без никога. Стан' амо...! Што си се упечила, тер ме гледаш?
     МАРИЦА: Ово нијесмо рошпи него чељад, како и ви, а од вас се рошпи рађају, а гледам те и размишјам, голема ти ће у теби невјеста бит.
     КРИЛА: Ах, мунчибјеле, нег ако не дођем дома, налупати ћу главом од комин.
     МАРИЦА: Нехајем ťе се ништа, ер сам ти рекла сто пута: плати ме, плати, нећу те служит!
     КРИЛА: Ходи веће! Једна ме уздржи, да ти чејусти на сред плаце не раскинем; ма ну стани овамо; пођи ми у Џива и моли га, да дође у мене дома!
     МАРИЦА: Још је то мајнкало: дошле сам му китице носила, а сад хоћеш да ти га и у кућу водим. А да ми то чинимо и аманте у кућу водимо, он час бисте нас ко зле жене из куће гониле.
     КРИЛА: Веле ти чепљускаш, доста твојијех; он је мени вјереник.
     МАРИЦА: Да кад је он теби вјереник и водиш га у кућу и ја ћу веће мога довестит.
     КРИЛА: Пођи тамо дје сам те послала, и потежи се, немој да те дуго чекам, а ја ћу се отит понаправит, ер ће ми доћи вјереник.

ШЕНА III

ПЕРО ГОСТАРИЦА

     Што се ово чини? Изишо сам изван себе. Поручила ми је Јела, да се Крила веће вјерила за Џива Сркала. Ма ништа, мало ми се и хаје; ја сам луд био, који сам је и хтио, а сад да она мене хоће, не бих је. Што ће мједи без части? мајнкат ће мени вјереница; 20 партита ми је под руком, отит ћу пригледат, што ми се од госпођа чини; ето су веће 24, отит ћу се и промијенит.

ШЕНА IV

ЏИВО СРКАЛО и МАРИЦА мала

     ЏИВО: Изишо сам ко махнит из куће, дошо ми је Мласкало и сповидио, како они враг Јела Кутлина интригала је свеколико за моју вјеру ш њеком Конавоком из Виталине, и да ме Крила неће; може ли се ово трпјети? Да не гледам моје части, сад бих ово на правду однио; али ништа, Џиво, ти си галанат и добар, вјереница ти неће мајнкат или прије или послије, ако не богата, како ова, а оно од боље куће нег ова и не стара овако; али није десперана ствар. А ово ми прем од овуда Марице мале, она ће ми умјети ријет, што се чини од мојијех ствари. Ола, Марица, куд идеш? Стани амо!
     МАРИЦА: Ово идем по тебе, свуд сам те искала. Мени колач, госпару Џиво, честито ти вјереница!
     ЏИВО: Која вјереница?
     МАРИЦА: Како која вјереница, заборавио си, Крила, моја госпођа!
     ЏИВО: Иди, то ме вараш, а није се то развргло, није ли то све Јела интригала?
     МАРИЦА: Чеса интригала; моја се госпођа ш њом за тебе свадила и послала ме, да те зовем да дођеш у ње, ер она сама на деспет сваки хоће с тобом парентијера свршит.
     ЏИВО: Фелич сам, честит сам, да се лети; ходмо, ходмо он час!

ШЕНА V

КЛИМОЈЕ у хаљинам од лијечника, и ТИКВУЛИН

     КЛИМОЈЕ: Ах Тикво Тиквицу, онизи, сваки ми се час чини годиште, докле дође по нас Цвијета; онизи, онодјеват, ја сам веће лук напео. Страх ме, онизи, да не пукне, веће се смркло, дуго тарда она Цвијета. Страх ме, да није путом; ногу навинула.
     ТИКВУЛИН: Немо' тако говорит, него алиа Цалабресе^[1]; знаш, да нијеси сад Климоје, него лијечник.
     КЛИМОЈЕ: Сигнор, но. Ја сам властелин: властелин сам се родио, властелин ћу и умријет. Ово сам се машкаро од лијечника, онизи, за љубав, и Џове се у говеда за исту ствар обратио. Ма оно од овуда некога? Ну пођи, Тиквулине, риконошка', ко је?

ШЕНА VI

ИСТИ и ЦВИЈЕТА

     ТИКВУЛИН: Цвијета је, госпару, иде по тебе.
     КЛИМОЈЕ: А она добро дошла!
     ЦВИЈЕТА: Госпару, кад је теби драго, Маре је справна.
     КЛИМОЈЕ: Да је ли се покријепила мало јухом од онога капуна, што сам јој ја купио?
     ЦВИЈЕТА: Јес, госпару, и да није онега било, зло би стала.
     КЛИМОЈЕ: Да, добро, пођи ми ти, Цвијета, чини отворит, а ти, Тиквулине, пођи дома, и доћеш на 10 ура, да ме опет допратиш.
     ТИКВУЛИН: А нећу и ја, госпару, с тобом?
     КЛИМОЈЕ: Сигнор, но, ја нећу свједочбе, и ако би дошо Маро, реци му, да ћу отити на вечеру с једнијем пријатељом, који ме зво, јес толико времена.
     ТИКВУЛИН: Ходте веће, госпару, врата ти су отворена.

(Оди Климоје и Цвијета улазе у кућу Марину)

ШЕНА VII

ТИКВУЛИН сам

     Послали смо га гори, а сад му ћу отит сина наћи и чинити, да дође он овдир и да нађе оца у аманте своје. Ма пара га прем оно од овуда; послушат ћу прво, што ће бит, а пак ћу му се отит јавит.

ШЕНА VIII

ИСТИ и МАРО СВРДОНИЦА

     Засве да сам се вјерио, нешто сам малинконик, ма чеса, њешто сам малинконик, дошло је вријеме да платим оно 800 фр., што сам узо темпо моглие^[2], а ћаће ми је узо сву прчију; не знам што ћу учинити. Отит ћу мало у Маре за разбит фантазиу, а прем сам јој пошло јутрос и вечеру, а реко сам дома, да ако би ме ћаће иско, да реку, да ћу с дружином. Ма њешто чујем треску горе у Маре, страх ме, да десперана цијећ моје вјере сама себи није смрт задала. Ма ово од ње излази, реко бих, по хаљинам, да је лијечник.

ШЕНА IX

МАРО, КЛИМОЈЕ и ТИКВУЛИН за кантуном

     КЛИМОЈЕ: А знат ћеш, турска рофијано, сјутра ћу те на кару, пер вита миа^[3]; матрико јој је у главу удрио, пруцнула се ногом и удрила ме у зубе, мало ми и ова три зуба, што су ми у глави, да није избила. А што ти пара, може ли се ово трпјет, ја ћу је мало научит, да и махнита старијем властелином има носит риспет. Гдје ит фиш 30 динара? Гдје ти капун? ма ће ме ова научит, да се веће не намуравам.
     МАРО: Богме ми оно ћаће замахнито је, пара, њеку му су бурлу калали. Јес веле времена, да ми су рекли, да је намуран на Мару Славица, моју аманцу, биће га увели, и Маре за осветит се цијећ моје вјере бит ће га испестала.
     ТИКВУЛИН: Госпару Маро, тако је ģусто, ко говорите.
     МАРО: Да отит ћу га сваћат, једа тако измакнем оне осамсат..., што сам дужан. Сигнор медицо^[4], што је ново, пара ти је нешто с' онијем курвацам интравенало?
     КЛИМОЈЕ: О кашпета дизграција на дизграцију, нигда једна сама не до­ходи. Ето ми се догодило све оно, од чеса сам се чуво: спенģо сам мједи, није­сам аванцо ништа, изпестали, ме су и син ми је обазно, није се моћно скрит ни куд ни камо, ова ме хаљина каже. Маро, ја сам.
     МАРО: Ћаће, што је ново, што си се машкаро? пара су Поклади. Срамота је тако теби стару по злијем женах се скитат, ја млад не чиним тежијех леģереца. Што ће ријет, да те зле жене скрокавају, а кад ја у тебе питам за онесте ствари, не даш ми нигда.
     КЛИМОЈЕ: Имаш бржек и разлог, зло сам учинио, ма сам и покору поднио, и у... и у..., ма ћу је сјутра чинит ставити на кару.
     МАРО: Да, да се разгласи ово по свему граду, да се од овега пака комедије чине.
     КЛИМОЈЕ: А ја нећу, ма како ћу скођати тријес динара, што сам им до?
     МАРО: Баци их ћа злом срећом и дару' им још тридести, да не сповиједају никому леģерецу, коју си учинио. Ма ово је, ти у то пенģаш, а ја кад питам што ми је од потребе, нигда нејмаш.
     КЛИМОЈЕ: Добро говориш, и кад је тако, видим те ја, да си расењан дјетић, узми твоју прчију и манижа' је на свој начин, и не пенģа' лудо, ко сам ја оне тријес динара спенģо.
     МАРО: Ћаће, хвала вам, хомо веће дома, да свућеш те хаљине, да те ко не види у њима. Жив ти ја нађох начин, како ћу моћ платит што сам дужан, и имат у мене, да нејмам свеђ потребе питат у њега четрнаре за обричит се.

ШЕНА УЛТИМА

МЛАСКАЛО

     Вива, вива, госпару! чуо радос с весељем: твоја је Крила, благо веће твому
 Мласкалу, неће бит веће гладан, засве да нијесам од обједа ништа изио, али мислећи који ће се добри бокуни у ону утробицу налити, гди се ова вјера свршила, сит и од свега нијесам гладан ништа, а сутра ћу нетом сване
          На Илину отит Главицу
          за изнаћи му Милицу,
          гди ћу ш њом, браче, весело
          отезат платно прибíјело,
          пак у ње орсан кријући
          бродину му ћу увући.

1. попут Калабрежанина
2. за женидбу, на рачун женидбе
3. тако ми живота
4. Господине лијечниче