Срце ме кроз љубав толи би јадовно
да мнократ пукнути од јада је хтјело,
најлише кад љубав приђаше у бијело
у личце ну твоје јак ружа румено.
Душица отит хтећ од мене смиљено 5
туј пријеђе на очи ме, туј на усти смило;
туј један и други искаше, мâ вило,
да битје у прси ставе тве љувено.
Ну их ја уздржах, да, кад се суначце
из усти смихом твих указа веселим, 10
онча[с] се моја моћ сва свасма удави;
јер душа душицу а срце срдачце
оћути да круто изгрли све сасвим,
да љубав врху свијех пристол'је постави.
