Старац Климоје/АТ II

←АТ I

Старац Климоје Писац: Непознати аутор АТ II

АТ III→

АТ II

ШЕНА I

КЛИМОЈЕ ЗВРЧОКА и ТИКВУЛИН

     КЛИМОЈЕ: Ну мало, Тиквулине, ту скритуру, да је видим, коју си контрато међу мном и Маром; ну ми је; пролега'!
     ТИКВУЛИН: Госпару, био пас и од пса окоћен, ако се ова рофијанетина не припаде, кад чује ове статуте.
     КЛИМОЈЕ: Ну, мој Тиквулине, мало ми их пролега' нека их и ја чујем.
     ТИКВУЛИН: Климоје Зврчока, син Јерка Бедре, сенатур и келовна, Цвијети рофијани Маре Славица.
     КЛИМОЈЕ: Почека', мој Тикво, фаљиваш у титулих; реци му валенти копјаник, а то рофијани што год јој часније реци: мајци али поклисарици љувеној, мађордоми секретој прилијепе, пригиздаве Маре Славица.
     ТИКВУЛИН: Чујем све госпару; то су све пунти политичи.
     КЛИМОЈЕ: Мој Тикво, слиједи наприједа, ако ти је драго.
     ТИКВУЛИН: Слуша', госпару: Климоје Зврчока старац.
     КЛИМОЈЕ: Лажеш ко јебена гидија, ер сам млађи у те ствари него син.
     ТИКВУЛИН: Климоје,младац.
     КЛИМОЈЕ: Није ни тако.
     ТИКВУЛИН: Климоје лаком.
     КЛИМОЈЕ: Није, лажеш, ер ћу спенģат 30 динара.
     ТИКВУЛИН: Климоје етц.
     КЛИМОЈЕ: Сад ми си ревушко, тако ми абревијава'!
     ТИКВУЛИН: Климоје &ц Цвијети &ц Маре Славица &ц даће двије перпере и бацат.
     КЛИМОЈЕ: Ола, ола, сигнор но, нон воглио^[1], нећу се преģудикат: што је то бацат? Немо' ме ти интригат у лит, перцхе нон интендо ниенте^[2] него спенģат 3 г; — и то ти ћу ријет, браче Тикво, не бих ни тега учинио, да нијесам, ко сам ти реко, веома онодит намуран и да нејмам то злата данас 5 тисућа реала од прћије синовље.
     ТИКВУЛИН: Госпару, оно је густо: двије перпере су 24 наре а бацат половицу од перпере.
     КЛИМОЈЕ: Да кад је тако, слиједи напријед!
     ТИКВУЛИН: Ко рекох, даће двије перпере и бацат за приспат с Маром Славицом једну ноћ.
     КЛИМОЈЕ: Сигнор но, ја спат нећу, ако се има спат ту ноћ, ја ћу дома спат; нон интендо ниенте^[3], ја спат нећу.
     ТИКВУЛИН: А ви, госпару, макар ваљат се, али ко кокот сву ноћ кукуријекат.
     КЛИМОЈЕ: Си, си, шта то сву ноћ кукуријекат, ер је то за нас сťаријех. Кад стари почнемо кукуријекат, кукуријека нам по сву ноћ. Слиједи, Тикво!
     ТИКВУЛИН: Си, ко рекох, да прикукуријека сву ноћ с Маром Славицом.
     КЛИМОЈЕ: Реци ми цон патто дебито ет аугаридио^[4], да Славиц с милијем не запоје ту ноћ него с кукуријеком Зврчоћинијем и да ни пријатеља ни пријатељице ње упусти и да ту ноћ свакому ње врата буду затворена, и на вратијех да упише да је укопана.
     ТИКВУЛИН: Добро, госпару; још да се ничијем не крене ни микне, кад се свијећа удуне.
     КЛИМОЈЕ: Све је то добро, ма ми то дигни, да се не крене.
     ТИКВУЛИН: Кад је тако, да се дигне.
     КЛИМОЈЕ: Спаметне и инģениозе скритуре ма инвалиде, докле је ја не аутентикам. Зато пођи ми виђ то с Цвијетом, а ја ћу отит њеки други посо на Плаци справит.

ШЕНА II

ПЕРО ГОСТАРИЦА

     Цхе фелицитá^[5], имам веће госпођа нег је на свијем Пријеки фуњестара: она китицу, она бачаман, она посмијех. Вечер ти отидем дома крцат фавора; овако се хоће, ваља чинит од госпођа ко госпође од хаљина: веле их имат, једну уживат и промјениват често. Ја сам нашо, да је то права фелицитä^[6]. Махнит је ко се фунда у једну, која докле те улови, каже ти се бениња, а пака кад те види пикана, то и почне чинит од квинтане на фуњестри. Да оставим друго, кад им ко прије дође, армају супроћ теби Оцеан од Хина. Мало се нијесам издро од смијеха ономадне, кад ме једна запљунула с фуњестре, на коју сам назад три годишта намуран био, али су дошли све на мештра мите млади. Од њих међу њима није ниједна лијепа, ако нејма езерчит од аманата око себе, ма се некој дошло помамит, која их је прије веле имала, а сад је с једнијем остала. Аманти, ово је женски трафик. Још да је жена груба, не мајнка јој косе постиче, воде, бијаке, черсе, солимати, профуми, мрчила, стелавања од кучића е милле алтре диаволарие^[7], а сад и мрчаријскијех кордунића носе на себи. Ове манифатуре не чину се за једнога. Кад видиш једну жену набјакану, начерсану, све јутро стати при зрцалу, а ваздан начињат се, он час реци, ова ставља на пазар трговину, а свака се у садање бријеме до најстарије намурава ко мојемуча. Смијех ми доходи од оне Криле, која хоће да сам ја на њу намуран, и броји ме у нумеро од дванес, и говори, да се хоћу за њу вјерíт; ма како има 15 тисућ дуката, веле би ми гриња закрпиле, или ова од 15, или она од 7, ласциамо операр алиа фортуна^[8]. Отит ћу се у толико ја прошетати око свега града, ер свуд имам госпођа, на свакој страни, а пак, ћу видјет с Милицом дундовом и с Јелом Кутлином, што се од ове парентијере чини.

ШЕНА III

ЦВИЈЕТА и ТИКВУЛИН

     ТИКВУЛИН: Цвијете, ко сам ти реко, намуран је ко пас лакомчина.
     ЦВИЈЕТА: Ух брижан ве ти се намураво, што ће од њега љубав, што ли ће он од љубави и послије намурат се на аманцу синовљу.
     ТИКВУЛИН: Та сам то све зно, ма му нијесам хтио ријет, ер сам намислио да му каламо једну фесту.
     ЦВИЈЕТА: Намурану ма да штогоди заедно обланцамо.
     ТИКВУЛИН: Можемо дисењ учинити више тријес динара, што је намислио спенгат, ер није начина за веће му извадит из ноката.
     ЦВИЈЕТА: Доста је и то од онакога лакомчине; сада ди је вино по два и по три кутла. Ма ну промисли, како бисмо?
     ТИКВУЛИН: Рекла ми си, да се Маре Славиц мало не чује од мало прије, ко је чула да се Сврдоница вјерио; намислио сам, да речемо Климоју, да инако неможе уљести у Маре него у хаљинах од лијечника, то ћемо тако интригат да дође, а пако ће га вазда ласно бити изагнат.
     ЦВИЈЕТА: Добро си је намислио, ма знаш ли ве, да је он велика келомна у граду, да нас пака сиромашице с барабантим не истјера.
     ТИКВУЛИН: Не бојте се од тега, моће се фингат, да је Маре завачелала у фебри, али да су јом ставили матрико; ако му и двије пести шине, одбиће јој, на немоћ.
     ЦВИЈЕТА: Добро си се инģењо, моја главице, а неће жо ни Мари бит, која је десперана, ер се Маро вјерио за моћ осветит се, ер говоре, да је отац Мара усилово вјерит се за токат прчију, и Мари је ње консолацион уграбио. Драго ће јој бит за моћ ко у фебри извам себе Климоју счинут двије.
     ТИКВУЛИН: Све је то лијепо, говори ти с Маром а ја ћу с госпаром; и чини да је справно до вечер. Ја ћу провиђат госпару хаљине од лијечника, а ти ћеш нас доћи наћи кад се смркне; бит ћемо на греди уз Златарској улици.
     ЦВИЈЕТА: Пођи, моја главице, ма ну ми реци, како ћемо те тријес динара, извадит.
     ТИКВУЛИН: Кад дођеш ш њим говорити, ријећеш му, да је Мари од потребе капуна купити, то ћемо мустит и искинут, а ти Мару углави, како ће се владати.
     ЦВИЈЕТА: Хоћу, моје дјетешце.
     ТИКВУЛИН: Да пођи веће збогом и да ти је ти посао припоручен!

ШЕНА IV

МЛАСКАЛО I ЏИВО СРКАЛО

     МЛАСКАЛО: Држим за истину, да је гладнос мени мати била, ер одкąд, сам се родио, нијесам сит био, али ти је она мене девет мјесеца, ко држим, по алфабету у трбуху носила, а ја ти њу ето веће девет годишта у мојој утробици носим, и она ти је мене малахна у трбуху носила, али ти ја њу не малахну ģсред моје невољне панчице носим, и сваки дан болести од рођена имам а родит је не могу. Ма чуо сам, да њека велика бештија гладни инфант матери десет годишта у трбуха стоји. Тко зна, да ти ови глад од његова сјемена, али ти ми је, брајо, она бестија све жиле скупила, тако да ми се чини трбуху с краљешем смртнијем целовим целивати. Веће сам од глада умро, нијесам жив. Ид', да ко оно говори у мени, нег ти ћу отити продат се: братћо трговци, ходите, скупите смијешну ствар жалоснога гладна Мласкала.
     ЏИВО: Он је огладнио, то се и продава; нека видим, што хоће Мласкало? Стани амо!
     МЛАСКАЛО: Ти ли си, госпару Гиво, ето те не познах, веће ти сам све пет оћућења од глада изгубио.
     ЏИВО: Веома сам се, Мласкало, тобом насмио, кад си се хтио продавати.
     МЛАСКАЛО: Оно је оно што ја говорим, да се лачна чељад свакому смијешна парају, а јер тебе прем, госпару, исках.
     ЏИВО: Једа је што ново?
     МЛАСКАЛО: Ново, госпару, ново ин бона гразиа^[9]. Честита ти вјереница Криле, млада невјестица и веће си фелич; госпођа Крила неће никога него тебе, и свадила се за те сиђе заовом, а ти, госпару, утјеши што твога Мласкала, ер ти од глада веће зјехну.
     ЏИВО: Боне нове, Џиво, одкуд ове феличитати а спендер аллеграменте^[10], да се иште нел цонцаво делла луна^[11], које се могу веће бизарије указати, и ако сам дошли штедио и лаком се казо за моћ ови пос обланцати. Сад да се пенģа аллегра­менте, ходи ти са мном, Мласкало, да ти дам што изјести.

ШЕНА V

МАРЕ СЛАВИЦ и ЦВИЈЕТА КУКОНОСА

     ЦВИЈЕТА: Видиш, брижнице, што сам ти ја вазда говорила, да се веће небого догодило. Маро већ ти се Сврдоница вјерио за кћер Стијепа Грохотала, а ти ка нијеси љубила њега самога, сад си на осекли остала, и ако те срећа не поможе и младос те не отегне, зло ћемо на ова зла бремена стати.
     МАРЕ: Ах тужна Маре, ах несрећо моја, да ли саму мене трјескови из ведра неба ударају. Ах Маро, Маро, не вјеруј, Маро, ово ли су обећања твоја, онако ли ми вјеру мантенаш, коју ми си до, да се нећ вјерати; али је свака махнита моја друга, која плахијем младцим и њиховој вјери вјерује. За његову љубав час сам под ноге ставила, а сад ме саму овако у најбоје доба оставити. Гди ћу, жалосна, куд ћу, како ћу, што ћу од моје младости приварене учинити?
     ЦВИЈЕТА: Ах, брижнице, не припада' се, ти си ве млађахна, ти си љепахна, мањкаће ти намурана и љепшијех и богатијех нег је ти Сврдоница био, у кога си самога свирила; али ћу ти ријет, кћерце, што сам чула, да није ни он крив, него отац, који их је силом вјерио за узет прчију, коју му су обећали.
     МАРЕ: Ах старежине убојице младости моје, да ми може како год у руке упастит, да му из онезијех старијех кости душу изтискам.
     ЦВИЈЕТА: Имаш ли вољи од тега, ја ћу ти га у руке сад довестит; веле ми је пута говорио, да је старежина намуран на тебе, ма ти ја нигда нијесам хтјела ријет зацијећ Мара, да видиш како кукуријека за тобом, а прем је и јутрос говорио за те.
     МАРЕ: Да пођи га нађи и реци му од моје стране, да дође довечер, а кад га у ноктијех узимам, ја знам што ћу.
     ЦВИЈЕТА: Брижнице, немој тако; знаш, како је потент он у граду, не би мањкало да нас чини ставит кад бисмо му коју инсоленцију учинили. Доста је да га у тоболац кастигамо а да нам не може ништа; фингат ћу ја, да си ти немоћна и да густаш да кријући он дође у тебе обучен ко лијечник. Туј кад га узимаш у руками, да ти му је припоручен тоболац, засве да му не можемо измакнути друго него тријес динара, ну је то доста за чинит да му гучула паде. А ти моћеш, фингајући, да ти је она немоћ која женами чини махнитати, и счинут му двије под очи не ко властелину нег ко онему Пујизини лијечнику.
     МАРЕ: Веће сам одахла, добро си је намислила, оживјела сам, осветила сам се. Пођи ти посо оправи, а ја ћу дома отит мало наслонит се, ер нешто једва стојим.

ШЕНА VI

КЛИМОЈЕ старац и СТИЈЕПО ГРОХОТАЛО

     КЛИМОЈЕ: Даке, сигнор Стеффано, кад је Маро контенат узет твоју Нику за вјереницу и ја сам веома контенат узет је за невјесту, е ди пиу^[12] сам контенат од пет тисућ дуката, ма да су реали у реалијех, јусти аргенти е бони пондерис^[13].
     СТИЈЕПО: Госпару, хвала вам велика, ма немојте ви у фалио узети: и Мару сам и вами обећо пет тисућ дуката по четрес динарића; ако ћете да вам их дам или у реалијех или у цекинијех, како је вами драго.
     КЛИМОЈЕ: Сигнор, но, нијесам контенат, ер кад си ти од дукатијех гово­рио, ја сам о реалијех мислио.
     СТИЈЕПО: Госпару, ја сам вам оволико обећо, и од тега сте се контентали, није разлог, да сада у један час дукати се у реале обрате.
     КЛИМОЈЕ: Вераменте, велике ће се метаморфози учинити: приустави л'аг, тад ћеш и Мара и мене и мој кашун смирити.
     СТИЈЕПО: Да, госпару, да буде! Реци Мару, да се побјед под вјереницу прошета, а ја ћу му ријети, госпару: честита вам невјеста!
     КЛИМОЈЕ: А вами, сигнор Стеффано, зет! Ма перо кад ми пошјеш пет тисућа реала, и ко ти рекох, да су јусти аргенти е бони пондерис, немој да ми су они скраљешћићи, ер је оно све ипокризија, ја у оне не вјерујем. I тада опета ти говорим, кад пошљес пет тисућ реала, макар он час пошљи по зета дублијере.
     СТИЈЕПО: Да, госпару, ако би ми што пито Маро, хоћу ли му дати?
     КЛИМОЈЕ: Сигнор, но, перцхе ио нон ауетто ниенте^[14]; Мару није од по­требе ништа жени учинит, ер има све моје покојнице.
     СТИЈЕПО: Госпару, бит ће му од потребе учинит хаљине за орденанце; хоћу ли му за то штогоди дати?
     КЛИМОЈЕ: Реко сам ти, сигнор, но, а то, онизи, ако хоће вјереница, да јој се лијепо у орденанцу начинити, кад је салута, може му ти и она с твојом по­моћи учинит, сигнор Стеффано. I веће ако ти је драго, пошљи ми те реале, ер сам ја изнашо, дје ћу их он час импјегат. Ја ћу отити дома, и веће знаш за реале. Слуга сам ти!
     СТИЈЕПО: Госпару, сервитор. Вераменте лакома човјека! Интригат ће ме још, да му и сину хајине чиним, ма пацијенца, одовле ни куд, ни камо. Отит ћу наћи Мара и ријет му, да му је ћаће контенат и да прогласи и да дође просетат се з дружином под вјереницу.

ШЕНА VII

МЛАСКАЛО

     Велика ти се промјена у мени од мало прије учинила; ону велику бештију, која је у мому стомку била, изагно сам је на двор з добријем бокунићим, које ти ми на обједу госпар Џиво приправи, и гди прије трбух ми се с кралијешом целиваше, сад је дошла на праву мјеру ова моја поштована утроба. Кад ти про­мислим, што ти је у мени било, вас се стресем, од синоћка ти не бјех ништа окусио. Ах, да сад она Миле изиђе, весело бих ти се ш њоме овако сит разговорио; а прем је ево од овуда.

ШЕНА VIII

МЛАСКАЛО и МИЛИЦА

     МИЛИЦА: Не знам, гдје ћу ону Цвијету наћ; рекла ми је јутрос да ће бит у Лужи на Понти, а сад је није; ма ко је ово од овуда? Мласкало је, а прем и њега жудијах. Мласкало, добар ти дан!
     МЛАСКАЛО: А теби, Миле, и ноћ и дан и јутро и вечер, и кад спиш и кад ходиш и кад ијеш и кад пијеш; али, Миле, ако не даш...
     МИЛЕ: Црна, што?
     МЛАСКАЛО: Ето, Миле, кад сам се родио, одтад ми је осто један малахан бродац, у кому је све моје биће: гди је он, ту сам ја, ш њиме живем и ла плаци и дома и у огњишту и у камари, на одру и под одром.
     МИЛИЦА: Које је то чудо?
     МЛАСКАЛО: Брод, Миле, кога ја мојијем руками возим и без мене ле може се ни поринут ни кренут ни ништа.
     МИЛИЦА: Свакако ти лудос на лудос. Што је то, реци? хоћ, да ти ја гонетам?
     МЛАСКАЛО: Брод, Миле, који сад у једној барашки перикула за науфрагат а ја сам ти га мало прије шпалмо.
     МИЛИЦА: Да веће знамо те, погана пратежи, тер што би хтио, да ти ја учиним?
     МЛАСКАЛО: Да ми заимјеш твој орсан за по уре, да га уњ увучем, докле ова барашка прође.
     МИЛИЦА: Која барашка, ако је све ведро?
     МЛАСКАЛО: Иди, лудорице, хоћеш се припродават; не знаш ништа?
     МИЛИЦА: Веће погоди злу времену, зајмаће ти се орсан; ма ко ће ти ти брод помоћ увућ?
     МЛАСКАЛО: Доста су, Миле, моје двије руке, а толико је добро налојен, да би и сам мого без ниједне помоћи уљестит.
     МИЛИЦА: Да веће, лудоријо, за јутра ћу отит сушит у Илину главицу, то јест онди у ģардину, и видјећемо се; ма ну ми реци, што се чини од вјере госпођине ти?
     МЛАСКАЛО: Незнам друго, само да моја госпођа свадила се ш ње зовом, и хоће госпођа узет Џива Сркала.
     МИЛИЦА: Да веће зло иде посо, зато ти, госпару Перо, исти другу вјере­ницу, мож од ове зубе чактат.
     МЛАСКАЛО: Али госпођа Јела хоће интригават ш њеком мађионичином из Конавли, коју је и прије по решету ваљала, кад је вјерала Нику Маскалдину за Џива Пухала.
     МИЛИЦА: Да благо си теби, госпару Перо; веће ти је Крила у руци, али може се ријети, веће и у одру, кад имаш овако ко за тебе настоји. Али, Мласкало, имам нешто потребу, зајутра ћемо се на Илиној Главици видјети.

ШЕНА IX

КЛИМОЈЕ, ТИКВУЛИН и ЦВИЈЕТА

     КЛИМОЈЕ: Да, тако је, контента Маре, да дођем до вечера.
     ЦВИЈЕТА: Контента је намјеру, анци жели да будеш прије ш њом него ње господар. У њу ти је ње господар ģилоз, зато ти је поручила, моја главице, да дођеш обучен ко лијечник.
     КЛИМОЈЕ: Добро је инвентала, та је и за мене добра, ер кад ћу доћ ко лијечник, неће бит од потребе да јој ништа дарујем, нег то само што би она мени ко лијечнику даровала. Нећу јој се платит, а драго ми је, ер не бих ни ја густо, да ми син обазна, за не дат му зло еземпио. Мени једа ми је, Цвијето,, што по теби Маре поручила, да јој је који пијачер учинила.
     ЦВИЈЕТА: Не друго, нег да ти је у милости, и ако не за твоју је галантарију, ер је нешто злата од ономадне да јој даш, моја главице, тријес динара, да јој купим једнога капуна.
     КЛИМОЈЕ: О кашпета Цвијете, браће, ваља спарењат; ја ни на покладе капуна не ијем. Немо', моја Цвијете, тако да расипа.
     ЦВИЈЕТА: Али ве, господару, опета ћеш га у у њој наћи, кад веће снажице узима, боље ће те ноћас служити.
     КЛИМОЈЕ: Није јој доста за ње љубав, да ћу се лијечник учинит, нег још да је ја и гувернам. Цвијете, ако се може пасат с кринчицом од меса бравјега с лардом, не би ли боље било? Ма кад се ино не може, муора 1' аваризиа^[15], ево ти тријес динара.
     ЦВИЈЕТА: Хвала ти, госпару, отит ћу веће справит што је од потребе.
     ТИКВУЛИН: Да богме ћеш и мени, госпару, што дат боље вечерат.
     КЛИМОЈЕ: Немо', мој Тиквулине, нег ми учини пијаģер, пости ми тријес дана, нека рефам ове тријес динара, тер ћеш учинит добро и твој души и мому, тобоцу.
     ТИКВУЛИН: У твојој се кући сваки дан пости, ни на покладе се комини не задими.
     КЛИМОЈЕ: Лажеш, ер сам лани сварио оне вилице од језика, што ми је по­којному госпару пошло Јерко Мандрачун, кад је из Фоче дошо.
     ТИКВУЛИН: Јес вераменте, веће је било црви него меса; ма да се ја ниђе не прометнем, зло бих сто с тобом.
     КЛИМОЈЕ: Како се то промећеш, ер бих се и ја прометнуо, и тако васдан могу што на туђе спензде изјестит.
     ТИКВУЛИН: Не буди, госпару, лаком, веће ти иде невјеста дома, бит ћеш ти, она и син, немој ни мене ш њима гладом морит.
     КЛИМОЈЕ: Нећу свјета; ја живем на мој начин, ма на, мој Тикво, да­ше провиђам једне хаљине од лијечника за довечер.
     ТИКВУЛИН: Отит ћу, госпару; ласциа фар а ме^[16]!

ШЕНА X

АНДРИЈУЛА I МИЛИЦА

     АНДРИЈУЛА: Миле, добар ти дан! куд тако с прешом?
     МИЛИЦА: Ево ме госпар негдје пошло, а жудјела сам се и с тобом разговорити.
     АНДРИЈУЛА: I ја с тобом, а и сад сам с онезијем патруном говорила, који је веома, ко сам ти рекла, галанат човјек и свеђерице дукатим и цекинима по шпагу грохоће; није ко и њеки други, и жудио је, сестрице, амичицију с тобом. Зато не одреци се стећ га, он веле свакому дарива, а најлише онезијем који га добро служе: веће да, него и обећа, а то мење ти се пита.
     МИЛЕ: Ну ми сповјеђ, одкле је они патрун?
     АНДРИЈУЛА: Тамо испод Пељешца з Бријеста. Срећа ти га знала!
     МИЛИЦА: Да нашинац је а није фрустијер; да има ли кога, знаш ли?
     АНДРИЈУЛА: Ја борме не знам, ма говори, да није ни ожењен. Зато не одреци се њега, зло ве зна јоштер штогодјерице; хоћеш ли му се сјутра јавит, кад узидеш на Комарду, а и ја ћу стобом бит.
     МИЛИЦА: Да си видимо сјутра рано, чека' ме под Звоником!

1. Хеј, хеј, не господине, нећу
2. јер не намјеравам ништа
3. не намјеравам ништа
4. уз дужни увјет и предзнак
5. Које ли среће
6. срећа
7. и хиљаду других ђаволија
8. оставимо да одлучи судбина
9. у доброј милости
10. да се весело потроши
11. у мјесечевом српу
12. и још више
13. од правог сребра и ваљане тежине
14. Не, господине, јер ја се на свеоглушујем
15. нека цркне шкртост
16. пусти да то ја уредим