Сад с рибам стећ Фебо, ке мати Љубави
и Љубав на небо из ријеке постави
за хар ку примише од њих, кад у страху
у воду скочише, чим трудни бјежаху,
већ неће тач прика сјевера бит сила,
ни леда, колика досле је свеђ била.
Скоро ће прољетје довести дни боље,
и зелен и цвијетје одјет луг и поље
Очи ме ким брани годиште студено
назрит зрак сунчани и добро жудјено,
веће се смирите, рок ће већ приступит,
да ваше видите радости све на свит.
Скоро ће образ свој не скриват лијепа вил,
нег ружу по травној ливади брат у крил';
тер вас ће позором надијелит веће крат,
и смирит говором у мому срцу рат;
и сунцу свјетлости одсијеват и творит
љувеном крипости да буде све горит.