О ки си свитла час избране младости,
од града урес вас пун сваке милости,
племићу, мудрости ки слиједиш друм прави,
а пут од лудости свим лудим остави,
послушај с љубави Држића, при води
у славној дубрави ки с вилам дан води,
с ким опћи и ходи њекада и Гјоре
и Шишко изводи таначце крај горе
с вечера до зоре спјеваје теј пјесни,
земља лијес и море од сласти тер бјесни.
Мнози су несвијесни и чуди немиле
ки веле: Држић сни да опће ш њим виле,
ке љубе и миле младиће љувене
и ким пјесни диле крај рике студене;
лупежом и мене још чине прид тобом
како они, ки сцијене и суде свих собом.
Путници, ки гором врх рике путују,
што спивам ја зором с вилама све чују;
ма који вухују дичив се туђиме,
дуго се не штују, одкрива све вриме.
Лупештвом ах! тиме не твор ме ниткоре,
незнано ер име још славно бит море:
славици од горе јур пјесни ме знају,
од зоре до зоре на ке ми одпивају;
божи дар познају и глухе дубраве,
кому хвалу дају, кога са мном славе;
и цвитја и траве части се веселе
од ове државе, којој добро желе;
а зли се дреселе како све, ким влада
ненавис. Тим веле: тој ни час од града
и ако 'е, ни сада пјеснивац нег један,
земаљска ки склада и рајска у пјесан,
од бога ки би дан овојзи држави
за урес приславан, ким да се прослави.
У пјесан тај стави: све Држић што поје,
тој Чавчић не прави, истина ни то је.
Вридне части своје доста је Чавчићу,
бољи дио од које зач ће дат Држићу?
Може се, рјети ћу, дароват златан пас,
разумни племићу, ма нигдар вридна час;
разумну сва је слас блаженства од свита
меу људми частан глас; тога се свак хита.
Чавчића ну пита, што ће рит на овој?
Части се свак чита својоме, ријет ће тој.
Племићу, мир и гој у срцу твом буди;
ја ћу рит разлог мој, а разум твој суди:
поштено тко труди има ли, рад бих знат,
од бога и од људи поштену плату имат.
Лупеж се не мао зват може свак овди и свуд
тко буде плату искат за туђу муку и труд;
истине ма је ћуд: што ју већ сакриваш,
од куд не мниш, о(д) туд кажеш већма дваш.
Племићу, свака лаж на лажи остаје,
а земљи сваки даж није храну да даје;
разума плата је, ка не мре никадар,
вридна час, нам ка је од бога љепши дар.
Час је она вридна ствар, ку главом штитише
Леxандро и Цаесар и цић ке умрише,
и коју слидише пјеснивци сви њекад,
који освитлише пјеснима свак свој град;
а тко зна, ако и сад и Држић иштући
стећи час ови град просвијетли појући.
Виде се живући и већа чудеса,
све може могући учинит с небеса.
Ника вил уреса приславна, ка мене
липотом завеза, тер младос ма вене,
крај рике студене ужиже на свак час
на пјесни љувене, да се дам свасма вас,
у пјеснех да сву час од свита поставим,
ње гизде у вас глас и липос да славим,
у мени тер правим, учинит тко ће тој,
да икад оставим сеј пјесни, боже мој!
Бесједи већ овој ставит ћу сврху ја;
сад реци разум твој, је ли правда моја?
Истина сунцем сја, с љубави цић тога
чти доброта твоја лис Држића твога.
СВРХА.
