Спила је камена, ку сунце не пече
* * *
Спила је камена, ку сунце не пече,
а из ње студена вода ван све тече.
Из двора такмено у чудној тишини
тој дубје зелено љети јој хлад чини.
Пастирка ма мила гдје ми се указа
сва гола сред врила дери тја до паса,
у кому туј купљућ пут бијелу хлађаше,
чим стадо пландујућ под борјем лежаше.
А птице од изгор по дубју појаху,
колико разговор да њојзи даваху,
и сунце с неба згар бјеше се уставил'
тач лијепу видећ ствар, кој слике ни вик бил'.
То први би миле почетак љубави
пастира, ки стриле љувене вик слави.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.
|
