Срчани мој друже, с тебе ми сунце сја

Срчани мој друже, с тебе ми сунце сја
Писац: Шишко Менчетић

420. песма првог дела Рањинина зборника. Акростих Шишмундо.

* * *

Срчани мој друже, с тебе ми сунце сја,
   ти с' вјенчац од руже којим се гиздам ја,
и ти си живот мој, тер час бит без тебе
   не могу ја затој коко сам без себе;
зач те сам сву, круно, срци мом уписал, 5
   тер те је све пуно срце ме и мисал.
Ма ком те од тијела не назру очице,
   очи ме без дијела остану т', ружице.
Велми се ја мољу за тогај цић теби
   нека туј невољу не ћутим у себи. 10
Нарав твој ки слављу створ' у драг каменак,
   нека те постављу у мој злат прстенак,
да те све, суначце, гледам ја очима
   и да ме срдачце с очици мир има,
од којих час ни хип покојно не приђу, 15
   када твој образ лип кон мене не виђу.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.