Слађу рич чут ни рећ љубави не праве,
ни благо веће стећ нер тугам забаве.
Ја мњу вас у мени да љубав стави двор,
ктому лик љувени свим тугам разговор;
зач љепос од оне за ком мњах дни трају 5
учини да тоне живот мој у рају.
Милос ми допушта тој за труд љувени -
два личца горушта тер образ румени;
вољу рит праведно: вазе ми сву жељу
тер чини наједно да се ја весељу. 10
Напокон дар дони златом вас уресан,
који ми поклони појући с њим пјесан.
Доста јој тој не би, ну рече: "Докли сја
суначце на неби, твоја ћу бити ја!"
Одсаде ја веће не гледам ничеса 15
нер за ме несрјеће да за ме не чеза.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
