* * *
Сан
Маријице душо, ча ми се ј' сањало!
Да је твоје лишце крај мога спавало.
Када се спробудин, жалостан устанен,
Да твојега лишца крај мога ненајден.
Та твоја брадица, на кој је јамица, 5
На моме срдашцу велика ј' раница.
Срце моје с твојин у љубави стоји,
Оно се ј' свезало с кордунцен зеленин.
Кордунче зелени, ча се неодвежеш
I ту нашу љубав себе непотегнеш. 10
Биле уста твоје, када се отворе,
Како да се врата од раја отворе.
А та твој пунтаст нос мед лишца усајен,
Како и Будин град мерлићи ограјен.
Чрне очи твоје кот дви јагодице; 15
Црне обрвице на танко спељане,
Како да су златнин перон написане.
Било чело твоје, с власи некривено,
Како поље равно травун обрашћено.
Ја ћу , душо, проћи, а ти ћеш остати, 20
Па ћеш се ти, душо, за манун плакати.
Неплач, мила драга, итд.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
|
|
Референце
Извор
Народне приповиетке и пјесме из хрватскога приморја, прибиљежио ин чакавштином Фран Микуличић, у Краљевици, Слови приморске тискаре, а трошком пишчевим, 1876., стр. 165-166.
