Софронија сама.
Ки глас ово пун жалости
око овога лети града,
и од које немилости
лиџбу зачух ово сада,
да то силна данас рука 845
справила се мач срдити
крстјанскога крвим пука
без обзира омастити?
Која, вајмех, јес кривина,
ки ли наш гријех, краљу худи? 850
Тва је сржба без начина,
неправи су твоји суди!
Ако одлуке огњените
неће устегнут памет плаха,
дај на милос плач гани те 855
и опћенијех вихри уздаха!
Ако ли си прид тве лице
ни њих примит одлучио,
дај праведне од дјечице
укажи се на крв мио! 860
Ну што правим? Нарав худа
разлогу се не подлага,
и била би ствар од чуда,
да је прика памет блага!
Познам, познам, тужнијем нами 865
ништа ино не остаје,
нег под силнијем десницами
поднијет кô хоћ' смртне ваје!
Али ка је ово сила,
без пристанка одасвуди 870
на висока која дила
моје крепко срце буди?
Чујем гдје ми њешто прави:
Софронија, што цкниш овди?
Храбрене се мисли објави 875
и твој вјерни пук слободи! -
Бих, ну да се свијес неправа
смири, ниједан пут не оста;
један живот, једна глава
није краљевској сржби доста! - 880
Како није? Он једнога
кривца иште: ти, ти теци,
и од гријеха химбенога
себе саму криву реци! -
Не кратим се, ну не диже 885
ни то начин од пораза.
Савише је, јаох, савише
напријед прошла худа омраза!
Прошла, ер наћ се мого није
да ткогоди међу нама 890
скровна кривца оповије,
кога краљ је иско сама. -
Ако не иште друго, ево
кривца! - ја ћу она бити,
ка ћу хтијење све краљево 895
врху главе мê примити!
Ја ћу, ја ћу без припасти
и без гријеха у овој страни
под жестоцијем гвоздјем пасти,
да се вјерни пук сахрани! - 900
Не, не, млада тако лита
срам дјевички чин' да влада!
Како и досле стој скровита,
нит се плаха кажи сада! -
Како? Да то с мала узрока, 905
ки час свијетлу не отима,
свијех крстјана смрт жестока
данаска се смести има?
Не може се плахос звати,
ни дјевичики срам се губи 910
славна дјела дјеловати,
сама у кијех се крепос љуби! -
Добита сам, сад најбрже
у краљевски двор ћу отити,
и да худи гњев поврже, 915
кривца му ћу објавити!
Вјерни пуче, у толико
пусти смећу, страх остави!
Ја ћу сама све зло прико
сад на мојој поднијет глави! 920
Кор.
Од живота умрлога
у неставном плахом тијеку
није речено без разлога,
да је човјек бог човјеку.
Ну праведнијех из одлука 925
кад на криве путе зађе,
већекрати худи од вука
човјеку се човјек нађе.
Добра нарав исприд очи
ка срам и страх не помеће, 930
свака добра вазда узрочи
и злу владат дат се неће.
Али она, ка без реда
срам је и страх изгубила,
добријем мислим мјеста не да, 935
опацијех је узрок дила.
Ну гдје у свему худну каже
најхуди се кад свјет даје,
тер лисич, хини и лаже
и зла будит не пристаје. 940
Небог човјек сцијенећ вјеру
изнаћ скровне мисли објавља,
и чињења сва на мјеру
од памети туђе ставља.
Ну на пријеку памет када 945
нанесу га звијезде худе,
у ке, вајмех, не упада
штете, распе, смеће и труде?
Ето Исмено ки подати
краљу имо је добре свјете, 950
не срами се сад ни крати
дават худе, пријеке и клете!
Он је, он је сам крив да се
прав и неправ заједно осуди,
немилосне на поразе 955
чим краљеву свијес пробуди!
Не зна и веће да стотину
кривијех боље јес пустити,
нег једнога, у кривину
ки није упо, окривити! 960
Сврха другога ата.