Ружно паче

Дивно је било у пољу: љето у пуном јеку, пшеница се злати, зоб зелени, сијено по зеленим ливадама сплаштено у стогове, а рода корача на својим дугачким црвеним ногама и нешто гунñа египатским језиком који је научила од мајке. Око њива и ливада простиру се велике шуме, а у шумама свјетлуцају дубока језера. Заиста, дивно је било у пољу. На сунчаној пољани налазио се стари замак опасан дубоким водојажама. Од његових зидина па све до водојажа порасла је тако бујна и висока лобода да се из ње ни дјечак не би видио. У том густом честару у свом гнијезду сједила је једна патка. Њој је већ досадило да сједи тако дуго, јер јој нико није долазио – све остале патке су више вољеле да пливају по водојажама него да сједе под лободом и с њом трабуњају. Најзад се у јајима зачуло кљување и танко "пију-пију", оживјела су жуманца, љуске су почеле да пуцају и из њих су пачићи почели промаљати своје главице. – Ква-ква! Брже-брже! – пожуривала их је патка. Искобељавши се из љуски што су брже могли, пачићи се почеше огледати на све стране под том куполом од зеленог лишћа. Мати их је пустила да разгледају колико хоће, јер је зеленило пријатно за очи. – О, колики је свијет! – чудили су се пачићи, јер су сада заиста имали много више мјеста него кад су у јајима лежали. – Ви мислите да је то читав свијет? – дочекала је патка. – Свијет се простире далеко с оне стране врта, све до жупникове њиве, али ја тамо још никада нисам била... Ето, сад сте се ваљда сви излегли – рекла је патка и погледала. – Не, нису сви. Највеће јаје још је читаво. Па колико ћу још чекати? Већ ми је дојадило! – рекла је патка и опет сјела. – Па, како је, како? – забрзала је њена стара пријатељица долазећи јој у посјету. – Ах, с једним јајетом се некако отегло! – пожалила јој се домаћица. – Никако да се излеже паче. А погледај само ове! На свијету их нема љепших! Сви личе на оца, на оног мангупа што не долази ни да ме види. – Дај да видим то јаје што неће да се отвори – рекла је њена стара пријатељица. – Вјеруј ми то је тучје јаје. I мени су тако једном подвалили, па сам с младунцима муку мучила: боје се воде ко ничега! Викала сам на њих, пријетила, али све узалуд. Дај да видим то јаје! Е, рекла сам ја, то је тучје јаје! Боље ће бити, остави ти њега и хајде учи пачиће да пливају! – А нека, још ћу мало пасједити – рекла је домаћица. – Кад сам већ толико сједила, посједићу још мало. – Како хоћеш – отегла је стара патка и одгегала према води. Најзад се распукло и велико јаје. "Пију-пију!" запијуцкало је младунче и искобељало се из љуске. Било је то необично велико и ружно паче. Патка га погледа и помисли: Некако накарадно велико. Ниједно ми није такво. Није ваљда туче? Али и то ћемо ми брзо видјети. Мораће у воду, макар га гурала! Ујутро је освануо диван дан. Сунце је мамило измеñу густих листова лободе и мајка заједно са својим пачићима крену на водојаже. Доñе до воде и скочи. Ква-ква – дозивала је мати пачиће и они су све једно за другим почели скакати у воду. Како које паче скочи тако и потоне, али одмах спретно изрони и почне да плива тако да га је милина погледати. Ножице су им саме од себе веслале. Сви су сада пливали, пливало је чак и оно ружно паче. "Не, неће бити да је туче!" – размишљала је мајка. – Гледај само како лијепо весла ножицама и како се усправно држи! То је моје роñено паче. А ако га мало боље погледаш није ни тако ружно." – Ква-ква! – повика пачићима. – Пливајте за мном, повешћу вас у свијет да вас покажем пачјем састајалишту. Само се држите уза ме да вас штогод не згази. I добро се чувајте мачке! I тако стигоше на пачје састајалиште. Тамо је владала нечувена граја. Двије породице су се тукле око једне јегуљине главе све док ту главу није уграбила нека мачка. – Ето, видите, тако вам је на свијету! – рекла је патка и облизнула кљун, јер и њој се хтјело јегуљине главе. – А сад пожурите да се поклоните оној старој патки. Она је овдје најотмјенија. У њезиним жилама тече права шпанска крв, зато је тако и дебела. Као што видите, она око ноге има црвену траку. То је нешто изванредно лијепо и значи највеће одликовање што га једна патка може добити. Оно значи да је чувају и да по томе треба да је распознају и људи и животиње. Идите лијепо и не окрећите ноге унутра. Добро васпитани пачићи држе растављене ноге, као и њихов отац и мати! А сада пригните вратове и реците: ква! Тако њени пачићи и учинише, али патке што су их посматрале гласно заквакаше: – Ква-ква, шта ће нам то друштво! Као да нас ионако нема доста! Их, како само изгледа оно паче! Не треба нам оно овдје! Истог тренутка залетје се један патак и уједе паче за врат. – Не дирај га! – повика мајка. – Оно никоме не смета! – Али оно је незграпно и чудновато – дочека патак што га је ујео. – Зато га треба мало удесити. – Лијепа су то дјеца у своје мајке! – јавила се стара патка са траком око ноге. – Сва су лијепа, осим оног једног. Добро би било кад би се оно поново излегло! – Али то се не може, милостива! – рекла је мајка. – Истина је, није лијепо, али је племенито а и плива као и свако друго, па чак и нешто боље. Кад порасте, ваљда ће бити љепше и неће бити превише крупно. Предуго је лежало у јајету и зато засада не изгледа лијепо. – I мајка га кљуном помилова по затиљку и додаде. – Осим тога, мушко је, па му тај изглед и не смета много! Сакупиће оно већ доста снаге да се пробије у живот! – А остали пачићи су заиста лијепи – рекла је стара патка. – Будите добри и понашајте се као код своје куће – рекла је пачићима. – А ако наñете неку јегуљину главу, донесите ми је. I пачићи су се заиста понашали као код своје куће. Али оно јадно паче што се посљедње излегло и било онако ружно, уједале су, кљуцале и задиркивале не само патке него и кокоши. – Незграпно је! – говорили су сви, а један ћуран што је с мамузама дошао на свијет и зато се сматрао царем, шепурио се као нека једрилица са пуним једрима и, сав зајапурен, пошао је право на то јадно паче. Сирото паче више није знало куда ће. Било је жалосно што је тако ружно и што му се читаво пачје састајалиште руга. Тако је прошао већ први дан, а касније је било све горе и горе. Сви су прогањали то јадно паче. Па и његова роñена браћа и сестре били су груби према њему и стално су говорили: – Наказо једна, да ти хоће мачак вратом заврнути! Чак и мати му је једном рекла: – Дабогда те моје очи не гледале: Патке су га уједале, кокоши кљуцале, а дјевојка што је хранила живину ногом га је ударала и гонила. То је јадном пачету толико дозлогрдило да је једног дана прескочило ограду и побјегло. Мале птице у грмљу су се преплашиле и разлетјеле на све стране. "Побјегле су зато што сам тако ружан!" – помислило је паче и затворило очи. Бјежало је све даље док није стигло до мочваре гдје су живјеле дивље патке. Ту је уморно и тужно паче прележало читаву ноћ. Кад су се ујутро дигле дивље патке, угледале су свог новог сусједа. – Ко си ти, одакле си? – питале су га оне, а паче се окретало на све стране и поздрављало их како је најбоље знало и умјело. – Баш си ружан! – рекле су му патке. – Али нама то не смета, само да се не жениш од нас! Јадно паче! Оно није ни помишљало на женидбу. Прижељкивало је само да га пусте да лежи у трски и да пије воду из мочваре. Ту је паче пролежало читава два дана, а онда су дошле двије гуске, или боље речено, два дивља гуска. Још су били врло млади, па су били и врло дрски. – Слушај пријане! – рекли су му они. – Страшно си ружан, али нам се свиñаш. Хоћеш ли с нама, па да будеш птица селица? Одмах ту, у сусједној мочвари, има неколико љепотица дивљих гусака, све самих дјевојака! Дивно гачу "га-га-га!" Код њих можеш имати успјеха иако си тако ружан! Фију! Фију! – тог тренутка два метка фијукнуше из ловачке пушке, оба гусана падоше мртва у шевар и вода се обоји њиховом крвљу. Фију! – поново се разлијеже пуцањ и читаво јато дивљих гусака се диже из трске. Сада поче пуцњава за њима. То је почињао велики лов. Ловци су полегли око мочваре, а неки су се попели и на дрвеће чије су гране падале на шевар. Плавичасти дим попут облака провлачио се измеñу тамног дрвећа и дуго се расплињавао изнад мочваре, а ловачки пси су кроз шаш и трску јурили преко те мочваре. Како се само уплашило јадно паче! Закренуло је главу да је сакрије под крило, али у том тренутку пред њим се појавила страшна псина, исплазила језичину, а очи сијевају. Псина искезила зубе, готово њушком да га такне, али га не такну, него оде како је и дошла. – Ох, хвала богу! – одахну паче. – Толико сам ружан да ни пас неће да ме угризе. I тако је паче остало на миру. Оно се шћућурило, а око њега су одјекивали пуцњи све један за другим. Тек при крају дана настала је тишина, али се јадно паче није усуñивало ни да се помакне. Паче је још неколико сати тако притајено чекало, а онда је погледало око себе и наједном потрчало што га ноге носе. Дувао је вјетар и паче је једва батргало преко њива и ливада. У касно предвечерје паче је некако стигло до једне биједне сељачке кућице, која је била тако трошна да ни сама није знала на коју ће се страну срушити. А вјетар је дувао све јаче и јаче, и јадно паче је морало да сједне да га вјетар не би однио. Наједном паче опази да су врата на кући била тако накривљена да би се могло увући у кућу. А у тој кући је живјела једна старица са мачком и кокошком. Тај мачак, што га је старица звала Синчићем, умио је да извија леñима и да преде, умио је чак и искре да баца ако га неко у мраку уз длаку глади. Кокошка је имала врло мале и кратке ноге и зато су је звали Кратконога. Добро је носила и старица ју је вољела као роñено дијете. Одмах ујутро су примијетили страно паче и мачак је почео да фрче а кокошка да какоће. – Шта је ово? – зачудила се старица и погледала око себе, али како је слабо видјела, учини јој се да је паче било нека угојена патка што је овамо залутала, па узвикну: – Гле ти лијепе ловине! Сад ћу имати и пачјих јаја! Само да није патак? То ћемо ми већ видјети! I старица одлучи да сачека три седмице – за то вријеме ће видјети хоће ли паче пронијети. Три седмице су прошле, али јаја ни за лијека. Мачак је био господар у кући, а кокош господарица. Стално су говорили: "Ми и свијет!", јер су сматрали да они представљају половину свијета, и то ону бољу. Паче је сматрало да се и друкчије може гледати на те ствари, али кокошка није трпјела његово мудровање. – Можеш ли ти да носиш јаја? – питала га она. Не могу... – Е, онда не отварај свој кљун! А мачак га је питао: – А умијеш ли ти да извијаш леñима? Умијеш ли да предеш и да длаком искре бацаш? – Не умијем. – Е, онда се не уплићи кад паметнији говоре! Снуждено и ојаñено, паче се повукло у ћошак и почело да машта о свјежем ваздуху и топлом сунцу. I наједном га обузела неодољива жеља да заплива. Није могло издржати а да то не каже и кокошки. – Шта ти је у главу дошло! – дочекала је она. – Немаш пречег посла, па ти глупости у главу долазе. Боље би ти било да носиш јаја или да предеш, онда не би лудовао. – Ах, а тако је дивно пливати по води! – уздахнуло је паче. – Нема ништа љепше него када зарониш и главом до дна доñеш! – Чудна ми задовољства! – насмија се кокош. – Ти си пошашавио. Мачак је најпаметније створење које знам, па њега упитај да ли он воли да плива и да рони! А о себи нећу ни да говорим! А питај и нашу стару газдарицу, од ње на свијету паметније нема! Питај је да ли би она хтјела да плива и да тоне на дно! – Ви мене не разумијете! – рекло је паче. – Ако те ми не разумијемо, ко ће те онда разумјети? Не мислиш ваљда да си паметнији и од мачка и наше газдарице, а о себи да и не говорим. Не дижи нос, драго дијете, радије захвали створитељу на свему добру којим си награñен. Зар ниси дошао у топлу собу и друштво од којег можеш нешто научити? Али ти си обично блебетало и није нимало пријатно с тобом пријатељевати! Ја ти желим само добро, зато ти и говорим неугодне ствари. По томе се и познаје прави пријатељ. Зато ти кажем: гледај ти да што прије научиш носити јаја и да се научиш прести и бацати искре. – А мени се чини да ћу ја морати у широки свијет! – одговорило је паче. – Е, онда сретан ти пут! – дочекала је кокошка. I паче је заиста отишло. Оно је пливало и ронило, али су га због његове ружноће све животиње попријеко гледале. Тако је и јесен дошла. Лишће у шуми је пожутјело, потамњело и опало. Вјетар се поигравао с опалим лишћем, а у ваздуху се већ осјећала зима – већ су се надвили тмасти облаци пуни кише и снијега, а на огради је стајао гавран и од хладноће грактао: "Гра-гра!" Језа је хватала при самој помисли на зиму. За јадно паче су се приближавали црни дани! Једне вечери кад је већ сунце залазило, иза грмља се у руменилу сунца појавило читаво јато дивних великих птица. Такве дивоте паче још никада није видјело. Те птице са дугачким и витким вратовима биле су величанствене у сјају своје њежне бјелине. То су били лабудови који су, кликћући и ширећи дугачка крила, летјели из тих хладних крајева у јужне предјеле гдје се воде не смрзавају. Лабудови су летјели високо, високо и мало паче је обузео неки чудан осјећај. Оно се на води окретало попут неког точка, а онда је наједном истегло врат и подигло главу колико је могло и пустило тако снажан и продоран крик да се и само од њега уплашило. Паче никако није могло да одвоји поглед од тих дивних и сретних птица. А када су оне потпуно нестале из његовог видокруга, паче је поново заронило на дно, а када је опет изронило из воде, оно је било као изван себе. Оно није знало ни како се те птице зову, ни куда лете, али је осјећало да их је завољело како ништа досад није вољело. Меñутим паче им није завидјело – та како би оно могло пожељети да буде онако лијепо! Оно би било пресретно када би га бар патке примиле у своју средину. Јадно ружно паче! А зима је била хладна, тако хладна! Паче је морало стално пливати да се вода не би заледила, али се отвор у којем је паче пливало ипак из ноћи у ноћ смањивао. Паче је морало свом снагом веслати својим ножицама да би спријечило потпуно замрзавање воде, али је најзад сасвим малаксало, застало је и замрзло се у новој кори леда. Ујутро је наишао неки сељак, па када видје шта се догодило, он разби лед својом десном кломпом и однесе паче својој жени. У њиховој кући паче је опет оживјело. Њихова дјеца су хтјела да се играју с њим, али оно је помислило да и она хоће да му нешто напакосте, па се дало у бијег. Бјежећи од њих, пало је у ведрицу и тако читаву просторију попрскало млијеком. Жена завика, поче да ломи рукама, и паче у страху упаде у стап са маслом, па затим у наћве пуне брашна и тек онда се, онако брашњаво, некако наñе на поду. Истом сада наста права гужва. Жена надиже грају и баци за њим машице, а дјеца уза смијех и вику потекоше да га хватају. Сва срећа па су врата била отворена, те паче побјеже напоље, завуче се под грм и изнемогло клону у свјежи снијег. I сувише би било тужно када би причали све невоље које је паче препатило током дуге зиме. Лежало је у малој бари меñу трскама све док није дуго очекивано сунце опет засјало и огријало. А онда су и шеве запјевале и настало је дивно прољеће. Једног дана паче узмахну крилима, а она, сада ојачала, зашушташе јаче него икада раније и паче се вину увис. Паче још није ни дошло к себи од узбуñења, а већ се нашло у неком врту гдје су јабуке цвјетале и опајао мирис јоргована што се својим гранама наднио над воду дубоког канала. О, како је то све било дивно! Како је опајао дах прољећа! Шуштећи крилима и лагано клизећи по води, наједном су се иза жбуња појавила три бијела лабуда. Паче је већ видјело такве птице, али сада, када их угледа ту пред собом, обузе га неиздржива туга и оно уздахну: – Полетјећу у сусрет тим краљевским птицама! Знам, убиће ме што се овако ружан усуñујем да им се приближим. Али нека! Боље је да ме они убију него да ме патке гризу, кокоши кљуцају и она дјевојка на дворишту ногама ћушка. Боље ми је да умрем тако него да скапавам на зими! I паче прхну у воду и заплива према дивним лабудовима, а када га лабудови угледаше, они уздигнутих крила полетјеше према њему. – Ево, убијте ме! – промуца јадно паче и наклони главу према води да тако дочека своју смрт. Али шта је то? На глаткој воденој површини види себе! То више није било оно незграпно, сиво и ружно паче, него прави правцати лабуд! Није било пресудно то што се излегао у пачјем гнијезду, него то што је на свијет дошао из лабуñег јајета! Послије свих оних невоља и страдања кроз које је прошао, млади лабуд је, ето, дочекао дане радости. I он је заиста знао цијенити овај тренутак среће! Велики лабудови су пловили око њега и миловали га својим кљуновима. У врт је дотрчало неколико дјечака и дјевојчица и почели су у воду бацати комадиће хљеба и зрње. Наједном је најмлаñи дјечак узвикнуо: – Ево новог лабуда! I сви остали се обрадоваше и запљескаше: – Нови лабуд! Нови лабуд! Поскакујући од радости, дјеца су отрчала по своје родитеље, а кад су се сви искупили око лабудова, сви су у један глас понављали: – Овај лабуд је најљепши! Најмлаñи, а најљепши! А стари лабудови се измакоше и пред њим поклонише. Млади лабуд се застидје и сакри главу под лијево крило. Од велике среће био је потпуно збуњен. Био је понесен осјећањем изненадне среће, али не и осјећањем охолости, јер ниједно добро срце није склоно охолости. Добро се он сјећао тога како су га прогонили и исмијавали, а сада му, ето, говоре да је најљепши меñу овим дивним птицама. Расцвјетали јоргован пружа своје гране према њему, а сунце га грије тако топло и тако њежно. I млади лабуд рашири крила, издиже главу и из дубине срца закликта: – Кад сам био ружно паче, о оваквој срећи ни сањао нисам!