Скуп/Други чин
| ←Први чин | Скуп Писац: Марин Држић Други чин |
Трећи чин→ |
Први призор
уреди
МУНУО: Служит господару намурану двоја је фатига, ер се служи њему и његовој махнитости. А речено је ер нитко не море двијема господаром служит. Сад ми заповиједа: "Пођ, дома, оправ, тî и тî посао". Нијесам добро дома дошао, с прјешом ме зове: "Мунуо, ходи, трчи, скочи!" Остављам посао ки ми је заповидио - "Мунуо!" - "Господару!" - "Чека' ме ту". - Одходи од мене. Чекам га, враћа се с прјешом, иде, уздише, свијет се ори! "Мунуо, ја сам руинан човјек!" - "Што, забога господару? Ајме, је ли које ремедијо?" - "Живот ми иде, Мунуо, кољу ме!" - "Забога, што је то? Тко те коље?" - "Ајме! Андријану ми грабе, живот ми узимљу! Чуо сам, они стар враг, отац јој, иште удат ју за њекога врага стара, ни зна за кога ли, што ли". - Десперан одходи и вели ми: "Пођ', виђ', ишти, питај, изнађ'! Не врати се што не спијаш штогоди за кога се тај удадба чини, да умијем ремедијат". Ја се вртим као убодени ципо; ни знам куд идем, ни што чиним. Служит махнитости не море се без махнитости, ма ако се ја данас не помамих, већ вазда читав бих. Имао бих се и ја, тер бих, ах јаох, уз леут дунижао. Ма ово ми Грубе! Ова дјаволица оком стријеља. - Кмецка кћери, крадосрца и куме ти малоне ријех, који с њекијем именом дођоше, розице.
ГРУБА: У тебе је љепше име: вјетар дуну, Мунуо га муну.
МУНУО: Розице, оваки какав сам на ми ти јабучицу! Да хоћеш, Мунуо тобом се мунуо, ако ћу ја.
ГРУБА: Узми звека за мирис:
Сад ми пођи,
пака дођи;
мајка неће,
збогом веће!
Кад бих твоја млада мома, не бих моја била.
Други призор
уреди
МУНУО: Куд утече, стриљицо? - Ава, ја и господар сад смо два. Ја виђу: и мене поче срце бољет. Богме бих ју узео да ме хоће. Послао ме је господар на посао; при свому послу госпоцки се остављају. Госпар сада и дјетић - огњиц нас срчани жеже, богме назбиљ! Вражица ова сва ми је у срцу, брате. Хоћу ли за њом? Ма ово ми господара. У врага ти кожа, је ли ме чуо?
КАМИЛО: Мунуо!
МУНУО: Господару!
КАМИЛО: Трчи за мном.
МУНУО: (Добро, није ме чуо!)
КАМИЛО: Чу ли што?
МУНУО: Богме ништа.
КАМИЛО: Ајме, ходи брзо!
Трећи призор
уреди
СКУП: Већи посао оставих, мањи не оправих. Срце ми даваше ер ћу се вратит празнорук. Ма што не трчим да видим што ми се у кући чини? Гдје годи сам, ље сам с мисли на злато које ми је дома, које без воња већи воњ има нег сви воњи. Страх ме је, њеки га су обоњали! Ки ми се прије не јављаху, сад ми се јављају. Ах, ах, нашли су.
Четврти призор
уреди
ЗЛАТИ КУМ: (Ово ми Скупа!) - Веле ти добро јутро, Скупе, добри и стари пријатељу!
СКУП: I теби добро јутро и добар дан. Што заповиједате? Убог богату мало ваља.
ЗЛАТИ КУМ: Богат је тко је добар.
СКУП: (Угоненух ја! Ове ми слатке ријечи нијесу драге. Дошао је...)
ЗЛАТИ КУМ: Што рекосте?
СКУП: А ја велим: добар је тко је богат. Ја, будући убог, ни себи нијесам добар ни другому.
ЗЛАТИ КУМ: Таки какав си, мени си драг и мени си богат.
СКУП: (Ава, обоњао је! Врага да изије! Злато, у великој ти си сцијени!)
ЗЛАТИ КУМ: Што рече: злато?
СКУП: Злато и злато: ти си злато и кућа ти је злато, а ја сам рђа од ветха гвоздја. Убоштво је највилија ствар. Рђа с златом не стоји; богат с убозијем не аванцава ништа, - што ти ја ваљам?
ЗЛАТИ КУМ: Веле ми ваљаш.
СКУП: (Ава, обоњао је ер је у мене злато!)
ЗЛАТИ КУМ: Што?
СКУП: Злато што ће од рђе? Ја имам мојијех туга: кћерцу зрјелу у кући, а није јој прћије.
ЗЛАТИ КУМ: Јес свега кад је милос Божија.
СКУП: (За черто је ови обоњао у мене злато!)
ЗЛАТИ КУМ: Што рече?
СКУП: Злато је милос Божија! Имам велику потрјебу дома. Једа ми што заповиједате?
ЗЛАТИ КУМ: Чека', сада ћеш поћи. Од ко'е ти је доби кћи? А нека стоји убоштво.
СКУП: Зрјела ве је, сва је жена. А зашто ме питате?
ЗЛАТИ КУМ: Би ли ју удао?
СКУП: Чијем ју ћу удат? А ти ми не ктје нигда ни одговорит кад ти говорих.
ЗЛАТИ КУМ: Чијем ју ћеш удат? Би ли ју удао за вриједна човјека, да је сита и одјевена, да не има инвидије од друге? А што ти онада не одговорих, ни сад није бријеме утекло.
СКУП: Тко ју пита?
ЗЛАТИ КУМ: Ја ју питам, ако си контент.
СКУП: (Рекох ја ер зја на моје тезоро, да врага прождре!)
ЗЛАТИ КУМ: Што велиш?
СКУП: Велим ер јој не имам прћије, и збогом! (За тезоро се ови хоће удат!)
ЗЛАТИ КУМ: Неборе, чека'!
СКУП: Не имам...
ЗЛАТИ КУМ: Имаш свега, чека'!
СКУП: Имам, не имам. (Од тезора ћеш имат пацијенцију!)
ЗЛАТИ КУМ: Добро си рекао: имаш, не имаш! Ферма' се: имаш кћер, а не имаш јој прћије. Узет ју ћу без прћије!
СКУП: Без прћије?! Ох, то се може без прћије!
ЗЛАТИ КУМ: Без прћије!
СКУП: Све би добро, нег ћу ја и ти зао пар бит: ја ћу уза те уш убога бити ка ће ктјет јести, а ти притио кому ће додијат.
ЗЛАТИ КУМ: Не брини се тезијем! Бог ми је дао да се могу мнози уза ме хранит, а апарентаћеш с добријем људми.
СКУП: Од тога сам контент, ма немојте ви сцијенит да је у мене којегоди тезоро.
ЗЛАТИ КУМ: О тому не мислимо. Јеси ли контент?
СКУП: Контент сам.
ЗЛАТИ КУМ: Да' ми руку!
СКУП: Ах, Боже, л' е фатта! Руинан сам!
ЗЛАТИ КУМ: Што ти интравења?
СКУП: Чу ли дје њешто звокну?
ЗЛАТИ КУМ: Од тога ли се припаде? Њетко гвоздјем куцну. - Утече ови човјек, а мене овди остави како бјестију. Кад к убогу дође богат с умиљенијем ријечми, сцијени да га је дошао варат, и за лудос већекрат испусте срјећу, коју пак, кад хоће, ни с плачем не могу ухитит.
СКУП: (Ако ти ту језичину још не измем, да нијесам човјек!)
ЗЛАТИ КУМ: Пара, Скупе, да сам ја у малој сцијени прид тобом, а није разлог то.
СКУП: Злати Куме, немо' тој сцијенит. Прида мном си величак, а ја сам прид тобом убог и сиромах.
ЗЛАТИ КУМ: Да јеси ли контент да је твоја кћи моја вјереница?
СКУП: Контент сам, без прћије, како ти сам рекао.
ЗЛАТИ КУМ: Без прћије буди.
СКУП: У пату матримонијалу да се не декјарава ниједна ствар, ни да се разумије прћија, ни да се не разумије, ни да сам ја облеган веће ништа.
ЗЛАТИ КУМ: Да нијеси ти облеган веће ништа.
СКУП: Буди у име Божије...
ЗЛАТИ КУМ: ... Оца, Сина и Духа светога! Поћу орденат за пир. - Пасимаха, Пасимаха, гдје си? Ход' за мном.
СКУП: Пођ' у славу Божију и ходи тихо и брзо као ти драго; од мога тезора ти нећеш радоват! Сцијени да је веће његово; на то зја, а вјетра ће прождријет. За ино се није објесио да ову парентијеру склопи нег за мунут моје тезоро. А врага ће пробавит!
Пети призор
уреди
СКУП: Гдје си ти, Варива, која не пристајеш цанцајући с сусједами да сам кћери обећао прћију? Знај и говори, макар се придри, свакому, ер сам кћер вјерио за Златога Кума, тога тамо нашега сусједа, - узима је без прћије!
ВАРИВА: Брижна, за ону старежину дјевојчицу од шеснаес годишта?!
СКУП: Нут магарице! Да то смо ми стари на одмет?
ВАРИВА: Да, и ти се ожени кад ваљаш.
СКУП: Да сам богат као Злати Кум, бих, жî ми ти. Ма на убоштво не дају женâ. Пођ' реци Андријани да се лијепо обуче. I спремите кућу и не да' у кућу никому докле ја не дођем. Поћу купит што је од потрјебе.
Шести призор
уреди
ВАРИВА: Брижна, боље би друге да се роде на ошпедалу ер би их ткогоди за љубав Божју удао за кога би се могло, и не би их овако у море метали. Што ће овој боље бит у тога старца нег јој је дома с ћаћком било? Сита ће и одјевена бит, а дома је оно лачна и гола ходила, - нут небого! Ах, Камило, гдје си? Камило, изгуби твоју Андријану! Ма ово га! - Кâмо господару, зли гласи: Андријану вјерише за твога дунда Златога Кума.
КАМИЛО: Ајме, Варива, убоде ме! Ајме!
МУНУО: Господару, забога!
ВАРИВА: Кâмо! Језус! Чело му протри!
КАМИЛО: Мунуо, помози ме! Варива, ајме, моју Андријану за мога дунда! Није веће ремедија!
МУНУО: Господару, како није ремедија? Јес ремедијо; свему је ремедијо нег самој смрти. Не десперавај се!
КАМИЛО: Мунуо драги, научи ме, помози ме!
ВАРИВА: Ах, света Госпође!
МУНУО: Пођ' дома, учин' се немоћан, - нека је мени! Ријет ћу да си намуран на ту дјевојку и, како си чуо да је су овако вјерили, да се с' ти разболио и да хоћеш умрит.
КАМИЛО: А богме ћу умријет ако се не ремедија!
МУНУО: Ако узбуде још од потрјебе, ријећу да је она теби, а ти њој, вјеру дала и да је од тога свједочба.
ВАРИВА: Ја сам, Мунуо, свједок од тога, ја ћу свједочит.
КАМИЛО: Ах, драга Варе, у Андријани све стоји.
ВАРИВА: Не брини се, Кâмо; Андријана ће твоја бит.
КАМИЛО: Ајме, да то ће бит, а није сад моја?!
ВАРИВА: Сада је твоја: мени је рекла ер би прије у море скочила нег би за инога нег за тебе пошла.
КАМИЛО: Ајме, је ли који начин да се ш њом говори?
ВАРИВА: Ја ћу за тебе ш њом говорит. Да те она сад види гдје се за њу тако мучиш, како махнита би стрчала доли. Ја знам ње ћуд и како те добро хоће. Ма, брижна, да не чује цијећ части, ер би се сва оскубла и како махнита би с тобом хтјела поћ. Ма, сјетна, цијећ свијета не ваља. Ти је начин најбољи што је Мунуо рекао, а њу отац на злу неће моћ усиловат.
КАМИЛО: Ајмо, Мунуо, не губимо брјемена!
МУНУО: Господару, не брини се. Мајка твоја веле може уз брата а тога твога дунда. А дундо кад чује да је та дјевојка за тебе вјерена и да ти тако за њу мреш, а она тебе хоће, и да сте дали вјеру један другому, стиснут ће плећи и имаће пацијенцију, а бит ће на наш начин.
ВАРИВА: Бит ће, хоће; немој ми се бринут.
КАМИЛО: Варе, Андријани сповјеђ што за њу патим.
ВАРИВА: Хоћу, Кâмо.
КАМИЛО: Варе, реци јој: "Андре, сад је бријеме да твога Камила не умориш!" Реци јој: "Знај ер без тебе не могу никако живјет; у теби стоји живот мој и смрт моја!"
ВАРИВА: Хоћу Кâмо. Пођите, да они злостар не би изишао.
КАМИЛО: Варе, да ти сам припоручен!
МУНУО: Господару, учини се да веома зло стојиш.
КАМИЛО: А богме Муно, зло стојим.
ВАРИВА: Ух, сјетна! Андријани је тријеба сповидјет све како ствар стоји. Тугâ, зао ти се живот живе с злијем господаром.
Седми призор
уреди
ПАСИМАХА: Гди је мунита, ончас се пратеж нађе, и гди је господар као се ваља, ту је служба хас слуга и господар два, а ваљају за дваести и два. Госпар ми тисну тоболац у руку пун динара; рече: "Чини да ваљаш" Ја потрчах, почех звонит у тоболац. Као сврачки на грохотушу скупише се лупежи комардари, рибари, Пива и Тара. "Што ти је од потрјебе?" Учас нађе се, долети, створи се пратеж - коју мунита врту има! -: козлићи, јагањци, копуни - све што ћеш! А њеки пошљу слугу без динара: "Пођ', нађи!", како да је тко штогоди изгубио да им се нађе. Динаре, динаре, тко хоће пратеж! А госпар мој вас се је ставио у њеку, - ах, драго ти му је! А помладио се је, који пара танца кад ходи. - Санто ностро де Цаттаро, гдје ови бише? Ја се овамо заговорих. Амо за капетаном зли људи, свијех ћу данаска добријем људми учинит. Учинит вас ћу да сте у војсци велици бани: ти бандијеру да носиш, а то је да ражањ вртиш; а ти да шикаш у лумбарде, а то да у огањ пухаш, - добру душу имаш. А ти да си сергенте маггиор, да обскачеш с жмулићем овамо и онамо, да у орденанци војска стоји. А ја ћу капетан од витоваље бит, грашу ћу мантењат. Ходите, осми синови, жене вам девет мужа имале, - девети да сам ја! А ово ми Грубе, по браду Божију - Грубе, сад, ако игда, уда' се за мене. Нут што сам пиру приправио.
ГРУБА: Хоће Пасимаха! Сјетна, добро ти се храните.
ПАСИМАХА: Укропом - жî ми ја теби а ти мени! - како и твој господар - они штоно дријемље.
ГРУБА: А твој с китицом шета и дјевојке снаходи; а брижан, ух, злочес и ш њиме.
ПАСИМАХА: Је ли с китицом, драга цара Грубе? Богме се је помладио. Је ли ти се јавио, тако моја била?
ГРУБА: Јес ми, тер јес, млади храбро, тако те изгубила!
ПАСИМАХА: По светога Трипуна, одкле се је вјерио, други је девентао.
ГРУБА: Брижна, а то се је вјерио? За кога?
ПАСИМАХА: За Скупову кћер Андријану, тако се ја за тебе! Узми, то' ме, кад је ова пратеж.
ГРУБА: Брижне дјевојке, од ћаћка у ћаћка! Ако му се провари јуха?
ПАСИМАХА: Да уда' се ти брзо, брзо за мене млада, да те стари богме не допаде.
ГРУБА: Млади храбро, кад бих хтјела, не бих тебе узела.
ПАСИМАХА: Ова ме љепавица заговори, а рекао ми је господар да га дочекам со овом пратежи дома. Истом ће ријет да сам дуг на послу. За ријет, у Грубе бих ручао и кад постим.