Слатки мој Изусе, тач сврúћи свис моју
да вазда у сузе размишљам смрт твоју;
да живот и памет разбира довика
како си ти распет за мене грјешника.
Затој се умолит дај, слатки Изусе,
дај да се ја пролит вас будем у сузе;
дај срцем да плачу дан и ноћ, хип и час,
докли се оплачу од злоба мојих вас,
које су толике, које су брез броја,
којим наћ прилике не море свис моја.
Додијах сам себи, згубих све уфан'је,
неголи у теби, који с' ме уздан'је:
зашто крв пролита ка за ме би, Боже,
све злобе од свита оплáкат јур може.
А затој, гди лежи мâ памет студена,
горко ју раздежи тва искра љувена,
да плаши, да бијесни за твојом пријазни,
за твојом љубезни, Изусе прикрасни,
који си добар вас, који с' вас добростив,
кому се даје глас да си сам милостив,
да си ти сам сладак, да си сам медвени;
ти с' љетњи мој хладак и живац студени,
кога се опити без мире желиме,
опивши вапити дан и ноћ тве име.
А затој озови мому се животу,
мисал ми понови за твоју доброту,
за твоју бољезан коју си оћутил
за нашу љубезан, одкле се с' упутил.
Јоште се тогај рад мољу ја љувено,
сатри ме срце сад, које је камено,
нека те ја желим, нека те ја слављу,
нека се ја велим твој, зовем и прављу;
и нека ја тебе у муках садружу,
који си сам себе за ме дал и душу.
За мене грешника на криж се с' дал пропет,
љубави велика! Опој ми тач памет,
опој ми тач душу, да ина сва тлачу
а тебе да служу, а тебе да слачу;
да љубим ја тебе веће нер сам себе,
и нека сам себе разапну за тебе.
